JOHEN ŠOLC: SRBIJA NIJE MOGLA IZBEĆI RAT 1999.

NATO je 13. oktobra 1998. pod nazivom Activation Orders dao odobrenje za početak vazdušnih...

NATO je 13. oktobra 1998. pod nazivom Activation Orders dao odobrenje za početak vazdušnih napada protiv SR Jugoslavije

Sagovornik Geopolitike je potpukovnik nemačkog vazduhoplovstva u penziji Johen Šolc. Tokom svoje bogate profesionalne karijere on je Nemačku dvanaest godina predstavljao u političkom telu NATO i služio je šest godina u multinacionalnim štabovima zapadne vojne alijanse u zemlji u inostranstvu. Poslednjih šest godina radnog staža radio je u Ministarstvu odbrane, a penzionisan je marta 2000. Kao čovek sa velikim iskustvom na vojnom i geopolitičkom planu, napisao je i dao poslednjih godina niz članaka i intervjua iz oblasti ovih tema. Potpukovnik Šolc se veoma rado odazvao pozivu našeg magazina na razgovor, želeći tako, kako on kaže, „da donekle ispravi nepravdu koja je učinjena srpskom narodu od strane međunarodne zajednice“.

bombardovanje19995

Od 1995. do 2000. godine, tokom perioda kada je rat na Kosovu i Metohiji započet i okončan, bili ste u službi referenta Saveznog ministarstva Nemačke, pa ste imali dovoljno informacija na raspolaganju. Možete li nam reći kada je nezvanično NATO odlučio da vojno napadne Srbiju? Da li je Srbija na bilo koji način mogla izbeći rat sa zapadnom vojnom alijansom?

— NATO je 13. oktobra 1998. pod nazivom Activation Orders dao odobrenje za početak vazdušnih napada protiv SR Jugoslavije. Vojno planiranje za rat bilo je završeno još u leto 1998, a obuhvaćeni su i jasno definisani ciljevi udara, tako da je jasan zaključak da su vodeće strukture NATO i SAD znatno ranije donele odluku o upotrebi vojne sile. Sve je ovo ranije pripremljeno za opciju ukoliko Milošević ne prihvati uslove Zapada, i u tom smislu Srbija je jedino mogla izbeći rat da je kapitulirala po svim zahtevima. Bivši nemački državni sekretar i iskusni stručnjak za vojnu politiku Vili Vimer odgovorio je na tribini u diskusiji u napadu na Srbiju kratko i jasno: „Rat se nije mogao izbeći jer je morao biti pokrenut“.

Znači li to da su i pregovori u Rambujeu bili farsa, da se celom svetu zamažu oči?

— Ako sagledamo tok i način vođenja razgovora u Rambujeu, jasno je da su oni bili kreirani za neuspeh. Dovoljno je samo se osvrnuti na Aneks B ugovora koji je trebalo da implementira odredbe statusa ugovora Kosovo Forces (Kfor), što bi bukvalno značilo okupaciju Srbije, i kao takvi oni su bili neprihvatljivi za jednu suverenu državu. Po izbijanju rata na Kosovu, ovaj nacrt ugovora je početkom aprila 1999. od strane saveznog parlamentarca i protivnika oružanog napada Hermana Šera bio predstavljen nemačkoj javnosti. Ne, Srbija nije imala šanse da se sačuva od vojnog udara. Otežavajuća okolnost bila je što je u tom trenutku Rusija bila oslabljena kroz tri važna pitanja: pad cena nafte (pod vođstvom tzv. „Chicago Boys“), ruinirana ruska privreda, kao i predsednik koji nije bio u posedu svojih ovlašćenja.

bombardovanje19994

Međunarodna zajednica i NATO su agresiju na Srbiju predstavili kao neku vrstu humanitarne akcije da bi se zaštitilo albansko stanovništvo od ubijanja i progona srpske vojske. Šta je bio stvarni razlog za vazdušne udare? Da li je reč o dugoročnom strateškom interesu velikih zapadnih sila, pre svega SAD?

— Navodno proterivanje Albanaca je bio samo vešt izgovor, nešto kasnije ću se vratiti na ovu temu. Planovi SAD i njenih pratioca (mislim i na EU) bili su i ostali su do dana današnjega konsekvence na kraju sukoba Istok–Zapad. Vaši čitaoci će se prisetiti trijumfalnog Kraja istorije američkog političkog naučnika Frensisa Fukujame. Padom sistema Varšavskog pakta nezavisna Jugoslavija je, iz perspektive Zapada, ispunila svoju geopolitičku ulogu. Međutim, ona je tada pretila da bude prepreka za proširenje projekata buduće EU (sa različitim razglasnim interesima Velike Britanije, Francuske i Nemačke) i NATO. Njen ekonomski sistem radničkog samoupravljanja nije odgovarao neoliberalnom ekonomskom kursu, koji je propisala EU. Ovaj kurs je u skladu sa odredbama i načelima uslovljavanja prema kojim MMF državama daje kredite, poznat pod stručnim terminom Washington Consensus. On uključuje smanjenje državne potrošnje, smanjenje trgovinskog ograničenja za pristup tržištu stranom kapitalu, devalvacija valute, deregulacije, privatizaciju i smanjenje subvencija. Ova šok terapija počela je u Jugoslaviji 1990. u vidu sporazuma sa MMF i Svetskom bankom, čije su ekonomske posledice bile osnovni temelj centrifugalnim silama u jugoslovenskim republikama. Širenje NATO na Istok je posledica jednog veka geopolitičke konstante anglosaksonskih sila da dominiraju evroazijskim kontinentom, a krajnji cilj je da NATO dođe što bliže granicama Ruske Federacije.

Rat u južnoj srpskoj pokrajini vodio se i u sferi propagande, koja je imala za cilj da opravda bacanje bombi na srpski narod. Koja ste zapažanja i iskustva stekli u ovoj oblasti?

— Tadašnji nemački ministar odbrane Rudolf Šarping je 1999. vodio otvorenu bitku sa javnošću pošto je instalirao poseban pres-centar u Bonu pri svom ministarstvu, odakle je svakodnevno držao konferencije za štampu. Njihov cilj je bio da se srpskoj strani dodeli krivica za oružani konflikt i Šarping je to više puta radio bez ikakvih pravih dokaza, niti je pokazivao znake inhibicije. Jedan primer je navodno „Operacija Potkovica“ srpskog generalštaba sa ciljem da se Albanci proteraju sa Kosova; zatim, drugi primer je navodno koncetracioni logor u Prizrenu itd. Šaputalo se tada u ministarstvima o „Šarpingovim grozomornim trupama“, koje fabrikuju sve „dokaze“. To je bio povod da nemački TV kanal WDR snimi dokumentarni film Počelo je jednom laži, u kom je Šarping uhvaćen u lažima, kao na primer o upotrebi gasa u domovima na Kosovu.

Gde su povodom ovih laži bili objektivni i nezavisni nemački mediji? Zar je moguće da se sve te neistine iznose u javnost bez pravog demanta?

— Uz vrlo malo izuzetaka, nemačka štampa je progutala ovu zvaničnu propagandu i zauzvrat dalje dolivala ulje na vatru, kako bi se pred stanovništvom opravdala vojna intervencija iz humanih razloga. Ovakav vid izveštavanja i komentarisanja u smislu transatlantskih odnosa doseže do davanja novinskih licenci posle 1945. u zapadnonemačkim okupacionim zonama, jer je u narednim godinama počelo intenzivno održavanje veza (kako u politici, tako u nauci i kulturi) kod uticajnih izdavača, urednika i novinara, uz pomoć transatlantskih veza, koje je sve do današnjeg dana aktuelno. Paralelno sa neobjektivnim izveštajima sa Kosova, bilo je objektivnog informisanja iz istog Ministarstva odbrane, koje je prikupljeno iz izvora službe u inostranstvu, nemačkog vojnog atašea i Savezne obaveštajne službe, koje se ogledalo u jednonedeljnom informisanju Parlamenta, vođama frakcija u Bundestagu, Odborima za odbranu i Odboru za spoljne poslove. Ti izveštaji su se bavili situacijom nemačke vojske u području konflikta i beležili su objektivnu sliku stanja na Kosovu. Oni su bili na najnižem nivou tajnosti, predviđeni samo za službenu upotrebu. Ja sam te izveštaje čitao nedeljno, kada je kriza na Kosovu došla do vrhunca. Nigde u njima nisam pročitao da je bilo govora o proterivanju, već o izbeglicama, što je fundamentalna razlika, i nikada nije bilo optužbi da se radi o etničkom čišćenju ili genocidu. Celokupno stanje se predstavljalo kao građanski rat, pod kojim sve etničke grupe podjednako pate, nije bilo jednostranih optužbi na račun Srba. Brigadni general Hajnc Lokuai, od 1995. do 2000. nemački vojni predstavnik pri OEBS u Beču, zbog kritike učešća Nemačke u ratu na Kosovu bio je opozvan od Rudolfa Šarpinga iako se OEBS založio da on dalje ostane u mandatu. General Lokuai citira u svojoj knjizi Putevi u ratu koji se mogao izbeći procenu Kancelarije za obaveštajne poslove Bundesvera od 23. marta 1999, znači dan pre početka rata: „Na Kosovu još uvek nisu ustanovljene tendencije etničkog čišćenja. Nema ni govora!“ Pri Ministarstvu odbrane bilo je dosta istomišljenika koji jenostavno nisu želeli da prihvate činjenicu da naša zemlja prvi put posle 1945. učestvuje u ratu, suprotnom međunarodnom pravu. Svi mi zajedno smo neuspešno pokušavali da u velikim dnevnim novinama i časopisima demantujemo režimsku propagandu crveno-zelene vlade, ukazujući im na oficijelne izveštaje Ministarstva odbrane. Nažalost, naša borba nije dala rezultate, što nije iznenađujuće s obzirom na opisanu situaciju u nemačkim medijima.

bombardovanje19996

Sa vaše tačke gledišta, kakva je bila uloga nemačke vlade u jugoslovenskom konfliktu? Berlin je među prvima priznao nezavisnost Slovenije, Hrvatske i Kosova, a uz to je još i ratovao protiv Srbije.

— Nemačka vlada je sve do početka 90-tih godina bila preokupirana uklanjanjem posledica ponovnog ujedinjavanja dveju nemačkih država, koje apsorbuje znatne snage. Moje tumačenje je da su pojedinačne snage u okviru Savezne vlade iskoristile taj momenat da bi u što kraćem roku priznale nezavisnost Slovenije i Hrvatske. Vlada Kol‒Genšer po pitanju priznavanja ovih država nije poslušala savet tadašnjeg generalnog sekretara UN Pereza de Kueljara, što je, po mom mišljenju, izazvalo ratni plamen na Balkanu, pa bismo ovu odluku mogli svrstati u kategoriju političkih grešaka. Međutim, za politički pravac koji je nova Vlada Šreder‒Fišer izabrala, reč „greška“ bila bi deminutivna. Učešće u ratu protiv SR Jugoslavije je bilo međunarodni zločin. Iz visokih obaveštajnih izvora znamo da ne bi bilo nemačkog učešća u ratu na čelu sa kancelarom Kolom. On je 1945. imao petnaest godina i znao je iz ličnog iskustva šta znači rat. Zato je američki predsednik Klinton u predizbornoj kampanji 1998. podržao Socijaldemokratsku partiju Nemačke (SPD), koja je težila koaliciji sa Zelenom partijom. Već u rano leto 1998. Klinton je u Vašingtonu primio kandidata za kancelara Šredera i kasnijeg ministra spoljnih poslova Fišera i tom prilikom je obojicu preusmerio na ratni kurs, i, kao što znamo, računica mu je uspela. U proleće i leto 1998. od kancelara Kola vođene koalicije CDU–liberali po pitanju vođenja rata protiv Jugoslavije bile su dve različite opcije. Naime, ministar odbrane Folker Rue pozvao je na intervenciju bez rezolucije Saveta bezbednosti UN, dok je ministar spoljnih poslova Klaus Kinkel smatrao da je rezolucija apsolutno neophodna. Međutim, sredinom avgusta Kinkel je odustao od svog stava i prešao na poziciju Ruea. Već pomenuti Vili Vimer je na pravi način okarakterisao rat protiv Jugoslavije: „Ono što je vatra Rajhstaga bila za kasniji razvoj Nemačke i svetske istorije do 1945, to je 24. mart 1999. za legalizaciju međunarodnih odnosa“. Ovoj povredi civilizacije moja zemlja je aktivno doprinela, i zato je za mene 24. mart 1999. dan sramote. Često pominjem da moderno međunarodno pravo ima svoje korene u mirovnom sporazumu u Minsteru.

Kao dugogodišnji oficir NATO, pravi ste izvor za davanje realne ocene o njemu. Čijem interesu služi Zapadna vojna alijansa?

— NATO je imao ovlašćenje u svrhu instrumenta vojnog odvraćanja, da spreči rat, sve do raspada organizacije Varšavskog pakta. SAD su početkom 1990. pretvorile NATO u instrument svoje geopolitičke moći, dok im evropske članice ne pružaju nikakav otpor. „Od 1990. NATO je iza sebe ostavio krvavi trag.“ Ovo je još jedan citat Vilija Vimera.

Zar nije cinično što NATO za sebe tvrdi da ima ulogu mirotvorca, kad svi njegovi agresorski ratovi, vođeni nekoliko decenija unazad, upravo govore suprotno? Pre bi se reklo da NATO predstavlja opasnost po mir.

— Nažalost, tako je kao što tvrdite, ta se istina ne sme prenebreći, naročito posle 1999, kada je mesec dana nakon početka rata na Kosovu, 24. aprila u Vašingtonu usvojen novi strateški koncept, sa kojim možete nezakonito očekivati vojnu agresiju, kao što se dogodilo u Jugoslaviji, gde su odbačene odluke SB UN. To je bio jasan signal svim zemljama van NATO da se poklone volji svetskih moćnika inače će biti suočene sa vojnom intervencijom.

Sirijski konflikt je pokazao da protiv NATO postoji jak protivotpor, koji predvodi Rusija sa podrškom Kine. Može li zbog toga svetska populacija, kada je reč o oružanim sukobima, nešto spokojnije dočekati budućnost?

— Osnažena pod predsednikom Putinom, Rusija, zajedno sa rastućim uticajem Kine, može samo dobro doprineti svetu u celini. Nekoliko centara moći su adekvatan lek koji može da ublaži arogantnu hegemoniju Amerike. Nadam se da mozgovi u SAD shvataju da multipolarni svet i njihovoj zemlji može više dobra doneti nego da sa naporom i po svaku cenu održavaju dominaciju.

bombardovanje19997

Gde je razlog da Nemačka i ostale zapadnoevropske zemlje strogo slede anglosaksonske ratne potrebe?

— Velika Britanija pokušava da svoju izgubljeni imperiju nadoknadi apsolutnim potčinjavanjem američkim željama (Special Relationship). Dve zemlje koje bi mogle da otrgnu Evropu iz američkog zagrljaja i učine da evropsko-američki odnos počiva na ravnopravnim odnosima jesu Nemačka i Francuska. Bilo kakva zajednička strategija ovih dveju država je iz istorijskih razloga veoma teška. Francuska je 843. godine pokušala da podeli Karolinško carstvo, želeći da izvrši svoj uticaj na preuređenje Evrope i videla je u Nemačkoj glavnog konkurenta. Zvanično nemačko-francusko prijateljstvo ne može sasvim sakriti ovaj istorijski fakat, a da tek ne pričamo o suprotstavljenim stranama u Prvom i Drugom svetskom ratu. Ovo je više nego jasno bilo poslednji put kod Miteranovog otpora nemačkom ujedinjenju. Helmut Kol je platio cenu za francuski potpis u vidu tzv. „Dva plus četiri sporazuma“ u formi njegovog odobrenja za uvođenje zajedničke valute evra. Što se nemačke politike prema Anglosaksoncima tiče, mora se znati da su SAD posle 1945. godine vodile vrlo mudru politiku u staroj Saveznoj Republici. To je dovelo do pozitivnog raspoloženja kod uticajne elite iz sfere politike, privrede, nauke i medija, što se oslikalo u tzv. „transatlantskim zajedničkim vrednostima“, koje i dan-danas odaju ton nemačkoj politici. Otisak hladnog rata je još uvek snažno prisutan, što se vrlo jasno prikazalo u odnosu prema Rusiji. Ipak, sporadični nemački politički nastupi na geopolitičkoj mapi su prisutni. Setite se Iraka 2003. i Libije 2011.

Može li trenutno globalno neizvesno krizno stanje u politici i ekonomiji, gde se sa svih strana čuju ratni pokliči i nezadovoljstvo radnika, biti dinamit za izazivanje sukoba širih razmera? Gde je veće žarište za konflikt, u Evropi ili Americi?

— Takva mogućnost uopšte nije isključena ako pogledamo šta se dešava u Grčkoj, Portugaliji, Španiji i Italiji. Tačku žarišta vidim više u Evropi, jer ovde, za razliku od SAD, država blagostanja je kao princip već zadugo zadržana u glavama ljudi, u Nemačkoj je čak Ustavni princip. Pored toga, SAD imaju i dalje veliku prednost odnosu na Evropu, jer one čine da dolar bude rezervna svetska valuta, pa im to daje za pravo da na različite načine aranžiraju ekonomsku krizu. Za rešenje krize evra postoje razni predlozi, koje su, međutim, zainteresovane strane diskreditovale. Kao primer naveo bih predlog profesora Vilhelma Hankela o uvođenju federalnog evra.

Kako ocenjujete političku i ekonomsku situaciju u EU? Stoji li ova zajednica pred raskršćem?

— Mišljenja sam da je sa političke strane EU dvostruko ugrožena. Prvo zbog uticaja SAD na instituciju u Briselu, a zatim zbog nastojanja da se u duhu Žana Monea stvori centralistička EU, gde će države članice neprestano u procesu gmizavca sve više i više suvereniteta predavati nedovoljno demokratskim komisijama EU. Ekonomski gledano, EU se mora osloboditi preovlađujućeg principa zasnovanog na Vašingtonskom konsenzusu, neoliberalnom kursi, i na taj način da rešava probleme u evrozoni.

Da li je uopšte moguće u skorijoj budućnosti proširenje EU? Srbija je nedavno dobila zeleno svetlo za početak pregovora o pristupanju.

— Lično ne bih mogao ni jednoj državi da preporučim da se pod sadašnjim uslovima pridruži EU.

Takvo vaše mišljenje iziskuje traganje za drugim rešenjima. Ima li EU alternativu? Kako ocenjujte sve jače glasine o stvaranju Evroazijske unije?

— Države članice EU treba da shvate da je status vazala (ova kvalifikacija američkih saveznika nije došla od mene, nego od Zbignjeva Bžežinskog) prema SAD nije pogodan da pravilno sagledaju svoje interese u svetu. Međutim, mi smo od takvog shvatanja još uvek daleko. Predsednik Putin nastavlja sa planom da sve države bivšeg SSSR stavi pod jedan krov, i u saradnji sa Šangajskom organizacijom za saradnju (ŠOS) mogla bi se stvoriti protivteža SAD, koje opet imaju za cilj da sa svih strana bukvalno okruže evroazijski prostor. Prilično je sekundarno kakvo će ime dobiti ovaj novi savez. Za mene je od prevashodnog značaja stvaranje stanja u kom će države i narodi naših kontinenata svoje poslove i stvaranje institucija razumeti kao zajedničko dobro, mirno, kooperativno i bez spoljnog mešanja. Pre više od trista godina iste misli imao je nemački filozof, matematičar i diplomata Gotfrid Vilhelm Lajbnic. One su i danas veoma aktuelne.

Razgovor vodio Milan Starčević

Fotografije Vladimir Gogić

Geopolitika broj 70

 

 

 

Politika
Pratite nas na YouTube-u