VLADIMIR TRAPARA: NOVI HLADNI RAT?

Sjedinjene Države krivac su za produžavanje rusko-američkog hladnog rata i posle Hladnog rata Nekoliko...

Sjedinjene Države krivac su za produžavanje rusko-američkog hladnog rata i posle Hladnog rata

Nekoliko meseci nakon što je ukrajinska kriza otpočela, postalo je jasno ono o čemu sam pisao i govorio od njenog početka – da je to u suštini rusko-američka kriza. Kao i u Siriji i na nekim drugim mestima, u Ukrajini postoji specifičan lokalni kontekst koji je ovu zemlju učinio pogodnim poprištem za ispoljavanje nove faze zaoštravanja odnosa Rusije i Sjedinjenih Država. Ipak, u poslednje vreme se o tom lokalnom kontekstu govori sve manje, kao rezultat očiglednog zasićenja stalnim ponavljanjem priče o identitetskoj podeljenosti Ukrajine i korumpiranosti njenih političara, dok se povodom globalnog – rusko-američkog – tek otvaraju nove i sveže teme. U ovom članku sam rešio da se osvrnem na temu koja nije ni nova, ni sveža, a poslednjih dana dominira u našim i svetskim medijima – da li između Rusije i Sjedinjenih Država zbog najnovijih događaja u Ukrajini i oko nje počinje novi hladni rat? Da pitanje nije ni novo, ni sveže, kažem iz razloga što je ono u poslednjih dvadesetak godina (dakle pre ovog poslednjeg slučaja) postavljeno najmanje dvaput – u vreme zaoštravanja rusko-američkih odnosa povodom agresije NATO na Jugoslaviju 1999; i još izraženije (čak su i neke knjige napisane tim povodom) negde 2007-2008, u periodu između Putinovog čuvenog minhenskog govora (kada je najoštrije do tada osuo drvlje i kamenje po američkom imperijalizmu) i Rusko-gruzijskog rata, posle koga su se odnosi dveju sila našli na najnižoj tački (do tada) još od kraja osamdesetih prošlog veka. Oba puta pitanje je ostalo bez adekvatnog odgovora i po svemu sudeći to se ponavlja i sada. Objašnjenje zašto odgovor izostaje je vrlo jednostavno – pitanje je pogrešno postavljeno i stoga iritantno, toliko da sam bio prinuđen da odvojim deo vremena kako bih demaskirao njegovu suštinu.

Pre nego što neko postavi pitanje „da li počinje novi hladni rat“, trebalo bi da zna šta je to hladni rat, a nešto mi se iz do sada viđenog ne čini da oni koji se najčešće poštapaju ovom frazom to znaju. Dakle, prvo treba definisati pojam hladnog rata, inače nećemo znati šta tražimo, samim tim ni moći da odgovorimo na pitanje. Ovo tim pre što hladni rat uopšte nije neupitan pojam. Moguće ga je definisati na dva osnovna i međusobno vrlo različita načina. Ako hladni rat definišemo kao Hladni rat (dakle, sa velikim „H“), govorimo o jednom specifičnom periodu u istoriji, koji je trajao otprilike od 1947. do 1989. i koji je u najkraćem karakterisalo nadmetanje za svetsku prevlast između dveju supersila koje su imale dve radikalno suprotstavljenje vladajuće ideologije, a da pritom nije došlo do direktnog „vrućeg“ oružanog sukoba među njima. Polazeći od ove definicije, vrlo brzo postaje jasno zašto odgovor na pitanje o novom Hladnom ratu mora biti odrečan – jer oba ključna elementa definicije danas nedostaju, i tako će po svemu sudeći ostati još jako dugo. Prvi element – postojanje dveju supersila koje se takmiče za svetsku prevlast – nedostaje iz prostog razloga što već dvadeset i kusur godina postoji jedna jedina supersila (SAD), dok je Rusija tek obična velika sila koja niti može, niti želi da se upusti u nadmetanje sa Amerikom za svetsku prevlast. Rusija je od tog nadmetanja odustala pre četvrt veka, ujedno se lišavajući i kapaciteta za isto, čime je efektivno okončala Hladni rat. Rusija je u isto vreme odustala od još nečeg, što je drugi element moje definicije Hladnog rata – napustila je komunističku ideologiju i krenula putem liberalno-kapitalističkih reformi, čime je otpao bitan razlog za konfrontaciju sa SAD. Rusija je kapitalistička zemlja i danas (u nekim aspektima je kapitalističkija i od SAD, o nekim zapadnoevropskim zemljama i da ne govorim). Novog Hladnog rata sa velikim „H“, dakle, između SAD i Rusije više nema i u dogledno vreme ne postoji realna osnova za njegovo obnavljanje.

Međutim, ako hladni rat definišemo u njegovom širem, zapravo izvornom značenju – kao postojanje neprijateljstva između dve države (nebitno da li ono počiva na suprotstavljenim političkim ciljevima, dubljem sukobu nacionalnih interesa, ili još dubljoj inkompatibilnosti nacionalnih identiteta) koje uključuje mogućnost izbijanja oružanog sukoba među njima u odgovarajućem trenutku, ali koji još uvek nije došao – onda se Rusija i SAD nalaze u gotovo konstantnom hladnom ratu preko 100 godina unazad, konkretno od Rusko-japanskog rata 1904/5, kad je administracija Teodora Ruzvelta podržavala Japan. Ovakvo značenje hladnog rata datira još iz 15. veka, kada je upotrebljeno za opis tadašnjih odnosa hrišćana i muslimana na Pirinejskom poluostrvu. Ako prihvatimo ovo značenje, brojni su hladni ratovi u istoriji, jednako koliko i vrući ratovi, jer – sledimo logiku Keneta Volca – uzroci vrućih ratova zapravo leže u hladnim ratovima. Ne može rat između dve zemlje da padne s Marsa ako pre toga među njima nije postojalo neprijateljstvo nekim povodom, odnosno – hladni rat. Sada je jasno zašto je pitanje „da li između Rusije i SAD počinje novi hladni rat“ besmisleno, jer je apsolutno neosnovano uopšte pitati se o Hladnom ratu sa velikim „H“, a u isto vreme hladni rat sa malim „h“ uveliko traje, već više od veka – dakle, nikako ne može biti „novi“. Naravno, ovaj dugi hladni rat Rusije i Amerike nije uvek bio istog intenziteta. Na jednom polu, Rusija i SAD su vodile čak i vrući rat 1918/9, kad je Vašington poslao trupe da se bore protiv nove revolucionarne vlasti. Na drugom polu, dve zemlje su kratko bile saveznici u Prvom svetskom ratu, nešto duže u drugom, a imale su i nekoliko perioda „detanta“, kada su njihovi odnosi bili nešto bolji nego inače. Posle Hladnog rata bilo je tri takva detanta, poslednji među njima poznat je kao Obamino „resetovanje“ (2009-2012), koje se završilo neuspehom i nakon koga su odnosi dveju sila rapidno krenuli da se kvare. Sa ukrajinskom krizom, dve zemlje ne samo da su nastavile gde su stale pre „resetovanja“, već su otišle i korak dalje u konfrontaciji, te su sada definitivno u najgorim odnosima u poslednjih 25 godina. Ova činjenica je zapravo i isprovocirala pitanje o „novom“ hladnom ratu, ali i nametnula mi potrebu da dokazujem da je to u stvari sve vreme stari hladni rat, a da su agresija NATO na SRJ 1999, Rusko-gruzijski rat 2008. i ukrajinska kriza 2013/4. samo njegovi najakutniji momenti.

Svakako da je poslednjih četvrt veka nešto drugačiji period u odnosu na celokupno dotadašnje trajanje dugog rusko-američkog hladnog rata. Nema više ni Sovjetskog Saveza, ni Ruske imperije, koji su mogli da budu realna pretnja SAD, ili bilo kojoj ozbiljnijoj svetskoj sili. Nema više ni komunističke ideologije (koja je u Rusiji bila vladajuća i tridesetak godina pre Hladnog rata). Pa ipak, postoji više pokazatelja koji govore o tome da neprijateljstvo Rusije i SAD još uvek traje, iako nema više onih najoštrijih osnova za isto. Ti pokazatelji ne iscrpljuju se samo u potpuno različitom gledanju SAD i Rusije na sukobe poput ukrajinskog i sirijskog, te vođenju različitiim aršinima prema onim „zamrznutim“, kao što su Kosovo, Južna Osetija i Abhazija. Neprijateljstvo SAD i Rusije vidimo i u činjenici da dve zemlje pregovaraju o nuklearnom razoružanju, kao i u pretnji koju Rusija vidi u američkoj protivraketnoj odbrani, što svedoči o tome da između dve zemlje još uvek postoji logika uzajamnog odvraćanja nuklearnim oružjem. Jeste li čuli možda nekad da Velika Britanija i Francuska, ili Kina i Pakistan pregovaraju o nuklearnom razoružanju, ili da se Saudijska Arabija plaši što UAE imaju američki protivraketni sistem Patriot na svojoj teritoriji? Ne, jer te zemlje ne gledaju jedna drugu kao pretnju, nijednoj od njih ne smeta nuklearno i drugo naoružanje one druge. Znak neprijateljstva Rusije i SAD je i odnos prema proširenju NATO – Rusija u njemu vidi pretnju, a SAD pak nisu volje da i Rusiju prime u NATO i tako reše problem. Da li se Austrija oseća ugroženo što je okružena NATO zemljama, da li Finska i Izrael posmatraju širenje NATO na istok kao pretnju? Da li bi SAD odbile da prime Švedsku u NATO, ako bi ova zatražila? Dakle, očigledno je da između Rusije i SAD postoje neke ozbiljne nesuglasice, usled kojih ove dve sile jedna u drugoj vide pretnju, što se ispoljava na opisane načine. Ako to nije hladni rat, onda ne znam šta je, ali novi Hladni rat iz navedenih razloga svakako nije.

Ostaje da odgovorim na pitanje šta je uzrok hladnog rata SAD i Rusije, otkud to opstajuće neprijateljstvo među njima u trajanju od jednog veka? Ovo pitanje je vrlo složeno i zahteva doktorsku disertaciju, a ne članak na blogu. O dosta aspekata koji se mogu posmatrati kao uzrok rusko-američke netrpeljivosti sam parcijalno pisao u više navrata, a sada ću pokušati da uprostim stvari i prikažem ih na najplastičniji mogući način. Prosečan čovek se, razmišljajući o ovom ili onom ratu, najčešće pita – ko je kriv za njega? Ja sam protivnik crno-belog holivudskog gledanja i pripisivanja nekome isključive krivice za bilo šta. Sklon sam da posmatram međunarodne odnose kao arenu u kojoj se države bore za svoje interese, koje vidim kao podjednako legitimne, pa neko u toj borbi pobedi, neko izgubi – to je realnost života i prirode, ne samo međunarodne politike. Ipak, krajnje uslovno mogu da prihvatim razmatranje krivice, ukoliko ga svedem na ono što se u nauci međunarodnim odnosima zove „neisprovocirana agresija“. Onaj ko krene u neisprovociranu agresiju, šta god da su mu motivi i kako god sebe pravdao, zapravo je pokretač sukoba, samim tim i snosi relativno najviše odgovornosti za njegovo izbijanje. Ako stvari ovako postavimo, onda se slažem da je Hitlerova Nemačka, upravo kao neisprovocirani agresor, glavni krivac za izbijanje Drugog svetskog rata. Zamolio bih onda i druge da se slože da su po istom principu Sjedinjene Države krivac za produžavanje rusko-američkog hladnog rata i posle Hladnog rata. Jer, šta je jednostrano proširenje NATO na istok, usmereno na bezbednosno isključenje i strateško zaokruživanje Rusije, šta je nastojanje da se izgradnjom protivraketnog štita uprkos protivljenju Rusije stekne nuklearna prednost, šta je kršenje međunarodnog prava bombardovanjem Srbije i priznavanjem nezavisnosti Kosova, te intervenisanje u unutrašnje stvari drugih zemalja, rušenje režima na postsovjetskom prostoru i šire (među kojima su neki demokratski izabrani) i nametanje marionetskih vlasti, kao i priprema sličnog scenarija za Rusiju sa ciljem da se ona liši mogućnosti da igra ulogu velike sile na međunarodnoj sceni, vodi nezavisnu spoljnu politiku, bude slobodna da samostalno raspolaže svojim resursima i bira vrednosti koje će baštiniti, šta je sve to, ako nije – neisprovocirana agresija Sjedinjenih Država na Rusiju? Sa druge strane, potezi Rusije za to vreme su uglavnom defanzivni – ona je prinuđena da formira svoj vojni i ekonomski savez, da odgovori trkom u naoružanju, da katkad i sama vojno interveniše protiv nekog suseda ili jednostrano prizna nečiju nezavisnost (u slučaju Krima, pripoji teritoriju sebi) – sve samo da bi se odbranila od pomenute ofanzive SAD i njihovih sledbenika. U svom istorijskom govoru povodom prisajedinjenja Krima, ruski predsednik Putin je to obrazložio jednom rečenicom: „Nas konstantno pokušavaju da sateraju u ćošak, zato što imamo nezavisnu poziciju, zato što je branimo…“

Naravno, druga strana se služi upornim izvrtanjem činjenica. Američki predsednik Obama izjavljuje kako je „Rusija regionalna sila koja preti svojim neposrednim susedima, ne iz snage, već iz slabosti“, a pritom propušta da doda kako je Amerika globalna sila koja preti državama na drugom kraju sveta, takođe iz slabosti – u situaciji kada njena nadmoć nad ostalim silama sve više relativno opada. Takođe, on kaže da i SAD vrše uticaj na svoje susede, ali da „uglavnom ne moraju da ih napadnu da bi imale snažne odnose saradnje s njima“. Uglavnom, SAD su pre 15 godina napale moju zemlju, hiljadama kilometara udaljenu, da bi sa njom uspostavile „snažne odnose saradnje“. Da li opstanak ovako bahate i agresivne politike najjače svetske sile uprkos relativnom opadanju njene moći treba da pripišemo karakteru elita koje donose odluke u Vašingtonu, ili da ga izvedemo iz dubljeg istorijski ukorenjenog identiteta ove zemlje, već je složenije pitanje. U svakom slučaju, hladni rat Rusije i SAD je tu sve vreme i nikada nije ni prestajao. Još jednu stvar da dodam – u hladnom ratu se ne može pobediti. To je iluzija Amerikanaca da su dobili Hladni rat. Hladni rat može da se okonča na dva načina: vrućim ratom, pa da onda eventualno neko u njemu pobedi; približavanjem, odnosno napuštanjem uzajamnog neprijateljstva dveju država, čime prestaje i hladni rat, naravno bez „pobednika“. Šta će biti ishod dugog rusko-američkog hladnog rata, jako je teško prognozirati. Ostaje makar da se nadamo da će ona strana koja je za njega odgovornija iz ukrajinske krize izvući pouku da – dalje neće moći.

Izvor Odmotavanje suštine, 26. 03. 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u