ŠTA ĆE SRBIJA ILI HOĆE LI SE ŠIRITI RAZLIKA IZMEĐU BRISELA I VAŠINGTONA

PETAR ISKENDEROV Može li se trgovačko-ekonomska povezanost Rusije i EU pokazati jačom od osovine...

PETAR ISKENDEROV

Može li se trgovačko-ekonomska povezanost Rusije i EU pokazati jačom od osovine Brisel-Vašington

Aleksandar Vučić, šef SNS, pobednik na vanrednim parlamentarnim izborima u Srbiji, već je obećao da će se nova vlada zemlje u svojoj spoljnoj politici pridržavati kursa evropskih integracija i saradnje sa SAD, Rusijom i Kinom. [1] Teško je ne primetiti da slična koncepcija nije ništa drugo nego ideja o četiri stuba srpske politike (Vašington, Brisel, Moskva i Peking), koju je svojevremeno prezentovao Boris Tadić. Međutim, u ovom trenutku u okvirima ovog četverougla dolazi do ozbiljnih pomeranja, koja stvaraju mogućnost Beogradu za vešto manevrisanje, razume se, ukoliko postoji politička volja.

O kakvim pomeranjima je reč? Samit SAD-EU u Briselu 26. marta, uz učešće predsednika SAD Baraka Obame, predsednika Saveta EU Hermana Van Rompeja i predsednika Evropske komisije Hoze Manuela Baroza, trebalo je da reši dva ključna zadatka u odnosima Brisela i Vašingtona. Prvi je davanje novog impulsa transatlanskim integracijama a drugi korekcija pozicije po pitanju Ukrajine. Međutim, rešavanje oba problema nosi u sebi međusobno isključujući karakter, koji stranama ne obećava toliko integracijske procese koliko obećava narastanje protivrečnosti.

Da počnemo sa stvaranjem zone slobodne transatlanske trgovine, čime su se poslednjih meseci bavili predstavnici SAD i EU. U ovom trenutku su ekonomski odnosi između SAD i EU zaista najrazvijeniji na svetu. Ukupna robna razmena između njih iznosi više od dve hiljade milijardi dolara. U Evropskoj komisiji prognoziraju da će potpisivanje transatlanskog sporazuma svake godine evropskim proizvođačima donositi više od 60 milijardi evra. Prema ocenama Brisela, stvaranje slobodne zone spoljne trgovine između SAD i EU dovešće do pojeftinjenja proizvoda, kao i do efikasnije raspodele resursa, što će sniziti cenu za krajnjeg potrošača. U Briselu su već izračunali da će BND u EU porasti za 0,5 odsto.

obamabrisel02

VALUTNI RAT ILI PARTNERSTVO

Očekivalo se da će odluka o principijelnom voznom redu za stvaranje buduće transatlantske zone slobodne trgovine biti usvojena na drugoj rundi pregovora u novembru 2013. godine. Međutim, finansijski problemi u evrozoni, približavanje izbora za Evropski parlament i – što je najvažnije – skandal oko prisluškivanja razgovora evropskih zvaničnika od američkih specijalnih službi – srušili su planirane rokove. U savremenim uslovima nije bilo moguće rešiti ni jednu od ključnih protivrečnosti između SAD i EU – finansijsko-monetarni problem, valutni par evro-dolar i njegovu dinamiku – primamljivo parče za brojne igrače na globalnim tržištima. Ne čudi da međusobni trgovačko-ekonomski odnosi kako SAD i EU, tako i u široj globalnoj razmeri, više podsećaju na valutne ratove, nego na valutno partnerstvo.

Ni još uvek maglovite perspektive regulisanja pravila budžetsko-finansijske delatnosti u Evropskoj uniji ne daju pravo na optimizam učesnicima pregovora između SAD i EU.

Na talasu tih špijunskih i valutnih nesuglasica između dve strane Atlantika evo baš na vreme stiže i ukrajinska kriza, koja je suštinski preformatirala evropsko geopolitičko prostranstvo. Umesto aktivnih napora za političkim regulisanjem problema, SAD i EU, ignorišući osioni nacionalizam u Ukrajini, svu krivicu su svalili na Rusiju i pokušali da se integrišu pod znamenjima antiruskih sankcija. Ali, ako Obamina administracija na ova dešavanja gleda samo kao povod da se pokaže spoljna čvrstina uoči približavajućih narednih predsedničkih izbora, to pitanje za Evropljane ima mnogo oštriju formu. Međusobni robni promet između Rusije i EU, zavisnost evropskih država od ruskih energenata, ruski turisti i investitori – sve su to isuviše ozbiljni faktori da bi se uvodile sankcije protiv Moskve na komandu sa druge strane okeana.

Tu je i geopolitički značaj Ukrajine za EU – jednačina sa više nepoznatih. Zbignjev Bžežinski, bivši savetnik predsednika SAD za nacionalnu bezbednost, izjavio je još 1997. godine da bi nezavisnost Ukrajine navodno “lišila Rusiju njenog dominantnog položaja u Crnom moru”. [2] Događaji iz poslednjih nedelja teraju da se ova izjava preispita. A ono što ostaje nosporno – to je ranjivost EU pred socijalno-ekonomskim problemima u Ukrajini. Prema svedočenju Noama Čomskog, stručnjaka sa Masačusetskog instituta za tehnologiju, “Ukrajina postepeno istiskuje zemlje južne Evrope sa pozicija glavnog izvoznika jeftine radne snage u zapadnoevropskim državama, što uzgred dovodi do toga da se njena sopstvena ekonomija lišava visokokvalifikovane radne snage”. [3]

Uzgred, tokom 2013. godine u Rusiju je došlo tri miliona Ukrajinaca u potrazi za poslom. I, ako se sada na inicijativu Kijeva i Brisela, Ukrajina ogradi vizno-trgovačkim barijerama od Rusije, kuda će ta tri miliona? Očigledno u EU, dodatno otežavajući ionako složene odnose u evrozoni i jačajući radikalno-nacionalistička raspoloženja na kontinentu.

obamabrisel03

NEMOĆ GASNIH ALTERNATIVA

Posebnu tačku za EU predstavlja ukrajinska energetika i dostavljanje enregenata preko te zemlje. Tranzit kroz Ukrajinu je politički rizična i ekonomski ne baš rentabilna stvar kao što je korišćenje ruskih gasovoda Severni tok i Južni tok. Prilikom pumpanja gasa preko teritorije Ukrajine, 13 odsto ukupne količine gasa ostaje Ukrajini u svojstvu plaćanja tranzita, a još otprilike sedam odsto se rashoduje na održavanje pritiska u cevima (na rad turbokompresora i na neizbežne tehnološke gubitke). [4] Što se tiče gasovoda GUEU (Gruzija, Ukrajina, EU), koji je svojevremeno razradila EU i koji je trebalo da poveže Azerbejdžan, preko Gruzije po dnu Crnog mora sa Feodosijom na Krimu ili Konstancom u Rumuniji i dalje za Evropu – to u ovim okolnostima više liči na geopolitički vic nego na ozbiljan vodič za akciju u tom pravcu.

Ni nada za snabdevanjem energentima iz SAD nije opravdana. Kako je ovih dana priznala Dženifer Psaki, zvanična predstavnica Stejt departmenta, njena zemlja ne može pomoći EU u diversifikaciji svojih izvora radi snabdevanja gasom – u krajnjem slučaju, ne u skorije vreme. “Mi ne možemo pružiti hitno rešenje”, izjavila je ona u Vašingtonu i dodala: “Nemamo sve što je tehnički neophodno kako bi startovao izvoz u Evropu”. Uprkos činjenici da je predsednik Saveta EU Herman van Rompej izjavio da lideri EU nameravaju da preduzmu korake da se smanji “naša energetska zavisnost od Rusije.” [5]

Zato ne treba da čudi što se samit SAD-EU samo u opštim crtama dotakao problematike dostavke gasa u Evropu i Ukrajinu. Prema svedočenju anonimnih izvora iz Brisela, “ne treba očekivati nikakva čudesna rešenja…” [6] Međutim, da li će se “čudesna rešenja” pronaći i po pitanju drugih parametara odnosa SAD-EU? Što se tiče “gasnog rata” između zemalja EU i Rusije, na koji računaju mnogi u Briselu i Vašingtonu, malo je verovatno da će se on razgoreti pošto su obe strane veoma zainteresovane za saradnju u energetskoj oblasti – svedoči Žerar Mestralje, šef GDFSuez, jedne od najvećih energetskih kompanija u Evropi. “Uopšte ne verujem da će bilo koja strana, ni EU ni Rusija, biti zainteresovana za prekid odnosa”. [7] Tako da se trgovačko-ekonomska povezanost Rusije i EU može pokazati jačom od osovine Brisel-Vašington.

__________

Napomene:

[1] RIA NOVOSTI 17/03/14 05:05 17.03.2014 05:07.

[2] Bžezinskiй Z. Velikaя šahmatnaя doska. M., 2009. S.124.

[3] Homskiй N. Gegemoniя ili borьba za vыživanie: stremlenie SŠA k mirovomu gospodstvu. M., 2007. S.236.

[4] Severnый potok rossiйskogo gaza i ego protivniki // Analitičeskie zapiski. 2007. Iюnь. C.46.

[5] http://www.interfax.ru/world/366664

[6] INTERFAKS 24.03.2014 15:11.

[7] Handelsblatt, 21. 03. 2014.

Fond strateške kulture 

Svet
Pratite nas na YouTube-u