brodski1

JOSIF BRODSKI O UKRAJINSKOJ IZDAJI ILI PRE DVE DECENIJE, SA RUSKOG STANOVIŠTA

ŽELIDRAG NIKČEVIĆ Pesma o Ukrajini, naravno, nije nikakav politički ili ideološki manifest, nego potresni...

ŽELIDRAG NIKČEVIĆ

Pesma o Ukrajini, naravno, nije nikakav politički ili ideološki manifest, nego potresni ljudski dokument

Često se može čuti mišljenje da pesnici ne treba da se bave politikom, naročito ne savremenom i naročito ne u samim stihovima, koji bi valjda svojom uzvišenošću i neutralnošću morali da nas sačuvaju od peripetija prizemne svakodnevice. Ako se političke ambicije još i mogu nekako razumeti kod osrednjih i beznačajnih autora, velikani takve greške sasvim sigurno ne dopuštaju.

Da stvar nipošto nije tako jednostavna, možemo se uveriti na jednom vrhunskom primeru. Reč je o Josifu Brodskom, čoveku koji bi se teško mogao optužiti za bilo koji vid nepromišljenog kolektivizma, a osim toga – jednom od najvećih liričara današnjice. Godine 1974. Brodski piše pesmu Povodom smrti Žukova, kao reakciju na smrt heroja Velikog otadžbinskog rata – maršala Georgija Konstantinoviča Žukova. Početak pesme glasi:

„Vižu kolonnы zamerših vnukov,

grob na lafete, lošadi krup.

Veter sюda ne donosit mne zvukov

russkih voennыh plačuщih trub.

Vižu v regalii ubrannый trup:

v smertь uezžaet plamennый Žukov.“

Teško da je takve stihove neko mogao očekivati od pesnika koji je malo pre toga bio prisiljen da napusti Sovjetski Savez. Kritika je konstatovala njenu posebnost i činjenicu da Brodski svesno obnavlja staru rusku tradiciju (slično Deržavinovoj pesmi posvećenoj Suvorovu). Čitav niz tumača (među njima i veliki teoretičar Mihail Lotman) sa neskriveno ironičnim podtekstom komentarišu poemu, pripisujući Brodskom imperijalni diskurs. Odgovor emigranta Brodskog za mnoge je bio sasvim neočekivan: „Uzgred, meni se u ovom slučaju to određenje državna čak dopada. Smatram da je tu pesmu svojevremeno trebalo štampati u listu Pravda.“

A, govoreći o negativnim reakcijama na pesmu u emigrantskim krugovima i u samoj Rusiji, Brodski (u razgovoru sa Solomonom Volkovom) kaže: „Iz Rusije sam takođe čuo razne stvari, sve do apsolutno komičnih; da se ja tom pesmom bacam pred noge vlastima… A eto, zaboravlja se da mnogi od nas Žukovu duguju život.“ Pesnik je dakle imao sasvim dovoljno razloga da sebe smatra jednim od tih „unuka“ koji su maršala Žukova doživljavali kao deo svoje sudbine, kao zaštitnika i oslobodioca otadžbine.

Kada je počeo Drugi svetski rat, Brodski je imao malo više od godinu dana. Nemci su prodirali u dubinu zemlje, kako bi ovladali strateškim tačkama. U septembru 1941, kada se rešavala sudbina Lenjingrada i njegovih stanovnika, odbranu grada preuzeo je Žukov. Po cenu neverovatnih napora i žrtava, neprijatelj je zaustavljen – od centra grada Nemce je delilo samo 10 kilometara. Počela je 900-dnevna blokada. Mali Josif je s majkom boravio u opsednutom Lenjingradu; otac, vojni korespodent, učestvovao je u proboju blokade. Maršal Žukov, čovek koga su na poslednji put ispratile hiljade ljudi, simbolizovao je moć i snagu Rusije, njenu dramatičnu istoriju i sposobnost da se neprijatelj pobedi u beznadežnoj situaciji. Osećajući se kao deo te ogromne sile (koja, po Lotmanu, istovremeno i užasava i nadahnjuje), Brodski nije mogao prećutati smrt njenog nacionalnog heroja.

Nalazeći se u emigraciji, on krajnje emocionalno prati sve što se dešava u Rusiji, raduje se uspesima i teško proživljava nacionalne nesreće. Ne samo pesma povodom smrti maršala Žukova nego i docnija lirika Brodskog nastavlja tradiciju klasične ruske literature; u njoj se izražava pozicija pesnika – patriote svoje otadžbine. Pritom se Brodski nije nimalo ustručavao pred navodnim slobodarstvom i evroatlantizmom bivših sovjetskih naroda i republika. Evo jednog fantastičnog i sasvim aktuelnog primera.

Godine 1994. više socijalističkih zemalja, a takođe i baltičke države (Litvanija, Letonija i Estonija) izrazile su nameru da stupe u NATO. Potom su istu želju izrazile Ukrajina, Gruzija, Azerbejdžan, Uzbekistan i druge bivše sovjetske republike. Reakcija Brodskog bila je munjevita. U februaru 1994, nakon što je Ukrajina postala učesnik NATO programa Partnerstvo za mir, on na američkom Kvins koledžu recituje pesmu „Povodom nezavisnosti Ukrajine“, uz karakterističnu napomenu: „Sad ću rizikovati da vam pročitam stihove koji mi se mnogo sviđaju…“. (Pesma kasnije nije uključena u sabrana dela Josifa Brodskog i danas je dostupna samo u internet-verziji. Prijatelj Brodskog, veliki litvanski pesnik Tomas Venclova, svedoči: „Te stihove Josif mi je čitao kod njega kući. Veoma ih je voleo. Bez obzira na ’hohlojedstvo’, i meni su se dopali. Ipak, rekao sam mu: ’Josife, ako nameravaš ovo da čitaš i štampaš – onda to radi u Kijevu, licem u lice sa Ukrajincima; inače neće biti sasvim pošteno’. On se saglasio; pesmu nije štampao, ali čitao jeste.“)

zukovharkov

Na nezavisimostь Ukrainы (1994)

Dorogoй Karl XII, sraženie pod Poltavoй,

slava Bogu, proigrano. Kak govoril kartavый,

„vremя pokažet Kuzьkinu matь“, ruinы,

kosti posmertnoй radosti s privkusom Ukrainы.

To ne zeleno-kvitnый, tračennый izotopom, –

žovto-blakыtnый reet nad Konotopom,

skroennый iz holsta, znatь, pripasla Kanada.

Darom čto bez kresta, no hohlam ne nado.

Goй tы, rušnik, karbovanec, semečki v polnoй žmene!

Ne nam, kacapam, ih obvinяtь v izmene.

Sami pod obrazami semьdesяt let v Rяzani

s zalitыmi glazami žili, kak pri Tarzane.

Skažem im, zvonkoй materью pauzы medlя strogo:

skatertью vam, hohlы, i rušnikom doroga!

Stupaйte ot nas v župane, ne govorя – v mundire,

po adresu na tri bukvы, na vse četыre

storonы. Pustь teperь v mazanke horom gansы

s lяhami stavяt vas na četыre kosti, pogancы.

Kak v petlю leztь – tak soobщa, putь vыbiraя v čaщe,

a kuricu iz borщa grыztь v odinočku slaщe.

Proщevaйte, hohlы, požili vmeste – hvatit!

Plюnutь, čto li, v Dnipro, možet, on vspяtь pokatit,

brezguя gordo nami, kak skorый, bitkom nabitый

kožanыmi uglami i vekovoй obidoй.

Ne pominaйte lihom. Vašego hleba, neba,

nam, podavisь mы žmыhom i kolobom, ne treba.

Nečego portitь krovь, rvatь na grudi odeždu.

Končilasь, znatь, lюbovь, kolь i bыla promeždu.

Čto kovыrяtьsя zrя v rvanыh kornяh glagolom?

Vas rodila zemlя, grunt, černozem s podzolom.

Polno kačatь prava, šitь nam odno, drugoe.

Эto zemlя ne daet vam, kavunam, pokoя.

Oй da Levada-stepь, kralя, baštan, varenik!

Bolьše, podi, terяli – bolьše lюdeй, čem deneg.

Kak-nibudь perebьemsя. A čto do slezы iz glaza –

net na nee ukaza, ždatь do drugogo raza.

S Bogom, orlы, kazaki, getmanы, vertuhai!

Tolьko kogda pridet i vam pomiratь, bugai,

budete vы hripetь, carapaя kraй matrasa,

stročki iz Aleksandra, a ne brehnю Tarasa.

brodski2

Pesma je, naravno, gotovo neprevodiva, jer je beskrajno aluzivna i krcata specifičnim poluukrajinskim žargonom, ali je očigledno da u njenim stihovima pulsira gnev čoveka i građanina zemlje (Rusije) prema kojoj je načinjen sraman postupak. Brodski nemilosrdno stavlja pod sumnju svu istoriju i prijateljstvo u prošlosti. Lakoća kojom je savremena Ukrajina bila spremna da žrtvuje vekovne odnose s Rusijom zbog trenutne koristi ogorčila je velikog pesnika, pridajući njegovim rečima strahovitu žestinu. Uzgred, treba podsetiti da pesma nije nastala povodom formalnog sticanja nezavisnosti Ukrajine, nego povodom saopštene želje ukrajinskih lidera da svoju zemlju uvedu u NATO – protiv svog bivšeg partnera i saveznika. Taj korak Brodski nedvosmisleno ocenjuje kao sramni udarac nožem u leđa, i zbog toga je tema izdaje ozvučila njegove proročanske stihove. Pesma je neponovljivi krik bola i očajanja, tragedija čoveka koji pati zbog raspada geopolitičkog jedinstva, potresna i jedva kontrolisana invektiva upućena razbraći kojoj su ruski pesnici podarili toliko nežnih strofa. U završnim stihovima ipak Brodski Ukrajince upozorava da ih na kraju izdajstva čeka duhovna smrt:

„Zbogom, orlovi, kozaci, hetmani, stražari!

Tek kad vam mreti valjadne, vi ko bikovi snažni

Šištaćete, gužvajući krajeve postelje

Stihove Aleksandra [Puškina], a ne što Taras [Ševčenko] melje.“

Zašto je Josif Brodski napisao baš takvu pesmu? Diskurs koji je Lotman nazvao imperijalnim mogao bi se takođe nazvati i patriotskim – sve zavisi od procenjivačke tačke gledišta. (U lingvistici se kao primer procenjivačke nominacije obično navodi opozicija obaveštajac – špijun, pri čemu članovi opozicije označavaju isto lice, u zavisnosti od toga da li je ono predstavnik „svojih“ ili „tuđih“.) U Lotmanovoj verziji, Brodski je tretiran kao nosilac „tuđe“ svesti – ali to svakako nije pesnikova krivica. Kao i u pesmi posvećenoj maršalu Žukovu, on svedoči o sopstvenom (ruskom) iskustvu i sopstvenim (ruskim) osećanjima. Pesma o Ukrajini, naravno, nije nikakav politički ili ideološki manifest, nego potresni ljudski dokument: privatno mišljenje privatnog lica, samo što je to lice u ovom slučaju jedan od najvećih pesnika epohe čiji kraj još ne možemo sagledati.

Kultura
Pratite nas na YouTube-u