SRĐAN VOLAREVIĆ
Srbija je u stanju kome, nešto između okupacije i sunovrata, u čemu ne možemo pronaći ni jedan oslonac za razumno ponašanje
Izbori su bili i prošli, a odmah za njima stigla su opravdana očekivanja ali i zabezeknuta iščuđavanje. S olovkom u rukama sabirani su procenti, oduzimane cifre, izračuvana mesta u skupštini, prebrojavani gradovi po procentima, podvlačena imena i precrtavana imena… Između svega što sam video najupečatljivije mi se predstavio jedan tekst sa nekog od onih sajtova koji nisu baš po volji onog mnenja koje se stvara novinama i televizijama. Iako gurnut na daleku periferiju života u Srbiji, kao i ostali sajtovi sličnih usmerenja, taj tekst je doneo živu istinu o upravo okončanim izborima. Autor, čije ime nije ni važno, sasvim izvesno nije ni svestan te šokantne činjenice.
Pošavši od uobičajenog, zapadnog racionalističkog rasuđivanja o tom zapadnom načinu biranja narodnih vođa (ono sa glasovima, procentima, izbornim sistemom, predizbornom kampanjom…), vivisekcijom je razlagao svaki moguć razlog zašto je Aleksandar Vučić uspeo da prikupi najviše glasova u svoju korist (ostaje mi i dalje zagonetno zbog čega Srbi kao Anglosasi koriste reč pobeda da bi opisali ishod izbora). I sva ta analiza u tom tekstu samo što je proširena i detaljnija varijanta onog što manje više cela Srbija premeće u glavi nad čudom da se stranka Aleksandra Vučića po dobijenim glasovima ispela u vrh srpskog parlamenta, poklopivši ga skroz naskroz. Od mnoštva razloga zadobijanja poverenja (?) Srbije ne bih izdvajao ni jedan, ne zbog toga što su neuverljivi – i meni je odgovor na to pitanje ostao zagonetan.
Najpre, u potrazi za odgovorom, suočavamo se s pitanjem: kako je moguće da je toliko sveta svoje poverenje darovalo Vučiću, mada ovaj po svim pokazateljima svog delanja nije zaslužio ni da se na nj nakašljemo, a još manje da se za njim i okrenemo. I kako je moguće da je prava istinita opozicija doživela katastrofu pred narodnim poverenjem. (Ta pitanja postavlja i onaj neimenovani tekst.)
I ko zna kojim putem bih krenuo u traženju razloga da se ne setih jednog davnog razgovora. A evo šta je to bilo.
BEOGRAD U GESTAPOU
Tamo negde devedesetih, dok je rat za Republiku Srpsku Krajinu trajao, dok je u Republici Srpskoj na sve strane smrt odnosila živote kao na žetvi, pred nekim ljudima istresao sam svoj gnev zbog ravnodušnosti koja caruje u Beogradu. I, kada sam dovoljno žuči iscedio da se bura moja stišala, jedan stariji gospodin mi je otprilike ovako rekao: „Što se vi tako žestite. Trebalo je da vidite kako je izgledao Beograd ’41, kada su ga Nemci okupirali. Prvo što su uradili, izlepili su plakate po celom Beogradu, sa lepom ćirilicom, odakle su pozivali Beograđane da, ako vide ili čuju šta sumnjivo, usmereno protiv nove vlasti, vlasti Trećeg rajha, da odmah prijave najbližoj kancelariji Gestapoa. I, od tog dana nije prošlo više od mesec i po dana, Gestapo je poskidao sve te plakate. I ne pitajte zašto, odmah ću vam reći: ceo Beograd je samoga sebe potkazao, komšija komšiju, prijatelj prijatelja, kum kuma, sestra sestru, sin oca… i tako u krug, da Gestapo nije imao kud nego da od tih silnih prijava tiho i neprimetno povuče poziv Beograđanima na potkazivanje.“
U tome se, uviđam, sadrži zagonetna šifra ovih naših izbora, i korak bliže do uvida u nešto što niko od nas ne može proniknuti.
Ako ostavimo po strani gnušanje i bes nad takvom malodušnoću Beograđana, ako sa pristojnom smirenošću sagledamo sva ta potkazivanja kao objedinjeno u jedno jedino, moraćemo da zaključimo da je to Beograd takvim svojim delanjem sasvim obesmislio potkazivanje, kao vid javnog i tajnog ponašanja.
Upravo na sasvim istovetan način i Srbija je glasala za Aleksandra Vučića i njegovu stranku.
Budući da Srbijom više slobodno ne šetaju oni koji su vodili narod u otporu protiv Zapada, budući da slobodno i dobrodošlo na sve strane niču kancelarije i uredi i biroi za evroatlantske integracije, sa svih strana u javnim tokovima života galamdžijski i siledžijski se podmeću izrazi ljubavi prema Evropskoj zajednici – prema onima koji su Srbiju satirali u poslednjih dvadeset i pet godina, budući da po školama i fakultetima zapadni ambasadori drže predavanja o lepotama njihovog modela života, budući da odškolovana deca svoje vizije o onome šta treba da postignu vide isključivo tamo negde na Zapadu…, onda nije ni čudo da je raspamećena Srbija uzela Aleksandra Vučića za svog najistaknutijeg narodnog vođu.
I to je ono što već pomenuti tekst prikriveno kazuje kao jednu strašnu istinu. To je tamo sadržano u svakoj reči i rečenici.
TO IPAK NIJE KONAČAN KRAH
Ali da se ne prevarimo. Nije ovde Vučić shvaćen kao spasitelj Srbije. On je naprosto onaj koji nije, nešto kao fatamorgana, privid, opsena, što potvrđuju i ovi tek okončani izbori. Jer njega nije birala slobodna volja ni trezveni um, u razmerama Srbije. On nije posledica uravnoteženih tokova života u Srbiji.
Učinivši izbore besmislenim, Srbija je pokazala da nema glavu, da nema nikog svog da je vodi, onako isto kao što su Beograđani obesmislili potkazivanje gestapou, jer tada Beograd bejaše pod okupacijom, bez svoje glave, javne i ilegalne (osim ako nisu u pitanju celuloidni Tihi i Prle). I to što je Beograd tada učinio, nije izraz slobodne volje, već očajanja. Time nam se veli da je u vreme okupacije sve moguće i sve deluje kao celishodno i opravdano. Naravno da ista sudbina danas, posle ovih izbora, očekuje i Srbiju. I niko ne zna šta će biti sa Srbijom. Jedno su želje i namere, ulaganja i usmeravanja, a sasvim drugo je ono što će se desiti. Zato je Srbija jedna velika tajna.
I to natezanje volje naroda, koje Vučić želi da sprovede nad Srbima, sa onom prozuklom frazom i Istok i Zapad, samo je jeftin i prozuklo spekulativni izgovor za malodušnost i kukavičluk. U tom klackanju, od jedne do druge strane sveta, Srbija ostaje bez smisla, što je srpski narodni genije još davno ustanovio: „Nije bilo, nit će biti, jedna zemlja a dva gospodara…“ Čime se dodatno opisuje obezglavljenost Srbije, a isto tako i temeljna nespojivost srpske duše sa tom podelom sveta kao trgovačkim razumevanjem stvarnosti. Time jedino što se Srbija može udenuti u klackanje, s mene na uštap, od jedne do druge stvarnosti, od jedne do druge kulture. (Pogledajte samo sa koliko besova se na sve strane propagira američki stil života – što nam ne tako davno u reči kultura, pre rata protiv Srba i Srbije, najavljivaše Bil Klinton, po našim zakonima osuđen kao ratni zločinac.) Za Srbina bavljenje trgovinom čista je degradacija, opadanje života – osim ako sva dobit nije zadužbinarski predata narodu na korist, kao što su to Srbi umeli ne tako davno da urade za opšte dobro. A ne kao onaj što je sa otomana zgrnuo silne milione evra, čime je samo bio nagrađen za satiranje Srbije, pa je utekao u mišju rupu.
Dakle, na pitanje kako je moguće da je Aleksandar Vučić dobio poverenje bezmalo cele Srbije, odgovor je u tome da Srbija nije pri sebi, kao što je sasvim obesciljena, a što je uzrok gubitka svesti o sebi, pa je zato glasala za njega. Srbija je u jednom naročitom stanju kome, koja je nešto između okupacije i sunovrata, u čemu ne možemo pronaći ni jedan oslonac za razumno ponašanje i delanje, a ponajmanje uporište za ma kakvu životonosnu delatnost. Isceljenje od toga ne može se postići nikakvim investicija, nikakvim Beogradima na vodi, nikakvim kreditima, nikakvim prodajama… Sve to nastavak je i produbljivanje postojeće kome – koja je čisto inertno stanje postojanja, sa fiziološkim atributima života, u dlaku istovetno onoj ideologiji koja je srpskom dušom harala pod vlašću komunista.
Da to ipak nije konačan krah i propast, opominje nas numrli Karađorđe. Njegova ličnost kaže nam da početak uspravljanja Srbije iz kome može biti samo onaj koji je on temeljno sproveo, podižući Srbiju iz praha, kako za njega kaže vladika Rade: „diže narod, krsti zemlju, a varvarske lance sruši, / iz mrtvijeh Srba dozva, dunu život srpskoj duši… dade Srbu stalne grudi, / od viteštva odviknuta, u njim lafska srca budi“.
