STIV VAJSMAN
Vraćanje ukrajinskog filma par godina unazad pokazuje da su slične pripreme počele i u Srbiji, naravno, za svaki slučaj
Dok Viktorija Nuland (Victoria Nuland) iz Stejt departmenta nije rekla „J*beš EU“, malo ko od laika je znao za ambasadora Džefrija Pjata (Geoffrey Pyatt), njenog sagovornika u presretnutom telefonskom razgovoru. Od tada je izaslanik Vašingtona u Kijevu postao slavan kao lice „kampanje destabilizacije“ u stilu CIA, koja je sa vlasti oborila stravično korumpiranog ali legitimno izabranog predsednika Viktora Janukoviča.
„Džefri Pjat je ona vrsta funkcionera Stejt departmenta koji rade šta im se kaže i misle da su neka vrsta agenta CIA“, smeje se Rej Megavern (Ray McGovern), koji je 27 godina radio kao analitičar za Agenciju. „Nekada je CIA radila takve stvari, to vam kažem kao činjenicu“, rekao je Megavern za radio Demokratija sada (Democracy Now). Sada je posao preuzeo Stejt department, čije diplomate u frakovima – preko naloga na Tviteru i Fejsbuku i torbe sa trikovima – vode američku politiku po svetu.
Penzionisani aparatčik i pokajnik Megavern raspravljao je sa istoričarom sa Jejla Timotijem Snajderom (Timothy Snyder), koji sebe opisuje kao levičara i autor je dva nedavna eseja u Njujorškom književnom pregledu (The New York Review of Books) – Magla propagande (The Haze of Propaganda) i Fašizam, Rusija i Ukrajina (Fascism, Russia, and Ukraine). Obojica govore ruski, ali kao da žive na dve različite planete.
Na Megovernovoj planeti – bar kako ja razumem – vlada realpolitika. Stejt department kontroliše finansijska sredstva za intervencije bez vojne sile, među njima i kontroverznu Nacionalnu zadužbinu za demokratiju (National Endowment for Democracy, NED), koju je Vašington stvorio zarad finansiranja tajnog delovanja posle otkrića da je CIA finansirala neke svoje aktivnosti preko privatnih fondacija (npr. Ford fondacija). „Stejt“ takođe kontroliše daleko bogatiju Agenciju za međunarodni razvoj (USAID) kao i sve širu mrežu paravana, „nevladinih organizacija“ i privatnih saradnika. Istovremeno sarađuju sa istomišljenicima i njihovim paralelnim institucijama, uglavnom u Kanadi i zapadnoj Evropi. Ova „birokratija demokratije“ (democracy bureaucracy) nadzire zvanično privatne, ali u stvari od države finansirane grupe poput Fridom haus (Freedom House). A preko pomoćnika državnog sekretara za Evropu i Evroaziju Viktorije Nuland ministarstvo je zadužilo Džefrija Pjata da organizuje puč u Kijevu.
U tome su imali podršku CIA, NSA i Pentagona, nema sumnje, kao i „privatnih saradnika“ iz senke sa posebnim veštinama. Ali ako Megavern zna šta govori, a trebalo bi da zna, za kampanju destabilizacije Ukrajine i prljave poslove na terenu bile su odgovorne upravo diplomate.
Ovo možda neće biti jasno nekima, ali ambasador Pjat i njegovi saradnici nisu stvarali inostranu politiku – koja ima veoma malo veze sa zbacivanjem izabrane vlasti u Ukrajini kao „promocijom demokratije.“ Otkako je Bil Klinton sedeo u Beloj kući, Vašington i njegovi evropski saveznici rade, otvoreno ili tajno, na proširenju NATO do granica Rusije i Crnomorske flote, čačkajući ranjenog ruskog medveda. Takođe nastoje da uvedu Ukrajinu i njene istočnoevropske susede u zapadni, neoliberalni ekonomski sistem i tako izoluju Rusiju umesto da je prihvate. Uprkos povremenom resetovanju, antiruska politika je nasledila antisovjetsku, a strategija opkoljavanja Rusije vojnom i ekonomskom silom eufemistički se opisuje kao „strateško ograđivanje“ (strategic containment).
Iako progresivni komentatori optužuju neokonzervativce da stoje iza ovoga, ni to nije tačno. NED zaista obezbeđuje sinekure starim socijaldemokratama koji su postali neokonzervativci. Pjatova šefica Viktorija Nuland udata je za istoričara Roberta Kagana (Robert Kagan), jednog od lučonoša neokon-pokreta. Istina je i da neokoni sada horski traže rat protiv Rusije, koliko da miniraju bilo kakve sporazume sa Sirijom i Iranom, toliko i da obezbede ugovore sa Pentagonom za svoje pajtaše i sponzore. Ali opkoljavanje Rusije nije samo politika neokonzervativaca, već ima podršku obe partije i sa druge strane Atlantika – od klasičnih američkih nacionalista, preko hladnoratovskih liberala, jastrebova Hilari (Klinton) i većine Obamine ekipe za „nacionalnu bezbednost.“
Nema veze što je ta politika sumanuta. Proširivanje NATO i zapadnih ekonomskih institucija u podeljenu Ukrajinu ima manje šanse da uspe od plana iz 2008. da se Gruzija uvede u NATO (Georgia into NATO), koji je zamalo omogućio ratobornom gruzijskom predsedniku Sakašviliju da nas sporazumno uvuče u Treći svetski rat. To je kao kad date desetogodišnjaku ključeve porodičnog džipa.
Zapadna provokacija u Ukrajini vrlo brzo se pokazala kao kontraproduktivna. Pružila je savršenu priliku Vladimiru Putinu za proruski puč na Krimu, o kojem je sigurno odranije razmišljao, ali mu nije bio prioritet. Provokacija ga je ohrabrila da zauzme stav istinskog ruskog nacionaliste, što će samo otežati dalje odnose s njim. A imao je i pokriće da pribegne starom oruđu tirana, brzom plebiscitu sa nepotrebnim povratkom na Staljinovu staru izreku (old dictum) nekad popularnu na Floridi: „Nije važno kako se glasa, već ko broji glasove“.
Istinske demokrate ne bi trebalo da se služe takvim izgovorima. Pa ipak, većina novinara i anketara na terenu izveštava da – sa izuzetkom istorijske tatarske zajednice – većina Krimljana želi da se pridruži Ruskoj federaciji, gde će po svemu sudeći i ostati.
Tenzije će početi da rastu i kada prelazni premijer Arsenij Jacenjuk – „naš čovek Jac“ – u saradnji sa MMF nametne mere štednje po obrascu Grčke, Španije ili Italije. Ojađeni Ukrajinci će bez sumnje da se odupiru, pogotovo na istoku, gde se pretežno govori ruski. Kako veli Špigl (Der Spiegel), čak tri četvrtine naroda tamo ne podržava ni puč ni novu vlast. Kakav trnjak! Građanski rat koji bi podelio Ukrajinu neminovno bi postao deo geostrateškog sukoba između Rusije i Zapada.
Na „Planeti Snajder“ – i većini zapadnih medija – ova realnost apsolutno nije bitna. Tamo vlada ideologija, prerušena u idealizam, a vazduh je pun milozvučnih apstrakcija. Ukrajinci „stvaraju sopstvenu istoriju,“ deluju „veoma hrabro“, traže „vladavinu zakona“ i svoje mesto u „evropskoj civilizaciji.“ Brane „suverenitet“ i „teritorijalni integritet“. Rusi su „okrutni“. Zli Vladimir je novi Hitler koji traži imperiju u Evroaziji (a NATO?) i bacio je oko na delove Moldavije, Belorusije i Kazahstana – potrebnih Zapadu koliko i metak u glavu. A posmatrači na Zapadu, veli Snajder, moraju da napuste „pomalo narcisističke ideje da mi kontrolišemo sve, ili ne kontrolišemo ništa“.
Profesor [Snajder] proglašava (proclaims) Kijev „klasičnom narodnom revolucijom“, bez ikakve sumnje narodnim buntom protiv „reakcionarnog režima.“ Profesor Stiven Koen (Stephen Cohen) u časopisu The Nation Snajderov argument cepa kao hartiju (shreds Snyder’s argument).
Mene pak zanima nešto drugo. Narodni ustanci zavređuju našu podršku zavisno od toga ko ih kontroliše i koji im je cilj. Megavern pita: „Ko ih je preuzeo? Ko ih je pokrenuo? Kome su oni i u kakvom strateškom interesu?“
Odgovore pružaju detaljni dokazi. Ma koliko bili hrabri Ukrajinci na barikadama, proteste u Kijevu pokrenuli su ambasador SAD Džefri Pjat i njegova ekipa, i protesti su bili pod njihovom – mada ne potpunom – kontrolom. Taktički, Pjat i njegove kolege diplomate pokazali su neočekivanu veštinu. Strateški, trebalo je sede i ćute.
NARUČENA REVOLUCIJA
Stigavši u ukrajinsku prestonicu 3. avgusta, Pjat je istog časa odobrio donaciju za internet-televiziju po imenu Hromadske (HromadskeTV), koja će se pokazati ključnom u izgradnji uličnih demonstracija Evromajdan protiv Janukoviča. Grant je bio samo 43. 737 dolara a do 13. novembra uplaćeno je još 4.796 dolara – dovoljno tek za kupovinu skromne opreme.
Mnogi novinari Hromadske odranije rade za američke sponzore. Glavni urednik Roman Skripin (Roman Skrypin) često je pisao za Radio Slobodnu Evropu (Radio Free Europe / Radio Liberty) i američkim parama finansiranu Ukrajinsku Pravdu (US-funded Ukrayinska Pravda). Pre deset godina, bio je saosnivač televizije Kanal 5, koja je igrala veliku ulogu u od Amerikanaca i njihovih evropskih saveznika osmišljenoj Narandžastoj revoluciji (Orange Revolution) te 2004. godine.
Skripin je već dobio 10,560 dolara od Fondacije međunarodna renesansa (IRF) Džordža Sorosa, što ga je preporučilo Pjatu. U neka doba između decembra i aprila, IRF je u Hromadske uložila još 19.183 dolara.
Najveći sponzor Hromadskih za to vreme bila je Ambasada Holandije, sa velikodušnih 95.168 dolara. Odlazeći američki ambasador u Hagu pisao je u tajnoj depeši (secret cable) posle objavljenoj na Vikiliksu: „Holandski pragmatizam i naš sličan pogled na svet prave od Holandije plodno tlo za inicijative koje drugi u Evropi, makar na početku, oklevaju da prihvate“.
Pjatu se investicija isplatila 21. novembra, kada se predsednik Janukovič povukao (pulled back) iz sporazuma o pridruživanju EU. Za samo par sati stranica HromadskeTV je proradila i jedan od njihovih novinara je zapalio fitilj koji će srušiti Janukoviča.
„Na scenu stupa usamljeni, hrabri ukrajinski buntovnik, vodeći istraživački novinar“, piše Snajder. „Tamnoputi novinar kojeg režim rasistički profiliše. Musliman. Avganistanac. To je Mustafa Naim (Mustafa Nayem; na slici), pokretač revolucije. Koristeći društvene mreže, pozvao je studente i omladinu da se okupe na glavnom kijevskom trgu i podrže evropski izbor Ukrajine.“
Mustafi Naimu svaka čast na nesumnjivoj hrabrosti, ali ovo je friziranje istorije. Snajder ne kaže ni reč o tome kako su Pjat, Soros i Holanđani ustanicima podarili internet-televiziju. Bez njihovog finansiranja Hromadskih i video-strima uživo sa Evromajdana, revolucija nikada ne bi bila prenošena i Janukovič bi možda mogao da celu stvar zatre u začetku.
Narodni ustanci su menjali istoriju, nabolje ili nagore, dugo pre radija, televizije i interneta. Nova tehnologija je samo ubrzala proces. Pjat i njegova ekipa su to razumeli i vešto od slobode govora, štampe i okupljanja, kroz meku silu, proizveli naručenu revoluciju sa instant-sinhronizacijom na engleskom. Soros je onda finansirao Ukrajinski krizni medija centar (Ukrainian Crisis Media Center) da „informiše međunarodnu zajednicu o događajima u Ukrajini“. Još mi nije pošlo za rukom da pronađem ko finansira EuromaidanPR, internet-stranicu „Zvaničnog Sekretarijata za odnose sa javnošću Štaba narodnog otpora“.
NARANDžASTA REVOLUCIJA II
Pripreme za ustanak počele su dugo pre Pjatovog dolaska u zemlju. Većina se vrtela oko talentovanog poliglote, Ukrajinca po imenu Oleh Ribačuk (Oleh Rybachuk; na slici), koji je u Narandžastoj revoluciji 2004. igrao nekoliko ključnih uloga. Nedavno je privukao pažnju sasvim slučajno, kada je Pando (Pando), internet-magazin Silicijumske doline, napao novinara Glena Grinvolda (Glenn Greenwald) i sponzora njegove nove kuće First Look Media Pjera Omidjara (Pierre Omidyar), osnivača kompanije eBay. U svađi oko novinarskog integriteta Pando i Grinvold su promašili suštinu daleko važnije priče.
Naime, Ribačuk je 2004. bio šef izbornog štaba predsedničkog kandidata Viktora Juščenka, koji je imao podršku SAD. Po svedočenju solidno proameričkog Kijev posta (Kyiv Post), tajnoviti Ribačuk bio je Juščenkov alter egoi kontakt sa državnom Službom bezbednosti, koja je „Juščenkovoj ekipi davala korisne informacije o Janukovičevom delovanju“. Ribačuk je posle služio Juščenku, pa onda Timošenkovoj, kao potpredsednik vlade za integracije Ukrajine u EU i NATO. U skladu sa politikom SAD, takođe je forsirao privatizaciju (privatization) preostalih ukrajinskih državnih preduzeća.
Uprkos podršci SAD i zapadne Evrope, režim se pokazao katastrofalnim. Njihov stari rival Janukovič dobio je predsedničke izbore 2010. Zapadni posmatrači su ocenili izbore kao „poštene i slobodne“, ali uzalud. Amerikanci su već imali pripremljen teren da Janukoviča ili pridobiju ili obore, kako se već odluče. Već u oktobru 2008. je USAID dala sredstva jednom od svojih brojnih privatnih izvršilaca – nevladinoj organizaciji po imenu Pakt (Pact Inc.) – da organizuje Ukrajinsku nacionalnu inicijativu za poboljšanje reformi (Ukraine National Initiatives to Enhance Reforms – UNITER). Odranije aktivna u Africi i centralnoj Aziji, Pakt je u Ukrajinu stigla 2005, da predvodi kampanju protiv side. Ovaj novi petogodišnji projekt bio je sav u birokratskim floskulama poput „civilnog društva“, demokratije i „dobre vlasti“, na čiju promociju u Ukrajini su SAD zvanično godišnje trošile milione dolara (millions of dollars a year).
Pakt je tako pripremao teren bilo za reforme, bilo za promenu režima. Samo su ovaj put majstori spina svoje delovanje pažljivo opisali kao nezavisno od ukrajinskih političara i stranaka, koje je većina Ukrajinaca s pravom smatrala beznadežno korumpiranim. Nova nada bilo je „partnerstvo sa civilnim društvom, omladinom i međunarodnim organizacijama“, kako je prestižni kanadski Fajnenšel post (Financial Post) kasnije parafrazirao (paraphrased) Hilari Klinton lično.
Do 2009. je Pakt uspeo da Ribačuka presvuče u „aktivistu civilnog društva“ (a civil society activist), sa sve sopstvenom nevladinom organizacijom – Center UA. Pakt je onda pomogao Ribačuku da preko svoje novostečene baze okupi gotovo 60 lokalnih i državnih NVO, aktivista i uticajnih osoba. To su onda nazvali Novi građanin (New Citizen), navodno nepolitička „građanska platforma“ koja je postala moćan politički faktor. U to vreme su Pakt i Sorosev IRF radili zajedno (joint effort) da obezbede male grantove za nekih 80 lokalnih NVO. To se nastavilo i sledeće godine dodatnim novcem iz Fondacije Istočna Evropa (East Europe Foundation).
„Ukrajinu ujedinjuje zajedničko razočarenje“, objašnjavao je Ribačuk Kijev Postu (Kyiv Post). „Zemlji su potrebni odgovorniji građani kako bi politička elita bila odgovornija“.
Ribačukovi zapadni sponzori bili su zadovoljni. Novi građanin je konstantno predstavljao proces demokratizacije kao deo integracija u NATO, Evropu i transatlantski svet. Sam Ribačuk je postao šef Saveta građanskih eksperata (Civil Expert Council), pridruženog Komitetu za saranjdu EU i Ukrajine.
Nastavljajući da ih savetuje u „strateškom planiranju“ (strategic planning), u maju 2010. Pakt je ohrabio Novog građanina da „kao fokus rada u sledećoj godini uzmu pristup javnim informacijama“. Koalicija je pokrenula kampanju za novi Zakon o slobodi informisanja, koji je usvojen. Pakt je onda pokazao Novom građaninu kako da iskoristi zakon da postane još značajniji faktor obukom i organizacijom novih aktivista i saradnjom sa pristrasnim novinarima – što će oslabiti tek izabranu Janukovičevu vlast. Deo tih aktivnosti na destabilizaciji bila je i inače sama po sebi hvale vredna kampanja „Stop cenzuri“.
„Cenzura se vraća, i opozicija nema pristup medijima. Postoje sličnosti sa onim što je Vladimir Putin uradio u Rusiji kada je prvo stavio brnjicu novinarima, pa onda prigrabio vlast“, izjavio je Ribačuk za Kijev post (Kyiv Post) u maju 2010. Povrh svog „građanskog aktivizma“, već je predstavljen i kao „stručnjak za medije“.
Jedan od Ribačukovih glavnih saveznika u „Stop cenzuri“ bio je novinar Sergij Leščenko (Sergii Leshchenko), koji je dugo radio sa Mustafom Naimom u Ukrajinskoj Pravdi, internet časopisu koji se NED javno hvalila da podržava. NED je Leščenku dodelila stipendiju za demokratiju “Regan Fašel” (Reagan Fascell Democracy Fellowship), dok je Novi građanin širio njegov ekspoze o Janukovičevoj besramnoj korupciji, koji se vrtio oko luksuzne vile u Međugorju (Mezhyhirya). Ribačukov Centar UA je takođe napravio dokumentarac (a documentary film) u kojem Mustafa Naim pita Janukoviča za Međugorje na konferenciji za štampu. Ukrajince – i svet – je protiv Janukoviča najviše okrenulo ovo osmišljeno razotkrivanje njegove ogromne korupcije. Bila je to prevejana realpolitika, jer SAD i njihovi saveznici nisu, dabome, vodili kampanje protiv brojnih ukrajinskih kleptokrata koji su podržavali politiku Zapada.
Pod pažljivim okom Pakta, Ribačukov Novi građanin razvio je projekt praćenja neispunjenih obećanja ukrajinskih političara. To su zvali „Vladometar“ (Powermeter), po američkoj internet-stranici Obamametar (Obamameter). Finansiranje je stizalo iz Ambasade SAD (US Embassy), kroz Fond za razvoj medija – za koji je inače zadužena kancelarija Stejt departmenta za Demokratiju, ljudska prava i rad. Dodatno finansiranje je obezbedila Internews Network, koju opet finansiraju Stejt department, USAID, Institut za mir SAD (USIP), mnoge druge državne i međunarodne agencije i privatni donatori. Priskočio je tu i Sorosev IRF.
Novi građanin i njihovi sledbenici onda su okupili 150 NVO iz preko 35 gradova, skupa sa aktivistima i novinarima kao što je Leščenko (Sergii Leschchenko) u novoj kampanji 2011. Nju su nazvali Česno, od ukrajinske reči za „pošteno“. Simbol im je bilo česno belog luka (garlic bulb), tradicionalni lek protiv uroka. Svrha pokreta bila je da „prati politički integritet kandidata za parlament na izborima 2012“.
Ovo je bio ogroman poduhvat sa suptilnom sociologijom (most sophisticated sociology). Kako se i očekivalo, Česno nije pronašlo mnogo poštenih političara. Ali je u zemlji tradicionalno niskog standarda političkog poštenja uspelo da nametne to pitanje u svesti javnosti, i za politiku zainteresuje omladinu. Sami izbori bili su neuspeh – Partija regiona predsednika Janukoviča dobila je skupštinsku većinu.
Šta je bila svrha sveg ovog aktivizma, monitoringa, kampanja, izgradnja pokreta i selektivnog istraživačkog novinarstva? Ribačuk je u maju 2012, nekoliko meseci pred izbore, ponudio odgovor kanadskom Financial Post-u:
„Narandžasta revolucija bila je čudo, masovni mirni protest koji je uspeo… Želimo da to uradimo opet, i mislim da hoćemo.“
ČIJE PARE TOGA I MUZIKA
Ribačuk je bio revolucionarni optimista s razlogom. Njegovi zapadni donatori povećavali su ulog. Inspekcija knjigovodstva Česna koju je uradio Pakt, za period od oktobra 2011. do decembra 2012, pokazala je da su donatori Ribačukovom Centru UA i šest pridruženih grupa dali skoro 800.000 dolara za Česno. Sam Pakt, koji je regularno primao sredstva od USAID, uložio je (contributed) lavovski deo – 632.813 dolara, mada je deo sredstava zaista došao iz Mreže Omidjar (Omidyar Network), koju je osnovao Pjer sa suprugom.
U saopštenju (press release) od 12. marta, mreža je pokušala da objasni zašto je finansirala Ribačukov Centar UA, Novog građanina i Česno. Među doprinosima je bio dvogodišnji grant od 335.000 dolara u septembru 2011, i još 769.000 obećanih u julu 2013. Kako je objasnio Novi građanin, deo tih sredstava je otišao u širenje Ribačukove tehnološke platforme (expand Rybachuk’s technology platforms):
„Novi građanin Ukrajincima pruža internet-platformu da zajednički traže društvene promene. Na stranici, korisnici mogu kolektivno da lobiraju državne službenike da objave javne informacije, da učestvuju u kampanji video-aktivizma, i doprinose raznolikom skupu socijalnih inicijativa“, pisali su. „Kao centar zagovornika socijalne pravde u Kijevu, organizacija se nada da će kroz digitalne medije oblikovati nove građane ove zemlje.“
Omidjarovo nedavno saopštenje spominje još nekoliko donatora, među kojima i Pakt (tj. USAID), švajcarsku i britansku ambasadu, švedsku Agenciju za međunarodni razvoj i saradnju, NED i Sorosev IRF. Česno je primilo pomoć i od Kanadske agencije za međunarodni razvoj (CIDA).
Brojke za 2013. je nešto teže pronaći. Stranica posvećena donacijama inostranstvu (foreignassistance.gov) pokazuje da je USAID platila Paktu u Ukrajini preko sedam miliona dolara, unutar kategorije „demokratija, ljudska prava i vladavina“. Ali podaci ne navode koliko je od toga otišlo Centru UA, Novom građaninu ili njihovim projektima.
Šta iz svih ovih finansija može da se zaključi? Iako nešto od ovoga izgleda kao privatna filantropija, podseća na vremena kada je CIA svoje pare „prala“ preko privatnih fondacija. Jesu li Soros i Omidjar zaista davali privatni novac ili državni, kamufliran kao privatni? Na to pitanje nema odgovora. Ali što se Ribačukovih kampanja tiče, i nije bitno. Njih su ponajviše finansirali USAID i druge vladine organizacije. Većinu Ribačukovih delatnosti koordinirala je Ambasada SAD, preko Pakta. A koliko je meni poznato, ni Soros ni Omidjar nikada nisu izmakli kontroli Stejt departmenta.
STRATEŠKO OPKOLjAVANjE
Po dolasku u Kijev, ambasador Pjat je nasledio Pakt i njihovu mrežu oko Ribačuka, koja je već uveliko bila na putu do druge Narandžaste revolucije, ali samo ako ona bude potrebna za integracije u EU. To je uvek bilo pitanje broj jedan i za Stejt department i za ukrajinski pokret koji su stvorili – daleko važnije od cenzure, korupcije, demokratije ili kvaliteta vlasti. Sve do 14. novembra Ribačuk nije smatrao da ima razloga da se izlazi na ulice, jer je očekivao da će Janukovič potpisati sporazum o pridruživanju EU na samitu u Vilnjusu 28-29. novembra. Onda je 21. novembra Janukovič odustao, što je Ribačuk protumačio kao iznevereno obećanje vlasti. I to je „izvelo narod na ulice“, veli on Kijev postu. „Moralo je doći do ovoga.“
Evromajdan će postati „veliki nadzornik“ i vršiti pritisak na vlast da potpiše sporazum sa EU, rekao je Ribačuk. „Posmatraćemo šta bude radila ukrajinska vlada, i obezbediti da uradi ono što mora da uradi.“
I tako je počela druga Narandžasta revolucija Stejt departmenta.
Stiv Vajsman (Steve Weissman) je nekada bio član Pokreta za slobodu govora na Berkliju i časopisa Nove levice Bedemi (Ramparts). Dugo je živeo u Londonu i radio kao novinar i TV producent. Trenutno živi i radi u Francuskoj
Sa engleskog NEBOJŠA MALIĆ
Reader Supported News/Stanje stvari
