Theodore-Roosevelt-Success-Photo

TROJICA KOJI SU IZMISLILI DANAŠNjE RATOVE

POL KREG ROBERTS Žuto novinarstvo pomoglo je da se Amerika upušta u isto toliko...

POL KREG ROBERTS

Žuto novinarstvo pomoglo je da se Amerika upušta u isto toliko besmislene ratove kao što je to bio Špansko-američki rat

Špansko-američki rat (1898) izazvala su tri čoveka: Tedi Ruzvelt, Henri Kabot Lodž i Vilijam Randolf Herst. Rat koji je ubio veliki broj Španaca i Amerikanaca, uključujući i neke istaknute harvardske bogatune, bio je u celosti zasnovan na lažima i mahinacijama pomenute trojice i nije imao nikakav drugi cilj sem njihovih ličnih motiva. Prinstonski istoričar Jan Tomas ovu trojicu monstruma zove „ljubitelji rata“.

Herstu je trebao rat da bi podigao tiraž svojih novina. Ruzveltu je rat bio potreban da bi utažio svoju krvožednost i želju za ratničkom slavom. Lodžu je rat bio potreban da bi oživeo muškost Amerikanaca i da bi američku mušku populaciju pridobio za svoju „Veliku politiku“ američkog carstva. Zahvaljujući neznanju i gluposti američkog naroda, onu su uspeli da ga izazovu.

Njihov glavni protivnik bio je spiker (predsednik) Predstavničkog doma Tomas Breket Rid zvani Car, najmoćniji političar Vašingtona. Pošten i nepotkupljiv političar, Rid je Lodžovu politiku „američke izuzetnosti” video kao goli imperijalizam, koji je bio u potpunoj suprotonosti sa američkim stvarnim interesima i bio za njih opasna pretnja. Rid je Ruzveltovu žeđ za ratom video kao diverziju nacionalnih ciljeva kroz obnovu ekonomije, koja je sve više služila sve manjoj grupi ljudi na račun američkog naroda. Sa druge strane, Herst, Ruzvelt i Lodž su od mira načinili epitet. Američki narod, čijoj krivici kraja nema, bio je začaran žeđi za ratom. Rid je izgubio poverenje u američki narod, kome je tako verno služio. On nije mogao da sagleda moralnu svrhu u guranju zemlje u rat oko ničeg drugog sem lažnih novinskih izveštaja žute štampe.

ŽRTVOVANjE AMERIČKIH GRADOVA

Samo koju godinu ranije, Rid je bio primoran da zaustavi administraciju Gruvera Klivlenda da ne uđe u rat sa Velikom Britanijom zbog njihovog sukoba oko granice sa Venecuelom, koji su se ticali rudom bogate zemlje na koju je polagala pravo Britanska Gvajana. Ovaj granični sukob – koji sa američkom bezbednošću nema više veze nego što to danas imaju Honduras, Avganistan, Irak, Libija, Sirija, Pakistan, Somalija, Jemen, Gruzija, Ukrajina i Južno kinesko more – bio je shvaćen kao ”pretnja američkoj bezbednosti”.

Ruzvelt i Lodž su bili potpuno zaneti mogućnošću rata s Britanijom. Rat je postao sam sebi cilj. Ruzvelt je pisao Lodžu: „Ne zanima me da li će naši pomorski gradovi biti bombradovani ili ne; mi ćemo zgrabiti Kanadu“. Na sreću, ili možda na nesreću, suve činjenice su prevagnule nad američkom ratničkom žeđi. Američka mornarica imala je tri vojna broda; Britanija ih je imala 50. Da je tada Vašington stupio u rat sa Britanijom zbog njihovog pograničnog sukoba s Venecuelom, potpuno uništenje američke ratne mornarice i priobalnih gradova možda bi Amerikance naučilo pameti a stanovništvo učinilo manje žednim rata i sumnjičavijim prema vašingtonskim ratnim lažima – Tonkinškom zalivu, oružju za masovno uništenje Sadama Huseina, iranskim nuklearnim bombama, Asadovoj upotrebi hemijskog oružja, ruskoj invaziji na Krim itd.

Ruvelt i Lodž tražili su slabijeg protivnika od britanske mornarice i zadovoljili se Španijom. Ali kako da izazovu rat sa oslabljenim i umornim četverovekovnim carstvom, toliko udaljenim od američkih interesa?

U očajničkoj želji da proda novine, Herst je shvatio šta mu je činiti. Najmio je Frederika Remingtona, umetnika kome se i danas divi konzervativna Amerika. Ovaj je načinio ilustraciju koja je zauzela polovinu naslovne strane Herstovog Njujorškog žurnala, na kojoj je bila zgodna mlada žena okružena Špancima pretećeg izgleda. Herst je tvrdio da su tri putnice američkog poštanskog parobroda Olivet bile pretresene do gole kože u kubanskoj Havani od strane požudnih Španaca.

Amerika je imala redak trenutak racionalne misli i filozofskog razmatranja u kratkom periodu njenih Otaca Osnivača (Founding Fathers). Od tada do danas, Amerika je bila zemlja petparačkih romana i dvorskih dogodovština pisanih u stilu viteških podviga. Herst je upitao gde su američki muževi koji će da spasu ženskadiju od takvih nedostojnosti kojoj je izložena u rukama surovog i nemoralnog španskog ološa.

herst

HERSTOVA „LAŽNA ZASTAVA“

Herst je istu takvu priču ponovio i sa Evangelinom Sisneros, ”lepom mladom ženom od najplemenitijeg roda”. U Herstovoj priči Evangelina je krenula na Ostrvo borova da izmoli puštanje svoga oca iz ruku krvoločnih Španaca. Kada je odbila nasrtljivo udvaranje požudnog španskog komandanta zatvora, bila je bačena u bedni zatvor za prostitutke.

Pošto je svojoj heroini načinio lik, Herst je krenuo da je spasava. Za zadatak spasavanja, unajmio je Karla Dekera, sina pukovnika konfederalne konjice da spasava plemkinju. Dekerov smeli poduhvat opisivan je hiljadama reči, a ono što se zapravo zbilo bilo je to da je Herst potplatio španske stražare da je puste da napusti svoju udobnu hotelsku sobu. Pošto je oslobođena „jedna Kubanka”, Herst se pitao „kada ćemo osloboditi Kubu”.

Tedi Ruzvelt je želeo da bude zvezda događaja. Za to su se postarali senator Lodž i američki novinar Ričard Harding Dejvis. Tedi je u prvim borbenim redovima, a ne komandujući odzada, sam porazio Špance i dobio rat.

Šta je to značilo za Kubance, mešavinu raznih naroda koja se protiv Španaca godinama borila za nezavisnost, kada su Amerikanci spazili priliku da obezbede svoje interese i karijere? Za Kubance to je značilo da je jednog gospodara smenio drugi.

Glavnokomandujući američkih okupacionih snaga general Vilijam Šafter je izjavio: „Pa ovom narodu (Kubancima) samouprava ne odgovara ništa više nego barut paklu!” Kalikstu Garsiji, koji se tri decenije borio za oslobođenje Kube od Španaca, nije bilo dopušteno da bude prisutan kada su Španci predavali Kubu. Bio je to samo američki šou, bez revolucionara u čije ime se taj rat vodio.

Ruzvelt je pisao kući da su se Kubanci loše borili i da nisu bili zaslužni za svoje oslobođenje. Slobodu su Kubi doneli Tedi i njegova konjica, žestoki konjanici. Telerov amandman, koji garantuje nezavisnost Kube, izglasan u Kongresu 1898, bio je zamenjen Platovim amandmanom iz 1901. On je Vašingtonu davao pravo da interveniše na Kubi kadgod mu se to svidi.

Kubancima je definitivno svanulo kad su shvatili da „civilizacija” – reč koju su Amerikanci voleli da upotrebljavaju – zapravo znači „zabranu tamnoputim rasama da imaju moć upravljanja”. Godine 1908. Kubanci, koji su se borili protiv Španaca, osnovali su nezavisnu političku partiju. Hiljade njih masakrirala je kubanska vlada, sada spremnija da udovolji Vašingtonu nego da čuje glas sopstvenog naroda.

Henry Cabot

KAD BI AMERIKANCI ČITALI KNjIGE

Priča o američkim intervencijama uvek i svugde je ista. Američke intervencije nikad ne donose dobit nijednom narodu osim onima koji su saveznici Vašingtona i američkim korporacijama.

Herstov rival u žutom novinarstvu bio je Džozef Pulicer, čije je ime završilo na prestižnoj novinarskoj nagradi. Danas se čitava američka štampa i TV mediji bave žutim novinarstvom iz ere Hersta i Pulicera. Žuto novinarstvo pomoglo je da se Amerika, otkako je počeo 21. vek, upušta u isto toliko besmislene ratove kao što je to bio Špansko-američki rat. Neokonzervativci su uspostavili Lodžovu „Veliku politiku” američkog imperiajlizma, koju opravdava doktrina o američkoj izuzetnosti.

Kad bi Amerikanci pročitali tri istorijske knjige, oslobodili bi se svog samozavaravanja, koje ugrožava život cele planete. Ove knjige su: Narodna istorija SAD Hauarda Zina, Neispričana istorija SAD Olivera Stouna i Pitera Kuznika i Ratoljupci Evana Tomasa. Niko ko pročita samo jednu od ovih knjiga neće više verovati da je američka vlada u Vašingtonu „svetlost sveta”, „izuzetna i nezamenjiva”, vlada koja donosi „slobodu i demokratiju” osvojenim provincijama američkog carstva.

Vašington je dom ratnohuškačih sebičnih struja, koje ne poznaju pojmove kao što su saosećanje ili pravda, i služe samo sopstvenoj moći i bogaćenju. Amerikanci su isto toliko indiferentni prema narodima koje bombarduje njihova vlada kao što je to bio Tedi Ruzvelt prema mogućnosti da budu bombardovani priobalni gradovi njegove sopstvene zemlje. Kao što je 18. marta 2014. Vladimir Putin podsetio svet, SAD više od međunarodnog prava voli zakon oružja.

Preveo Srđan ĐURIĆ

Blog Pola Krejga Robertsa

 

Svet
Pratite nas na YouTube-u