Franz-Ferdinand

IGOR MAKAROV: FERDINANDA I STOLIPINA UBILA JE ISTA RUKA

Pucanj u Ferdinanda bio je kraj suverene Srbije Srbija od 1915. više nije država....

Pucanj u Ferdinanda bio je kraj suverene Srbije

Srbija od 1915. više nije država. Ni Kraljevina SHS, ni Kraljevina Jugoslavija, ni komunistička SFRJ, ni druga, ni treća Jugoslavija nisu srpske države. A sada Srbiju imamo kao neku vrstu vazala zapadnih centara moći. Kraljevina SHS napravljena je na štetu Srba, za račun Hrvata, koji su dobili Banovinu a onda i NDH. Dolazak Tita je svakako u kontinuitetu sa ovom politikom, korak po korak. A Srbi su platili rat milionima žrtava i Versaj im nije priznao pravo kao državotvornom narodu iako su bili pobednici. I sada koristi stanje duha poraženog naroda i pravi scenario za Sarajevo povodom sto godina od početka Prvog svetskog rata.

Da pokušaj prekrajanja istorije, koji je uveliko u toku, nije nimalo lak i jednostavan posao, uverava nas ruski naučnik Igor Makarov, jedan od najboljih poznavalaca Sarajevskog atentata. Naime, koliko god se revizionisti trudili da činjenice preprave u skladu sa svojim interesima, uvek se dogodi neko čudo koje im pokvari planove. Tako je, u jeku kampanje da se Srbija povodom stogodišnjice od Sarajevskog atentata i početka Prvog svetskog rata označi glavnim krivcem za ove tragične događaje, Makarov došao do dnevnika ispisanog rukom ruskog vojnog agenta Aleksandra Ivanoviča Verhovskog, koji će značajno doprineti rasvetljavanju ovih događaja. Naš ambasador u Rusiji, prof. dr Slavenko Terzić, koji je, zajedno sa Makarovim, početkom novembra 2013. bio u prilici da vidi ovaj dnevnik, veruje da će on osujetiti svaki pokušaj bacanja ljage na Srbiju jer iz njega proizilazi da srpske vlasti toga vremena ni na koji način nisu odgovorne za događaje koji su obeležili 20. vek.

Gospodine Makarov, u Moskvi će uskoro izaći Vaša najnovija knjiga pod nazivom „Sarajevo 2014 – ruski pogled na čuveno ubistvo“. U čemu je posebnost ruskog pogleda u odnosu na već poznate istorijske činjenice?

— Svedoci smo da se nad istorijom, i posebno srpskom, vrši neprimereno nasilje, i ta činjenica zahteva adekvatan odgovor. Naš dug prema ogromnom broju žrtava iz Prvog svetskog rata je da kažemo ko je istinski krivac za rat. Međutim, to zahteva dobro poznavanje istorijskih prilika toga vremena na širem planu i dokaze koji se najčešće nalaze u teško dostupnim dokumentima, koje velikim delom čuvaju baš inspiratori i organizatori važnih istorijskih događaja. Upravo zbog toga, u ovoj knjizi pokušavam da istražim okolnosti kojima se niko u Srbiji dosad nije bavio i da objektivno cenim činjenice i pokažem da se događajima upravlja iz nama nepoznatih centara moći, a onda se za njih okrivljuju pojedinci ili države shodno njihovim interesima.

Kada kažete „Sarajevo 2014“, koju asocijaciju izaziva ta odrednica?

— Srbiju u 2014. označavaju kao glavnog krivca i za Sarajevski atentat i za Prvi svetski rat. A Dnevnik Verhovskog, do koga smo došli na pragu 2014. potvrđuje da zvanična srpska država nema nikakve krivice i može da obori pokušaj istorijske revizije koja uveliko priprema da Srbe okrivi za sve. A onda dolazimo do toga da su to mračne igre u kojima su uvek isti nalogodavci, samo se menjaju izvršioci.

Šta to znači u slučaju Sarajevskog atentata i Prvog svetskog rata koji se smatra njegovom neposrednom posledicom?

— Mislim da je na početku potrebno podsetiti da Prvi svetski rat predstavlja veliki preokret za svet. Posle njegovog okončanja počeo je da se stvara Novi svetski poredak, čiji tvorac nam do danas nije poznat, ali ga naslućujemo, i osnovana je Liga naroda, nalik današnjim Ujedinjenim nacijama koje, ustvari, simbolizuju tu tajnu svetsku vladu i nacionalnim državama oduzimaju suverenitete i u njihovo ime iza zavese donose odluke. U suštini, to je centar moći iz senke, koji je odlučio da Nemačka na Versajskoj konferenciji bude proglašena glavnim krivcem za Prvi svetski rat, iako činjenice govore da ona nije ni jedini a ni najveći krivac, i koje sada, stotinu godinu od početka toga rata krivicu hoće u potpunosti da prebace na Srbiju. Nisam siguran da li je, uopšte, neko u Srbiji primetio da datum Sarajevskog atentata, 28. juni 1914. žele da proglase početkom Prvog svetskog rata.

Prekrajanje istorije, proizilazi iz ovog Vašeg stava, nije „dostignuće“ našeg vremena, nego ima daleko dublje korene. Dokle oni sežu?

— To je veoma teško pitanje, ali ako se vratimo na temu Prvog svetskog rata, videćemo da je ono i tada bilo na delu, jer upravo oni koji su hteli i sprovodili reviziju istorije proglasili su Nemačku glavnim krivcem. Ja, naravno, ne branim Nemačku, već dokazujem da je glavni krivac taj tajni centar moći koji je želeo urušavanje starog, konzervativnog poretka, a s njim i Nemačke, Ruske imperije i Austrougarske monarhije, u nešto manjoj meri i Osmanske imperije, da bi posle Prvog svetskog rata sam zavladao svetom. Na isti način te snage su dovele Gavrila Principa na mesto atentata u Sarajevu i instrumentalizovale sve ostale učesnike u organizaciji ubistva. Jer, nisu oni bili autonomne ličnosti, i nisu radili na svoju ruku, počev od Principa, Nedeljka Čabrinovića, Danila Ilića, Trifka Grabeža. Oni si bili samo izvršioci kojima je upravljala neka ekipa iza kulisa na čiji su mig povukli obarač, jer samo u njihovim godinama čovek može da misli da je u stanju da promeni tok istorije. Moj zaključak je da je u pitanju zavera, ali izvan Srbije. Zapad nema nikakve dokaze o krivici srpske vlade, odnosno države za izbijanje Prvog svetskog rata. Krivi su samo neki pojedinci, a oni su bili instrumentalizovani od tajnih centara moći.

Vi kažete da Nemačka nije jedini krivac, ali ne navodite ko su, konkretno, drugi krivci!

— Tadašnja diplomatija, kao i današnja, najvećim delom je pripadala masoneriji čije je jezgro bilo u Francuskoj. Tako su članovi masonerije bili uglavnom ministri spoljnih poslova, među kojima i srpski Milovan Milovanović, koji je umro 1912. godine, ili dr Laza Paču, genijalni ministar srpskih finansija. Međutim, masonerija je bila najjača u Engleskoj, koja je bila mnogo značajniji generator Prvog svetskog rata od Nemačke. Jer, Englezi su Nemce uvek smatrali suparnicima, bili su zabrinuti zbog jačanja Nemačke i smatrali su da je njena uticajna moć veoma opasna po Englesku. Zato je Engleska koristila sve instrumente da uvuče Nemačku i Rusiju u međusobni rat. Engleska je htela jednim udarcem da sruši i Rusiju i Nemačku, i to je scenario koji se ponavlja i u Drugom svetskom ratu. Znači, najkrivlja je Engleska i masonerija koja je u toj zemlji najjača. Sličnu situaciju imamo i danas. Istraživati sve to je kao ući u blato gde je svaki naredni korak sve teži i teži, a mrak sve dublji i dublji što više odmičete. Tako iza recimo Natansona ne znamo ništa, tamo je mrak u kome su Trocki i drugi.

Vi, ustvari, sugerišete da učesnici u Sarajevskom atentatu na čelu sa Gavrilom Principom, uopšte nisu imali svest o mogućim pogubnim posledicama svoga čina!?

— I mnogi ovdašnji istoričari misle da su za Sarajevski atentat krive samo lokalne organizacije Mlada Bosna i Crna ruka, što nije ni logično ni moguće. Ja sam uveren da ove organizacije, pre svega, nisu imale intelektualne kapacitete da donesu jednu tako važnu odluku da ubiju prestolonaslednika koji je bio Ahilova peta tadašnjeg mira i poretka. Znači, meta je morala da bude određena na nekom drugom mestu, kao i u slučaju ubistva Stolipina dve i po godine pre toga. Jer, Franc Ferdinand je bio veoma važna ličnost u istorijskoj konstelaciji te 1914. godine, a Princip je tada bio 18-godišnjak, i kao i svi mladobosanci nije mnogo znao nego bio zaneseni sledbenik Bakunjina, uveren da će on promeniti svet i doneti svom narodu slobodu. Sa druge strane, nalogodavci su u ovim mladim nacionalistima videli samo tupave ljude koji će da opale iz pištolja. Zato nema razloga da se sa ponosom veliča Mlada Bosna! Pogotovo Srpska pravoslavna crkva ne treba da brani atentatore, jer oni nisu bili vernici. Čabrinović je i priznao da je bio mason. Važno je za Srbiju da se brani pametno, a nije pametno insistirati na odbrani nekoga zato što pripada određennoj nacije. To nije logično. Logično je braniti Srbiju kao državu, i braniti revolt Srba zbog nacionalne ugroženostiu okviru Austro-Ugarske.

Zloupotrebili zanesenjaštvo mladobosanaca

— Princip je zavoleo Bogdana Žerajića zbog atentata na Varešanina, vojnog komandanta Bosne, a Gaćinović je gajio kult ovog 16-godišnjaka koji je mislio da će oslobađanje od Austrougarske doneti slobodu. Nisu znali da će posle ove okupacije nastati još gora okupacija. Kad je sudija tokom procesa pitao Trifka Grabeža zašto je pucao na prestolonaslednika, on je odgovorio – da dobijemo slobodu! A kada mu je rekao da dinastija Habsburga ima na desetine nadvojvoda i stotine vojvoda, i svi imaju redosledno pravo na nasleđe prestola, Grabež je odgovorio – E, da sam to znao, nabavio bih mitraljez!

Zbog čega ste u slučaju Sarajevskog atentata napravili paralelu sa ubistvom Stolipina?

— Do danas niko nije istražio ko je naložio likvidaciju Stolipina, a likvidator Dmitrij Bogrov je ubijen treći dan posle Stolipina, da ne bi bilo svedoka. Kao što je Li Harvi Osvald ubijen nekoliko dana posle atentata na Džona Kenedija. Stolipin je, bez sumnje, likvidiran pošto je rekao – Ostavite na miru Rusiju samo 20 godina da ne ratuje, i videćete kako će država izgledati! A Raspućin koji je bio najveći protivnik rata i zagovornik saveza sa Nemačkom, istovremeno i savetnik Nikolaja Drugog, teško je ranjen u pokušaju atentata dve nedelje posle ubistva Ferdinanda, i otad je zbog zdravstvenih posledica atentata izbačen iz političkog života. Stolipinov sekretar je napisao da je Lav Trocki na dan ubistva Stolipina bio u Kijevu, blizu mesta atentata. To je dosta ozbiljan izvor. O prisustvu Trockog u Sarajevu takođe ima određenih indicija, no nema dokaza.

Da se vratimo Sarajevskom atentatu! Kojim dokazima podupirete Vaše zaključke?

— Konačna odluka o atentatu doneta je u Lozani u Švajcarskoj, gde je živeo Mark Natanson, agent austrougarske i nemačke tajne službe, „otac“ Narodne volje koja je ubila Aleksandra Drugog i koji je planirao ubistvo Nikolaja Drugog Romanova. On je, istovremeno, bio duhovni vođa Vladimira Gaćinovića, preko kojeg je, kao svoje desne ruke, vukao sve konce. Dakle, Gaćinović je u ovoj situaciji bio „korisni idiot“ jer nije znao da su scenario koji ostvaruje pisale dve pomenute obaveštajne službe. Gaćinović je u decembru 1913. iz Lozane poslat u francuski Tuluz, gde se sreo sa Mustafom Golubićem, koji je trebalo da ga poveže sa Apisom, i tu se zakleo u Natansona. O tome postoji dokumentacija, jer jedna beogradska istoričarka je 1993. pronašla autobiografiju Mustafe Golubića koja je bila pripremljena za interne potrebe Kominterne i čuva se u njenom arhivu, a ja sam je sa srpskog jezika preveo na ruski. U njoj postoje svi ovi podaci, koji svedoče da je Golubić bio značajan koliko i Gaćinović, čija je glavna veza bio Natanson. Ista je situacija i sa Trockim, koji je takođe bio plaćeni agent Austrougarske i prisni prijatelj Gaćinovića.

Šta je, po vašem mišljenju, bio pravi cilj Sarajevskog atentata, i da li je on ostvaren?

— Nema sumnje da su tajni centri moći Sarajevskim atentatom ostvarili svoj glavni cilj. Oborili su carski presto i izazvali građanski rat u Rusiji, predali pola Ukrajine, Jermenije, sve za šta se Rusija oružjem borila 200 godina, uništili crkve, pokrali rusko zlato, dragulje i umetnička dela, i sve tako do Lenjinove smrti. A onda se pojavio Staljin, odrekao se svetske revolucije, prisajedinio odcepljene zemlje imperije i sprečio da potru ruski narod. Posle se priča ponavlja sa Gorbačovom i Jeljcinom, a onda opet dolazi Putin koji smeta kao i Staljin, i tako u krug. Sled događaja identičan je stotinama godina.

A zbog čega je baš Franc Ferdinand morao da bude žrtvovan, i to u Sarajevu?

— Na početku 20. veka hrišćanska civilizacija je bila bedem stare Evrope, kao i Franc Ferdinand koji je zbog toga bio omražen od masonskog pokreta. Kao nadahnuti katolik, on nije voleo masoneriju i ona je u to vreme bila zabranjena u Austrougarskoj. Njemu nije padalo na pamet da započne rat protiv Rusije, već je hteo da napravi trodelnu federaciju, savez Austrijanaca, Mađara i Slovena. Ubistvo Ferdinanda je pogodilo srce tradicionalne, hrišćanske Evrope. Sada Sarajevo kao istinsko srce Evrope 2014. projektuju u buduću muslimansku prestonicu. Dakle, izborom žrtve, likvidatora i mesta zločina projektanti atentata ostvarili su višestruke efekte.

Sarajevski atentat je samo jedan od desetak pravaca vaših istraživanja, među kojima se bavite i, po vama, kobnom greškom Nikolaja Drugog.

— Da, jer zastupam tezu da je svim važnim događajima upravljano iz istog centra moći, koji je u zemljama svoga interesa imao instalirane snage od uticaja i aktivirao ih po potrebi, baš kao i danas. Takve snage postojale su i u Rusiji, a u Ukrajini su upravo na delu posledice njihovog delovanja, i one su indirektno uticale na Nikolaja Drugog da baš on upadne u zamku, da napravi tu fatalnu grešku i donese odluku kojom će trasirati put ka Prvom svetskom ratu.

Objasnite nam u kakvoj je vezi Aleksandar Ivanovič Verhovski sa svim ovim događajima?

— Aleksandar Ivanovič Verhovski, ruski mason, takođe je velika zagonetka, ali kada se u potpunosti dešifruje njegov nerazgovetni rukopis iz autobiografskog dnevnika stvari će biti mnogo jasnije. On je u Beogradu boravio od januara do 25. jula 1914, pošto je njegov nadređeni, ruski vojni ataše Viktor Aleksijevič Artamonov otišao na odmor, ali sa kojim zadatkom to je još uvek velika nepoznanica, kao i zašto je posle odbacivanja ultimatuma od strane Srbije pobegao u Peterburg. Verhovski je bio vojni ministar u vladi Kerenskoga, ali samo dva meseca 1917. godine, pred revoluciju. A bio je i član Direktorijuma, najvažnijeg kolektivnog tela tada. On je, ustvari, bio desna ruka Kerenskoga, koga je hteo da zbaci sa vlasti i sam postane vojni diktator Rusije, jer je od Kerenskoga zahtevao da pregovara sa Nemačkom o separatnom miru, a Kerenski je zagovarao rat do kraja. U Srbiju je došao kao izaslanik carske vlade koji zvanično treba da prouči vojnu doktrinu Srbije u Balkanskim ratovima i kao takav je predstavljen načelniku Generalštaba Radomiru Putniku. Imao je slobodan pristup Generalštabu i uvid u sva tajna dokumenta, sastajao se sa najuticajnijim ličnostima iz vojnog vrha i bio prisutan u salonu prestolonaslednika. Ja u svojoj knjizi istražujem tajanstvenu misiju Verhovskog, koji je po nalogu Staljina na kraju streljan 1938. godine.

Na osnovu čega Verhovskog dovodite u vezu sa Sarajevskim atentatom?

— Godine 1926. u Firenci je izašla knjiga poljskog plemića Buržinskog, koji piše da je od mladosti bio prijatelj sa Verhovskim, i kaže da mu je on do detalja ispričao svoju ulogu u Sarajevskom atentatu. Ta knjiga se zove „Sunovrat jedne autokratije“, ali o Verhovskom ima samo jedan pasus. U privatnom arhivu Jurija Ivanoviča Safronova, koji je rođak Verhovskog i čuvar njegovog dnevnika, postoji razglednica koju je Buržinski poslao Verhovskom, što potvrđuje njihovo prijateljstvo. Međutim, Verhovski – a to saznajemo iz dnevnika gde piše da je kod Verhovskog u Beogradu došao neki Nenadović – poznavao i sa inspiratorom atentata Golubićem (čije je konspirativno ime bilo Nenadović). I on mu kaže da je ratovao u Šumadijskoj diviziji u Prvom balkanskom ratu, što je tačno. Golubić je bio najpre u odredu Tankosića kao četnik, a Tankosić je kasnije ušao u šumadijsku diviziju. Sve govori da je Verhovski u Beograd došao sa zvaničnim punomoćjem, ali je radio na svoju ruku, što znači da je bio dupli agent.

Kako ste, uopšte, došli do dnevnika Verhovskog?

— Interesantno i istinito! Posle sto godina, baš u trenutku kada pokušavaju da izvrše reviziju istorije, dolazimo do novih podataka, i to tako što me je Jurij Ivanovič Safronov, koji je pročitao moj članak na internetu, obavestio da je sasvim slučajno došao do dnevnika svog rođaka Verhovskog. Taj dnevnik je jedna sveska u rukopisu iz koje se vidi da je Verhovski bio opunomoćen za vođenje tajnih razgovora sa čelnim ljudima u Srbiji. Pitanje je, međutim, da li je izvršavao samo zadatke iz Peterburga, ili je iz nekih drugih centara moći imao i nalog za prisluškivanje. Verhovski nije bio veran caru i otacbini, i po povratku u Rusiju učestvovao je u planiranju ubistva Nikolaja Drugog Romanova, o čemu svedoči i u svom dnevniku. Ja zbog nerazgovetnog rukopisa nisam pročitao ceo dnevnik, ali sam siguran da je Verhovski pisao veoma oprezno i svaka rečenica treba detaljnu analizu. To što je Verhovski bio ruski mason, samo potvrđuje da su srpske vlasti bile pod velikim uticajem ove tajne organizacije. Zadatak da učestvuje u ubistvu Ferdinanda sigurno nije dobio od Rusa, već od nekih tajnih centara moći čija je ekspozitura bio. Sve indicije upućuju na takav zaključak.

Trocki znao o sarajevskoj zaveri

— U pismu Gaćinovića objavljenom u Dedijerovoj knjizi iz 1914. postoji otvoreno priznanje Gaćinovića da je Trocki znao o postojanju sarajevske zavere. Ali Dedijer to uopšte nije komentarisao, zato što nije hteo ili zato što nije razumeo suštinu pisma. To što je Trocki znao govori da je tajni centar moći kao inspirator dozvolio da Ferdinand bude ubijen a ubica da bude Gavrilo Princip kako bi mogli da imaju krivca. Dakle, sve je to bio deo nekog projekta.

Može se reći da u dnevnicima Verhovskog nema nikakvih optužbi protiv zvanične srpske države što se tiče Sarajevskog atenta. Što se mene tiče, smatram da je to svakako jedan od najvažnijih dokumenata koji se odnose na ubistvo Franca Ferdinanda, što sam zaključio na osnovu razgovora sa Safronovim.

Obzirom da se dugo bavite Sarajevskim atentatom, znate li za postojanje još nekih dokumenata koji mogu da budu pouzdano svedočanstvo o ovom događaju?

— Znam da je postojao rukopis Dragiše Stojadinovića koji je konfiskovao Moša Pijade, a koji je nestao 1952. godine. Stojadinović je kao poslanik Skupštine Kraljevine SHS radio u nemačkim arhivima i tamo je pronašao građu koju je preko SANU pokušavao da objavi ali mu je bilo zabranjeno i u doba kralja Aleksandra i kasnije, ali Moša Pijade je 1952. poslao policiju da mu uzmu taj rukopis. U njemu je pisalo i o ulozi Nemačke u izbijanju rata. Postoje pokušaji da se pronađe taj rukopis u nemačkim arhivima. Verovatno je sklonjen jer je bio opasan za komuniste i masone. Kad govorimo o misiji Verhovskog, treba spomenuti i knjigu Radovana Draškovića koja govori o tome da je Apisov agent Dušan Semiz radio u Peterburgu kao neka paralela sa Verhovskim u Beogradu. Bio je poslat kod nekih uticajnih masona da obaveštava Apisa o dešavanjima u Peterburgu. Sa ambasadorom Spalajkovićem je posećivao mnoge masonske skupove i o tome obaveštavao Crnu ruku. Postoji pretpostavka da je Verhovski poslat u Beograd da prati aktivnost Crne ruke, što je i radio, a onda ušao u aranžman sa njima na svoju ruku ili po nečijem nalogu. Moja je teza da je bio umešan u delatnosti Crne ruke, a Jurij Ivanovič se slaže sa mnom, što znači da to verovatno piše i u Dnevniku.

Autor Nevenka Stojčević

Izvor Vidovdan, 28. mart 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u