BRANKO RADUN
Kako su šanse za promenu odozgo sa ovakvom elitom minimalne, jedini izlaz je u promenama odozdo
Prvo bi trebalo da se složimo oko porazno lošeg stanja u zemlji da bi smo mogli da govorimo o izlasku iz bede, apatije i ćorsokaka u kome smo se našli.
Ako postoji koncenzus da je stanje naše politike, ekonomije, medija, nauke, kulture, demografije i morala nedopustivo loše, onda možemo da probamo definisati dijagnozu te bolesti od koje boluje naša zemlja. Neki veruju da su samo materijalni uzroci poraza i siromaštva, ali to je samo na površinskom nivou, suštinski i pre svega su duhovni i moralni. Gubljenje moralnog integriteta i identiteta su doveli do nesposobnosti da se deluje zajednički za dobro koje prevazilazi interese pojedinca. Otuđenje elite od svog naroda i njegove tradicije do mere prezira prema svojim precima i njihovim običajima samo je deo te bolesti, a i samo to je dovoljno za poraze i propadanje koje nam se pred očima dešava.
Srbija jeste pod nekom vrste postmoderne okupacije, ali je pre svega uzrok njene slabosti i siromaštva u navedenom nedostatku identiteta, a iz njega proishodećeg karaktera. Jer, kad znate ko ste i šta ste i čiji ste, znate da se za to borite i da to čuvate, a to stvara jake karaktere što se danas moderno zove integritetom. To bi bio put izlaska iz sveobuhvatne bede i krize. Škola karaktera je najpotrebnija institucija koja bi presudno pomogla spasavanju Srbije. Karakter zasnovan na samosvesnom identitetu, a to znači na živoj tradiciji, podrazumeva životnu školu rada, discipline, volje i požrtvovanosti. Postojeća škola je škola teorijskog znanja i veština, a uspeh se postiže samo praktičnim ispoljavanjem sposobnosti i vrlina.
NI „EVROPSKO“ NI „PATRIOTSKO“
Verovatno će se neko zapitati kakav je to program u kome nema ni „evropske” a ni „patriotske” priče, ni republikanizma ni monarhizma, ni levice ni desnice, ni parlamentarnog ni predsedničkog sistema. Mi smo uvereni da su „evropsko” i „patriotsko” tek samo fraze ako iza toga ne stoje ozbiljni ljudi sa karakterom, to je samo tek nešto više od maske za karijerizam i korupciju. Naravno da nam je bliža patriotska ideja od evropske, no to ne menja mnogo na suštini da su obe bile zloupotrebljene od loših i destruktivnih ljudi. Srbija ima verovatno najgoru elitu u Evropi. Ona je sigurno najlenja, najkorumpiranija, najnesposobnija i najmanje patriotska na Balkanu.
Stoga smo duboko uvereni da se suštinske promene danas ne mogu desiti u okviru postojeće političke sfere, što zbog kontrole stranaca nad našom zemljom, što zbog nedostatka motiva u eliti da se nešto menja iako gotovo sve propada decenijama unazad. Kada se i pojavi neko u eliti ko bi nešto da uradi ili promeni nabolje, biva ugušen od udruženih i korumpiranih mediokriteta. Rešenje dakle nije toliko u programima, liderima ili drugačijoj ulozi države ili crkve ili nekog trećeg već, mnogo više, u ljudima koji bi mogli doneti promene. Rešenje je u ljudima koji bi radili, a ne parazitirali, organizovali, a ne korumpirali, ujedinjavali a ne delili društvo.
Kako doći do tih ljudi koji mogu da pokrenu stvari sa mrtve tačke i kako da oni dođu do izražaja? Tih ljudi ima iako su većinom u unutrašnjoj i spoljnjoj emigraciji i na margini. U ovim uslovima je teško da bi jedna korumpirana i parazitska kvazielita bila spremna i da razmisli o tome da kvalitetni ljudi nađu svoje mesto na značajnim pozicijama u društvu. Ni domaći klanovi, a ni stranci, koji kontrolišu vitalne sfere društva, ne žele ljude sa voljom i karakterom koje nije moguće lako korumpirati ili uceniti na pozicijama gde se odlučuje. Pa šta onda činiti ili da li onda bez nekog velikog poloma i katarze može doći do takve kvalitativne promene? Teško je na to odgovoriti iako se čini da bez velikih lomova i nema volje za promenama, no problem je što lomovi najčešće donose promene na gore.
AKCIONO POVEZIVANjE
Pa šta onda da se radi? Nema svrhe čekati neke spoljnje promene (političke ili geopolitičke) da bi se nešto učinilo jer čekanje je tiho propadanje. Nema stagnacije – ili idete nagore ili nadole. Potrebno je prestati uzdati se u državu već u se i u svoje kljuse. Kako su šanse za promenu odozgo sa ovakvom elitom minimalne, jedini izlaz je u promenama odozdo. To znači da grupe i pojedinci koji nešto proizvode, stvaraju ili žele dobro svom narodu i zemlji treba da rade više zajednički, da se akciono povezuju i da postepeno rade na promenama u svojoj sredini. To jeste postepen i mukotrpan posao, koji ne donosi brze i spektakularne rezultate i preokrete (čemu smo mi skloni), već proces koji treba da omogući da se stvori alternative postojećoj parazitskoj eliti.
Svako ko nešto kvalitetno proizvodi ili stvara ili organizuje već, a da toga možda i nije svestan, pravi svoju malu školu karaktera i vrline. Potrebno je samo da ti pojedinci, grupe, organizacije svoj pojedinačni napor pojačaju, osveste i udruže – da bi postali vidljivi u javnosti kao domaćinska alternative postojećoj lenjoj i nekompetentnoj eliti te da budu živi dokaz da može drugačije. Verujemo da, kad bi se to desilo, barem u jednoj sferi ili oblasti naše zemlje, to bi bio zarazan primer i za druge da krenu tim putem.
Čovek ili narod je veliki onoliko koliko je veliko ono za šta se bori ili šta brani. Danas, nažalost, Srbija nema ideju vodilju, a bez jasne ideje i goruće nade, koju ona nosi, nema ni života a kamoli napretka. No ima i suprotnih primera u sveopštoj apatiji i entropiji. Građani Lazarevca koji su se udružili u udruženje Sveti Sava da bi objavili na internetu spisak narkodilera koji truju mlade u njihovom gradu i na taj način omogućili da ono što je tajno postane javno su inspirisali i druge da krenu tim putem. To pokazuje, kao mali primer, kako da jedna hrabra i karakterna ideja iz jedne manje sredine postane poznata mnogima i inspiracija za one koji su mislili da nema nade. Male akcije (koje nisu zapravo male) sa ciljem da se učini neko dobro ili spreči zlo su najbolji recepti za ono o čemu ovde govorimo. Takve pojedinačne akcije koje daju impuls moraju da postanu češće i poznate javnosti. Kada bi se te i slične akcije i grupe umnožile i objedinile na nacionalnom nivou, one bi postale društvena snaga koja bi donela nadu i novu ideju za koju se vredi boriti. To je jedini put u bespuću u kome je do sada živela naša zemlja.
