Neki ozbiljni centri moći žele da dođu u poziciju kako bi mogli lako da gurnu Srbiju u haos
Godinama unazad svedoci smo čestih napadi na urednike „Vidovdana“ i na sajt „Vidovdan“, dok je ta kampanja u poslednje vreme dobila novu dimenziju, naročito na internetu. Napadali su nas do sada i sa leva i sa desna i ekstremi svih vrsta. Neki su nam lepili etikete da smo suviše desno, da smo radikalni nacionalisti konzervativci ili pravoslavi, pa čak i da samo klerofašisti i nekakvi nenormalni ekstremisti. Sa druge strane nas napadaju i oni koji sebe predstavljaju kao velike Srbe i nacionaliste, da smo suviše mlaki, da smo kvazipatriote, da smo lobisti Koštunice, Vučića, Dačića ili nekog drugog. Ovih dana je to kulminiralo stavljanjem od strane aranđelovačke organizacije NAŠI urednika „Vidovdana“ na listu od 30 izdajnika i srbomrzaca. Mislio sam da na tu besmislenu optužbi ne vredi trošiti vreme, ali kako je ona deo kampanje koja se vodi protiv „Vidovdana“ poslednjih godina i kako je tom spisku dat veliki medijski prostor ipak smatram da je potrebno odgovoriti na te klevete.
No ono što nam je važno u svemu tome je da vidimo otkud ta kampanja i ko iza nje stoji, ako nije sasvim spontana. Zašto je „Vidovdan“ toliko bitan da bi se njemu posvećivalo toliko pažnje kad je to tek jedan od sajtova na kojima se mogu naći tekstovi i vesti, gde pišu ljudi koji žele da ne idu u krajnost već da na realnim osnovama definišu šta je to danas nacionalni interes i kako čuvati našu tradiciju? Pa biće da je u ovom pitanju i odgovor – taj pokušaj, da se piše neostrašćeno i koliko je moguće objektivno o teškim pitanjima i krizama koje preživljava naša otadžbina, izgleda je ključni razlog što „Vidovdan“ smeta mnogima. Naši ciljevi nisu maksimalistički i idealistički, koji zapravo vode u razočarenje posle neuspeha. Nekom očigledno bitnom smeta pristup bez krajnosti koji stvaraju nove i produbljuju postojeće podele u Srbiji. Neko želi da se u Srbiji iskopaju rovovi i bunkeri i da se onemoguće oni koji žele pomirenje i nacionalni saborni koncenzus. Kome smeta prevazilaženje podela – postoje centri u zemlji i van zemlje koji žele da vide Srbiju podeljenu i zavađenu da bi je lakše kontrolisali. Ako mi nastojimo da ne koristimo termine poput „prokleti izdajnici“ ili „patološki srbomrsci“ znači mi se ne uklapamo u plan podstrekivanja podela i raskola.
Ovo ne pišemo da bi smo demantovali etiketiranja anonimne i potpisane sitne doušnike, naših ili stranih službi, koji koriste srpsku naivnost kako bi se običnom srpskom čoveku približili bučnim parolama i ritualnim proklinjanjima političkih i ideoloških protivnika, već da objasnimo na našem primeru kako se vodi kampanja protiv onih koji na kulturan način pišu i govore ono što misle. Naime upravo je u tom pristojnom i racionalnom patriotizmu i tradicionalizmu „Vidovdan“ mnogima smetnja. On je godinama smetao i drugosrbijancima (antisrbijancima) jer se ne uklapa u stereotip o primitivnom, grubom i sirovom srpskom patriotizmu. Zato je i od njih, dok je bila ofanziva denacifikacije Srbije, bio problem kao i oni drugi koji su na miran i argumentovan način zastupali „srpsko stanovište“. Isto tako je i od onih koji su na drugoj krajnjosti političkog spektra „Vidovdan“, i ljudi koji pišu na njemu, bili predstavljeni kao „kvazi-analitičari“, kao politički prevrtljivci lažni patriote i nekakvi loši ljudi i loši Srbi. Zanima me šta su ti, često anonimni internet komentatori, uradili konkretno za Srbiju pa da mogu da optužuju ili osuđuju neke Radune, Anđelkoviće, Drecune i mnoge druge, kako autore „Vidovdana“ tako i druge koji izražavaju svoje mišljenje o Srbiji i njenim problemima.
Šta tu može da se „kaže u svoju „odbranu“? Autor ovog teksta je napisao u Politici tekst o tome da je „Briselski sporazum“ neprihvatljiv bez korišćenja terminologije kletvi i proklinjanja koji su se zapatili u nekim internet patriotskim zajednicama. Takav jezik ne koristimo i osim toga takav tekst ni ne bi prošao u novinama. Razumemo ogorčenje i frustraciju, ali psovske i proklinjanja tu ništa ne mogu promeniti. Govorili smo da je, ako postoji namera da se nešto postigne, potrebno da se patriotske stranke i organizacije ujedine i da zajednički izvrše protisak na vlast da ne potpiše „Briselski sporazum“. No to se nije desilo, a patriotske stranke su na izborima prošle kako su prošle. Verujemo da je bilo mnogo bolje da je DSS prošao u parlament pa da može da se čuje i glas te Srbije, Srbije koja ne želi u NATO, koja ne veruje u EU i koja je protiv „Briselskog papira“. No šta je tu je, mora se ići dalje, ali sada aktivnije i pametnije nego do sada. Bez preterivanja bilo koje vrste.
„Vidovdan“ nije nikakav etalon patriotizma ili neke visoke istine, mi se trudimo da kažemo nešto što može da utiče na javnost u pozitivnom pravcu, definisanja nacionalnog interesa ili pak aktivnog povratka tradicionalnim vrednostima. Koliko smo u tome uspeli vreme će reći svoje. Ono što je karakteristika „Vidovdana“ je da je on otvorena nacionalna tribina na kojoj je moguće napisati svoje mišljenje i ono što nije u skladu sa mišljenjem uredništva. Naravno pod uslovom da nije nešto uvredljivo ili klevetničko. Autori „Vidovdana“, njih više od stotinu, to mogu da potvrde. Mi nismo nikakva partija ili sekta koja ima svoju „liniju“, što potvrđuju tekstovi koji imaju i suprotstavljene stavove, kako o akterima na vlasti i u opoziciji tako i o najvećim problemima sa kojima se suočava naše društvo.
Što se tiče našeg odnosa prema SNS-u, koji nam se najviše spočitava, i tu postoje različiti stavovi ali je dominirao stav da je za Srbiju važno da se prekine vladavina DS-a. Druge stvari, koje su autori pisali ili izjavljivali u medijima, mogu da izazovu pozitivnu ili negativnu reakciju, ali niko ne može da ospori realnost i uravnoteženost tekstova i izjava. Nikada nismo nastupali kao oni koji imaju svu istinu i koji su jedini u pravu a najmanje kao neki etalon patriotske ideje, već smo svesni da smo i imali i dobrih i slabih momenata, ali ko nije. Verujemo da je važnije za nacionalni interes pokušati uticati na vlast u sadašnjem trenutku, recimo da ne popusti oko velikih pritisaka Zapada kako bi se osudila Rusija povodom prisajedinjenja Krima, ili uraditi nešto konkretno za svoje okruženje, nego jalovo lepiti etikete ovom ili onom i bacati prokletstva poput nekih baba.
Da rezimiramo, neki ozbiljni centri moći žele da dođu u poziciju kako bi mogli lako da gurnu Srbiju u haos. U tome im smetaju oni pojedinci, grupe, sajtovi koji ne koriste rečnik ulice i tribina koji ne nosi ništa dobro. To znači da oni koji nisu pod kontrolom domaćih i stranih službi, ili pak da se ne uklapaju u projekat „sukobljenih ekstrema“, moraju biti ocrnjeni i etiketirani, da ne bi smetali u onome što sledi. Isto tako sa očiglednim porazom stranaka koje se percipiraju kao patriotske mnogi uočavaju da je tu stvoren vakum u koji će se neko „ubaciti“. Nije daleko od pameti da neko ko želi da ima tapiju nastoji i da onemogući neke druge da utiču na transformisanje patrotskog dela političke scene. Dakle taj prostor na političkoj sceni kao da se čuva kadrovima koje odaberu zajednički, naše i strane strukture moći i tu se ne sme dopustiti ulazak „autsajdera“. Zbog toga Vidovdan nekima jako smeta i zato ga žele ućutkati. No neće to ići tako lako jer će „Vidovdan“ nastaviti svoja mišljenja i stavove da izražava jasno, hrabro i časno, u pokušaju da utiče na povratak Srbije tradicionalnim vrednostima koje su nas sačuvale kroz teška vekovna iskušenja.
Izvor Vidovdan, 30. mart 2014.
