Na Krimu se odigrala Istorija. Avet referenduma izmigoljila se Imperiji, izašla iz kaveza
Ovca se boji vuka; đavo se boji krsta; vernik se boji pakla; čega se boji Evropska unija? Boji se referenduma. Referendum zna da utera strah u kosti. Referendum je mnogo opasna stvar. Može da potpali vatru hladnog rata između Istoka i Zapada; da pogodi u centralni nerv, da izazove histeriju; da zaledi krv u žilama Oberkomande u novom Rajhstagu u Briselu…
Referendum je po definiciji „opštenarodno glasanje – plebiscit – o naročito važnim pitanjima radi prihvatanja ili odbacivanja nekog bitnog zakonskog akta“. Šta u ovom benignom ličnom opisu referenduma ima tako strašno, pa da pokrene ovoliku histeriju na pacifističkom Zapadu i, posebno, u dobroćudnoj Evropskoj uniji, majci Magna Karte i svih ostalih uzvišenih proizvoda humanizma i renesanse?
Od kako je Alfred Nobel izmislio dinamit (bez asocijacije, molim, na nobelovca Obamu) EU nije imala opasniji eksploziv pod nogama od referenduma.
Irska je 2001. godine – podsetimo se – iznela na referendum takozvani Ugovor iz Nice koji je, faktički, bio dogradnja još jednog sprata u zgradi evropske, otuđene, superdržave imperijalnih ambicija. Irci su taj referendum oborili sa 53,9 prema 34,8 procenata glasova. I u Oberkomandi je nastao pandemonijum. U Dablin je brzojavno odaslat „befel“ da se Irci ne šale sa glavom i da će nekadašnji „keltski tigar“ odmah biti podvrgnut tretmanu sve dok ne promeni šare. Uz motku je išao i smotak šargarepa: ako ponovljeni referendum prođe, Oberkomanda će uslišiti Ircima molbu da, kako su i tražili, dobiju pravo na vojnu neutralnost i pravo na zabranu abortusa – krupna stvar u zemlji striktnog katolicizma. I tigar je ispeglao šare. Već iduće godine (2002) Irci su izglasali Nicu. Istina, na referendum je izašlo manje od pola glasača (49,5), ali Oberkomanda je dobila svoje, pobedi se ne gleda u zube. Još jednom su se Irci bili uzjogunili, pa su u junu 2009. godine oborili i Lisabonski sporazum, a već u oktobru iste godine, posle obilatih koncesija i još većih pretnji, Ugovor je prošao na popravnom ispitu. U oba slučaja u Briselu je vladala histerija.
Danska je, takođe, dva puta morala da se na referendumu izjašnjava, pa popravlja. Prvi put u junu 1992. godine, kada na referendumu nije prošao Mastrihtski ugovor, da bi drugi put, godinu dana kasnije (1993) i posle baraža pretnji iz Oberkomande, i Danci legli na rudu.
Referendum je za imperijalnu, fašisoidnu konstrukciju EU, kakvu smo lepo videli u podršci neonacistima na Majdanu u Kijevu, avet i strašilo. Svaki referendum, oslobođen pretnji i pritiska, znači i dalju dekompoziciju EU građevine, krst pod nosom đavola. Oberkomanda u Briselu dobro zna šta bi ostalo ili šta ne bi ostalo od Unije da se sablast referenduma ne drži u kavezu. Eto zašto, na primer, privilegovana elita stalno odgađa referendum u Britaniji gde sve ankete pokazuju da bi Britanci na slobodnom referendumu odmah glasali za izlazak iz Unije.
Na Krimu se odigrala Istorija. Avet referenduma izmigoljila se Imperiji, izašla iz kaveza. Rekao narod šta misli i hoće. Zahvaljujući Putinu, američki panceri se, u njihovom „Maršu na Istok“, zaglavili u Ukrajini, ali je, istovremeno, sablast referenduma zašla u odaje Oberkomande u Briselu. Eto otkud i zašto sva ova histerija kakvu nismo gledali još od kubanske krize. A kolika je histerija videlo se u Oberkomandi gde je, brže-bolje, tužno društvo prepustilo Ukrajinu Ugovoru o asocijaciji i pridruživanju EU. Turska čeka decenijama. Srbiji naplaćuju ulazak odricanjem od dela teritorije i podižu nove rampe. Ukrajina u haosu, otišao joj Krim, ne kontroliše istočnu polovinu zemlje; u Kijevu nacisti, nacionalisti, kleptomani, islamisti… Oni mogu odmah u EU. Panika.
Izvor Vesti, 24. 03. 2014.
