ŠTA PREDLAŽE RUSIJA ILI DEJTON ZA UKRAJINU

OLGA ŠČEDROVA Zašto je interesantno iskustvo primene Dejtonskog sporazuma u Bosni i Hercegovini Oružani...

OLGA ŠČEDROVA

Zašto je interesantno iskustvo primene Dejtonskog sporazuma u Bosni i Hercegovini

Oružani prevrat u Kijevu, na čijem su talasu doplovile neonacističke grupacije, Ukrajinu je doveo do ivice raspada. Situacija se razvija po klasičnim kanonima konflikta – uz masovno kršenje ljudskih prava, etničke čistke, građanski otpor u pojedinim regionima, potpuno bezvlašće, raskol struktura moći, divljaštva „poljskih komandanata“. Mada SAD i EU još uvek podržavaju kijevsku huntu, otpor jugoistoka Ukrajine ultranacionalističkoj diktaturi i ponovno ujedinjenje Krima sa Rusijom govori da su planovi za prinudnu evrointegraciju Ukrajine doživeli krah. Postala je neizbežna potraga za međunarodnim mehanizmom koji bi rešio ukrajinsko pitanje.

* * *

Koren lomljenja ukrajinske državnosti treba da se traži u dalekoj 1845. godini, kada je Džon O’Saliven formulisao američku Lebensraum doktrinu – Manifest Destiny. Njegov nastavljač Džošua Strong je toj doktrini dao geopolitički smisao: stvaranje svetske američke imperije. Reklo bi se da su radovi obojice, uz Monroovu doktrinu, postali teološka baza za američke planove osvajanja čitave planete. Gledano u tom kontekstu, događaji u Jugoslaviji, na Bliskom Istoku i u Ukrajini predstavljaju samo nastavak tog rata.

Naravno, tih davnih godina Ukrajina (u to vreme pod nazivom Malorusija), koja je bila deo ruske države, malo je interesovala vašingtonske stratege. Mnogo veće interesovanje za Malorusiju je ispoljavala Evropa. Oto fon Bizmark u svojim memoarima pominje planove koji su predviđali „razbijanje Rusije… Odvajanje čitave teritorije Poljske republike u njenim najvećim granicama, usitnjavanje preostalog dela na Velikorusiju i Malorusiju, mada će se skoro i bez toga većina Malorusa naći u granicama maksimalno proširene teritorije Poljske republike“. Otprilike u isto vreme nemački filozof Eduard Hartman je predlagao da „rečna oblast Dnjepra i Pruta uđe u kraljevinu Kijevsku“. Docnije su se ideje po kojima su od Rusije oduzimane njene maloruske teritorije, koje su bile kolonizovane i zatim genocidom lokalnog stanovništva čišćene, ovaplotile u Hitlerovom planu „Ost“.

Pitanjem korišćenja Ukrajine kao sabirnog mesta za kretanje u borbu protiv Rusije mnogo se bavio i Zbignjev Bžežinski. „Kratkoročno“, pisao je, „Amerika je zainteresovana da na karti Evroazije ojača i učvrsti postojeći geopolitički pluralizam. Taj zadatak pretpostavlja jačanje mogućih postupaka i manipulacija kako bi se preduhitrila pojava neprijateljske koalicije koja bi pokušala da ospori rukovodeću ulogu Amerike“. Prevedeno: za Bžežinskog Ukrajina predstavlja piona u strateškoj igri protiv Rusije. Uostalom, on to i ne krije. „Novi svetski poredak hegemonije SAD se formira protiv Rusije, na teret Rusije i na krhotinama Rusije. Ukrajina za nas predstavlja tvrđavu Zapada protiv obnavljanja Sovjetskog Saveza“, proglašava Bžežinski. A „restauracija imperije bez Ukrajine, bilo preko Zajednice Nezavisnih Država ili na bazi evroazijatstva postala bi mrtva stvar“.

Nešto slično je u vezi sa Evroazijskim savezom govorila i Hilari Klinton, dok je bila na položaju državnog sekretara SAD: „To predstavlja pokušaj da se u regionu obnovi Sovjetski Savez. I, mada to nazivaju drugačije, nazivaju Carinskim savezom, nazivaju Evroazijskim savezom ili nečim sličnim, tu ne može da bude greške. Mi znamo koji im je cilj, i mi pokušavamo da nađemo efikasne načine kako bismo usporili njegovo formiranje ili kako bismo ga preduhitrili“.

Jasno je da pitanje Ukrajine nije moglo da ostane u mirovanju. Odbijanje Viktora Janukoviča da potpiše Sporazum o pridruživanju Evropskoj uniji i zaključivanje niza važnih ugovora sa Ruskom Federacijom postalo je detonator koji je doveo do državnog prevrata.

* * *

Dokaz da se Zapad uključio u borbu za Ukrajinu su odluke vanrednog samita EU, na kome je objavljeno da je EU spremna da uvede sankcije protiv ruskog rukovodstva, kao i odluka o hitnom potpisivanju političkog dela Sporazuma o pridruživanju Evropskoj uniji, bez čekanja na izbore, koje je hunta odlučila da održi 25. maja.

Šta je tu bilo hitno, postaje jasno kada se upoznamo sa sadržinom čl. 4 Sporazuma o pridruživanju, koji glasi da će politički dijalog doprinositi „postepenoj konvergenciji spoljnih pitanja i pitanja bezbednosti u cilju sve obuhvatnijeg uključivanja Ukrajine u evropsku zonu bezbednosti“. A član 7 direktno navodi da je obavezno uključivanje Ukrajine u Opštu evropsku politiku bezbednosti i odbrane. Kao što je poznato, Evropska unija ne poseduje sopstvene odbrambene strukture, njen vojni štit predstavlja NATO.

turbinovi02

Mada članovi kijevske hunte u ovoj etapi ne govore glasno o planovima za pristupanje Ukrajine NATO, Vrhovnoj radi Ukrajine je već poslat nacrt zakona kojim se predviđa obnavljanje napora na uključivanju zemlje u Severnoatlantsku alijansu. A Mihail Ježelj, ukrajinski ambasador u Belorusiji, saopštio je da Kijev može da pristane na postavljanje sistema protivraketne odbrane na svojoj teritoriji pod uslovom da SAD finansijski pomogne Ukrajini.

Informativni rat koji sve jače vode EU, NATO i kijevska hunta, koju oni kontrolišu, u vezi sa „ruskom agresijom“ na Krim i potrebe da se zbog toga obezbedi „zaštita teritorijalne celovitosti i suverenitet Ukrajine“ u stvari predstavlja pripremu javnog mnenja za uključivanje Ukrajine u NATO ili za okupaciju njene teritorije od te alijanse.

* * *

Informativna jurišna priprema za deobu Ukrajine počela je na Zapadu još dok su pozicije Viktora Janukoviča izgledale nedodirljive, a zbližavanje zvaničnog Kijeva sa Carinskim savezom neminovno. Povratak ukrajinske države u orbitu uticaja Rusije nikako nije mogao da zadovolji zapadni establišment, i zato je u decembru 2013. godine u zapadnim medijima povedena kampanja za podelu Ukrajine.

Italijanski eksperti su u magazinu Limes objavili prognozu o njenoj podeli na tri dela, od kojih dva, prema mišljenju Italijana, vremenom mogu da se integrišu u Rusiju. Ali treći deo – zapadna Ukrajina – i ubuduće će ostati vrlo agresivan prema svom severoistočnom susedu.

To pitanje je razmatrano septembra 2013. godine, na ekonomskom forumu Teška vremena, novi prilazi. Evropa i svet pred licem krize u poljskom gradu Krinica-Zdruj. Diskusija je pokazala da se pogledi evropskih i zapadnoukrajinskih delegata poklapaju. Oni smatraju da je postojanje jedinstvene Ukrajine nemoguće. Pritom stanovništvo Galicije direktno zahteva: nas, zapadnu Ukrajinu, primite u Evropu, a istočna neka ostane Moskvi.

Nekako istovremeno, magazin Foreign Affairs objavio je članak Orlanda Fajdžesa, profesora Londonskog univerziteta Da li postoji samo jedna Ukrajina?, u kome autor piše: „Obzirom koliko je Ukrajina podeljena… i koliko su nepodudarne težnje Rusije i Evropske unije, Ukrajina mora da razmotri pitanje korišćenja presedana u drugim zemljama Istočne Evrope: rešavanje sudbine sopstvene zemlje preko referenduma“.

Korespondent Bi-Bi-Sija Stiv Rozenberg je pripremio ceo tekst o separatističkim raspoloženjima u Ukrajini, napisan baš po meri Evropljana, koji vračaju kako bi saznali kakva će biti linija po kojoj će se ova suverena država rasturiti. Pokušavali su da je nacrtaju i Englezi iz Gardijana tako što su Zapadnoj Ukrajini poklonili sve osim Harkovske, Donbaske, Hersonske oblasti i Krima, a agencija Frans Pres je velikodušno odlučila da u Istočnu Ukrajinu uključi i još jednu grupu oblasti.

Ali je konačnu crtu podvukla publikacija Itana Bergera Da li podela Ukrajine može da reši njene probleme?: „…Ukrajinci koji osećaju zebnju zbog budućnosti svoje zemlje mogu da razmišljaju o njenoj podeli. To će biti komplikovano i može da izazove njenu nestabilnost. Da li će biti posebno komplikovano da se odluči kako će tačno zemlja da se podeli… Za one Ukrajince koji perspektivu obnove potčinjenosti Moskvi razmatraju sa odvratnošću, to omogućuje da se formira nova država koja bi više odgovarala njihovim nadama. Ta ideja može čak da nađe podršku i kod ruske vlade. Ona će moći da se sprovede kroz referendum koji kontroliše OEBS.

* * *

Ekspanzionistički planovi SAD i EU su naišli na odlučnu poziciju Rusije u vezi sa Krimom i sve jače protivljenje Donbasa, Harkova i drugih regiona Ukrajine.

Pošto je bio prinuđen da i to uzme u obzir, Vašington je predložio direktne pregovore vlada Ukrajine i RF uz podršku međunarodne zajednice, prisustvo međunarodnih posmatrača, koji će da obezbede poštovanje prava svih Ukrajinaca, pa i etničkih Rusa, vraćanje ruskih vojnika u baze, kao i pomoć međunarodne javnosti Ukrajini radi pripreme predsedničkih izbora, predviđenih za maj.

Potpuno je jasno da ovakav format pregovora nije prihvatljiv ni Rusiji ni Rusima koji žive u Ukrajini. Programi partija i organizacija koje su u sastavu kijevske hunte usmereni su ka nasilnoj ukrajinizaciji i izgradnji monoetničke države, što automatski isključuje obezbeđenje zaštite prava Rusa i stanovništva koje govori ruski. Osim toga, pregovaranje sa nezakonitom ukrajinskom vlašću i podrška Rusije izborima koje je zakazala nezakonita ukrajinska vlast značili bi direktnu legitimizaciju kijevske hunte.

* * *

Istorijat međunarodnog regulisanja civilnog konflikta u podeljenoj polietničkoj državi ima presedan koji Zapad može da predloži kao rešenje „ukrajinskog problema“, zbog jačanja otpora jugoistoka Ukrajine i rezultata referenduma u Kijevu, a radi daljeg uvlačenja zemlje u NATO i EU. Radi se o Dejtonskom sporazumu koji su u vojnoj bazi SAD u Dejtonu (država Ohajo) parafirali lider bosanskih muslimana Alija Izetbegović, predsednik Srbije Slobodan Milošević, predsednik Hrvatske Franjo Tuđman i zemlje garanti – SAD, Rusija, Nemačka, Velika Britanija i Francuska, i koji je stupio na snagu posle njegovog potpisivanja u Parizu 14. decembra 1996. godine.

turbinovi03

Prema tom ugovoru, Bosna i Hercegovina je podeljena na dva entiteta – Federaciju BiH i Republiku Srpsku. Dejtonski model pretpostavlja složen sistem vlasti koji treba da vodi računa o interesima tri državotvorna naroda – bosanskih muslimana, Srba i Hrvata. Kolektivni šef države je Predsedništvo Bosne i Hercegovine, koje se sastoji od trojice predstavnika državotvornih naroda. Međunarodni monitoring procesa mirnog regulisanja u BiH prema Mirovnom sporazumu obavlja Savet od 55 zemalja, u kome je i Rusija. Ulogu koordinatora međunarodnih napora na izvršenju građanskih aspekata mirnog regulisanja obavlja visoki predstavnik međunarodne zajednice.

Bez obzira na prisustvo Rusije u Savetu, Dejtonski sporazum nije označilo prestanak pokušaja Zapada da zemlju integriše u NATO i EU, baš kao što nije uspeo ni da spreči pritisak na srpski deo. Tako je u vezi sa potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Evropskoj uniji 16. jula 2008. od Bosne i Hercegovine zahtevano da se likvidiraju autonomne tvorevine i da se u Ustav unesu izmene koje predviđaju da se veliki deo ovlašćenja prenese na državni nivo. Osim toga, prema čl. 5 Priloga br. 10 uz Dejtonski sporazum vrhovni predstavnik ima pravo da sam tumači svoja ovlašćenja i uslove Sporazuma, što dovodi do njegovog smenjivanja zakonito izabranih predstavnika bosanskih vlasti.

Direktna posledica evrointegracija je postalo i to da se u Bosni i Hercegovini uništava čak i ona industrija koja je preživela etnograđanski rat 1992-1995. godine. Nacionalna statistička agencija saopštava o nezaposlenosti od 44 odsto, pri čemu svaki peti stanovnik BiH živi ispod crte siromaštva, što je nedavno isprovociralo proteste, koji su odmah dobili naziv „bosansko proleće“. Kao odgovor, austrijski diplomata Valentin Incko, visoki predstavnik međunarodne zajednice u Sarajevu, izjavio je: „Ukoliko situacija nastavi da se komplikuje, mi ćemo možda razmisliti o slanju jedinica EU…“ A šef britanske diplomatije Vilijam Hejg je pozvao „da se učine što jači napori kako bi se Bosni i Hercegovini pomoglo da se približi članstvu u Evropskoj uniji i NATO“.

* * *

Iskustvo primene Dejtonskog sporazuma u Bosni i Hercegovini interesantno je zato što omogućuje da se ocene problemi sa kojima bi se Ukrajina sudarila ukoliko bi se formirao međunarodni mehanizam za regulisanje tekuće političke krize po modelu koji predlaže Vašington.

Kao alternativu tom modelu, Moskva je preko izjave MIP Rusije od 1. marta predložila da se formira kontaktna grupa podrške za Ukrajinu u sastavu koji bi bio prihvatljiv za sve ukrajinske političke snage. Takva grupa trebao bi da se rukovodi principima poštovanja interesa mnogonacionalnog naroda Ukrajine i da podržava legitimne težnje svih Ukrajinaca i svih regiona zemlje da žive bezbedno u skladu sa svojim tradicijama i običajima, da slobodno koriste svoj maternji jezik i da ne dozvole da se ponovo pojavi neonacistička ideologija.

Moskva je predložila i detaljan plan za regulisanje situacije, po koracima koji predviđaju i izvršenje Ugovora od 21. februara, sazivanje ustavotvorne skupštine sa istim brojem predstavnika svih ukrajinskih regiona radi pripreme novog federativnog ustava i njegove ratifikacije preko svenarodnog referenduma, obavljanje opštenacionalnih izbora za najviše organe državne vlasti Ukrajine, kojima bi prisustvovao širok i objektivan broj međunarodnih posmatrača, i istovremene izbore za organe zakonodavne i izvršne vlasti u svakom subjektu federacije, priznanje prava Krimu da odredi sam svoju sudbinu u skladu sa rezultatima referenduma od 16. marta.

Državno ustrojstvo Ukrajine, koje bi bilo formirano preko sveukupnosti izloženih ciljeva i principa, njen suverenitet, teritorijalna celovitost i neutralan vojno-politički status – sve to treba da garantuju Rusija, Evropska unija i SAD i da potvrdi rezolucija Saveta bezbednosti UN.

Eto to su predlozi Rusije za regulisanje ukrajinske krize. Jedinstvenost položaja Ukrajine danas je u tome što, pošto se ogole sve stare protivrečnosti Evrope, Ukrajina može da postane ne samo detonator svetske konfrontacije već i polje na kome će uspeti da se ostvari konačan prekid politike hladnog rata.

Da li će Zapad poželeti da iskoristi tu šansu?

Fond strateške kulture

 

Svet
Pratite nas na YouTube-u