POL KREG ROBERTS: NAROD AMERIKE NE PODRŽAVA TIRANIJU, MORAMO NA ULICE

Rusi jednostavno ne mogu da prihvate stratešku pretnju ove vrste jer je ona prevelika...

Rusi jednostavno ne mogu da prihvate stratešku pretnju ove vrste jer je ona prevelika

Pol Kreg Roberts, bivši pomoćnik američkog ministra finansija i bivši urednik dnevnog lista The Wall Street Journal, oažljivo je pratio situaciju u Ukrajini i iskreno govorio o dugoj istoriji krize, velikom uticaju medija (u kojima radi decenijama) i opasnim provokacijama zapadnih lidera. Autor je više od deset knjiga. Njegov najnoviji rad je Neuspeh laissez-faire kapitalizma (The Failure of Laissez Faire Capitalism and Economic Dissolution of the West).

Pol Kreg Roberts je za portal TruthOut dao opširan intervju o ukrajinskoj krizi u kome optužuje neokonzervativce i njihovu agendu globalne hegemonije za sasvim izvesnu propast Ukrajine. Kao pomoćnik ministra finansija u Reaganovoj administraciji, Roberts tvrdi da se tadašnji predsjednik oštro razračunavao sa neokonzervativcima, koji u to vreme nisu imali toliku moć, ali su već sa Bušom starijim, potom Bilom Klintonom, Bušom mlađim i Barakom Obamom sasvim ovladali Belom kućom, Pentagonom i obaveštajnim agencijama. Potpuno su ovladali svim državnim strukturama, ali i medijima u vreme napada NATO na SRJ 1999. godine. Od tada do danas njihov uticaj je ogroman i evidentan, a novinari se ne smeju tome suprotstaviti pod pretnjom otkaza. Rešenje ukrajinske krize vidi u buđenju Amerikanaca, koji ionako ne podržavaju uplitanje SAD u unutrašnje stvari u Ukrajini i koji bi masovnim protestima mogli da pokažu vladi da ne žele sukob sa Rusijom, budući da bi se mogao pretvoriti u nuklearnu katastrofu.

Vi ste opširno pisali o obračunu između Rusije i Zapada zbog stanja na Krimu. Kako ocenjujete trenutnu situaciju? Kakav bi rasplet mogao da ima imati ovaj sukob?

— Mislim da je pogrešno prikazivati događaje na Krimu kao obračun između Rusije i SAD. U Ukrajini su SAD organizovale i finansirale državni udar, koji se dogodio u glavnom gradu Kijevu. Namerno ili zbog nepažnje, među pučiste su se uključili i radikalni nacionalisti, čija ideologija vuče korene do organizacija koje su se protiv Sovjetskog Saveza u Drugom svetskom ratu borile na strani Hitlera.

Ti elementi uništavaju uspomenu na ruski rat, na oslobođenje Ukrajine od nacista, na Crvenu armiju kao i na slavnog generala Kutuzova, koji je porazio Napoleonovu veliku armiju. Dakle, sve to je diglo na uzbunu ljude u južnoj i istočnoj Ukrajini, koje su tradicionalne ruske pokrajine.

Krim Ukrajini 1954. pripojio Hruščov, tada generalnog sekretara Komunističke partije. Oba ova ruska područja bila su deo Rusije i pre nego su postojale SAD. Moguće je da je tako postupio da bi suzbio uticaj pronacističkih elemenata iz zapadne Ukrajine jer je poznato da je ruska populacija u Ukrajini ona koja bi mogla umanjiti značaj ultranacionalista sa zapada. Na kraju, sam Hruščov je bio Ukrajinac i nikakve veze nema što je tada sve bilo deo Sovjetskog Saveza. Kad se Sovjetski Savez raspao kao politički subjekat i vlast oslabila, pritiskom Vašingtona je Ukrajina postala nezavisna država, ali je zadržala bivše ruske pokrajine.

Stanovništvo na Krimu je pretežno rusko, pa i na istoku Ukrajine. Sada su ti ljudi rekli: “Ne želimo da imamo ništa sa ovom vlasti u Kijevu, koja uvodi zabranu za naš jezik, uništava naše ratne spomenike i preti nam na više načina“. Strogo su sledili pravne korake, procedure UN i međunarodno-pravne akte. Dakle, sve ono što je usledilo je u skladu sa međunarodnim pravom i, kad Džon Keri i Barak Obama kažu suprotno, oni svesno lažu. Ono što čine je agresivna i sramotna laž. Nije uopšte bitno šta neko misli, ovde se radi o zakonu.

Dakle, parlament Krima je sledio pravne postupke i sad je Krim nezavisan. Glasanje koje je održano 16. marta održalo se u miru i nije bilo ruske invazije. To je lako dokazivo. Ruske trupe u Ukrajini su tamo od 1990, i to u skladu sa sporazumom o najmu luke Sevastopolj Crnomorskoj floti jer, kada je Ukrajina postala nezavisna, Rusija se sigurno nije mislila odreći te luke. Rusija tamo ima zakup do 2042.

Šesnaest hiljada vojnika je bilo tamo, a na temelju sporazuma sa Ukrajinom oni mogu da ih imaju i do 25.000, uz određeni broj aviona, tenkova i topova. Sve to je poznato, ali je i predmet laži Vašingtona, koje u beskraj ponavljaju takozvani američki mediji. Drugi problem je u istočnoj Ukrajini, jer tamo ljudi od njihove lokalne vlasti na ulicama zahtevaju odvajanje od Kijeva.

Pošto su u Vašingtonu zbog Krima uvideli svoju nesposobnost, američka administracija je požurila i imenovala ukrajinske multimilijardere i oligarhe Igora Kolomoiskog i Sergeja Tarutu za guvernere ruskih regija Donjeck i Dnjepropetrovsk. Putin je rekao da neće intervenisati u istočnoj Ukrajini, osim ako tamo ne krene talas nasilja protiv ruskog stanovništva, i Keri i Obama tu ništa ne mogu da učine.

Ako se istočne ukrajinske pokrajine vrate Rusiji, zapadna Ukrajina će biti uništena. Moraće da provodi plan štednje MMF, opljačkaće je zapadne banke i zaglaviće u NATO, što znači da će američki balistički projektili biti raspoređeni u zapadnoj Ukrajini. Tu se radi o jačanju strateške pretnje Rusiji, što je doktrina Vašingtona koju je započeo režim Džordža V. Buša, kad je prekršio sporazume kojima se Reagan obavezao da se NATO neće širiti u istočnoj Evropi. Ti isti ugovori su prekršeni kada se Vašington povukao iz ugovora o balističkom naoružanju 2002 (Anti-Ballistic Missile Treaty), a sve kako bi mogao postaviti protivraketni štit na istoku Evrope. To su bile ekstremne i bezobzirne provokacije i ista vrsta ponašanja kao pred Prvi svetski rat.

sadtiranija

U svojim posljednjim člancima ste govorili o neuspehu tzv. mainstream ili američkih medija u objektivnom izvještavanju o Krimu. Rekli ste da se nije izveštavalo nepristrano. Može li se raspravljati o ulozi alternativnih medija i kakvu su ulogu odigrali u vezi sa krizom u Ukrajini?

— Vrlo važan deo toga ima veze s nečim što se dogodilo pred kraj drugog mandata Bila Klintona. On je dozvolio da pet megakompanija konsoliduju bivše nezavisne i raspršene američke medije. Ono što su nekad bile nezavisne mreže poput ABC, CBS, NBC, CNN – sve su se stopile u velika medijska carstva.

Vrednost tih velikih medijskih kompanija je u tome što imaju federalnu dozvolu za emitovanje, ali zato ne mogu da govore protiv vlade i od njih se očekuje da tako rade. Druga velika promena je da medijske kompanije više ne pokreću novinari. Sada ih osnivaju korporativni oglašivači i bivši vladini funkcioneri. Njihov interes je profit i protok prihoda od oglašavanja. Dakle, ne postoje nezavisni mediji u Americi i nema nikog ko bi izneo stavove o bilo kom važnom pitanju koji ne bi bili vladina propaganda. To je najveći deo problema.

Drugi deo problema je u tome što je tokom dugogodišnjeg Hladnog rata Sovjetski Savez, koji je u mislima većine Rusa još uvek njihova domovina, vrlo funkcionalno demonizovan i to demonizovanje još uvek traje. Zapamtite, početkom raspada Sovjetskog Saveza Zapad je bio u velikoj prednosti. Lako se moglo manipulisati Borisom Jeljcinom, a razni oligarsi su se okoristili i opljačkali resurse zemlje. Mnogo izraelskog i američkog novca je tada bilo u igri.

Kad je Putin došao na vlast i stao na put toj praksi, i odlučio da zemlji da mesto koje zaslužuje, njega su takođe počeli demonizovati. Viktorija Nuland, pomoćnica državnog sekretara za evropska i evroazijska pitanja, priznala je u Nacionalnom novinarskom klubu u decembru prošle godine da su SAD uložile pet milijardi dolara kako bi Ukrajinu podredile svojim interesima, i to zato što je Narandžasta revolucija iz 2004. godine propala.

Ona je verovatno provela mnogo vremena sa nevladinim organizacijama unutar Rusije. Tamo postoji najmanje hiljadu nevladinih organizacija koje se finansiraju iz Vašingtona. To traje već duže vreme, ali je tek prošle godine Putin rekao da se organizacije koje se finansiraju američkim novcem moraju registrirati kao strani agenti, ali to je američka politika.

Ako radite ovde (u Americi; op. a.) sa stranim novcem – osim ako niste iz Izraela – morate se registrovati kao strani agent, ali, kad je Putin primenio ista pravila, njega su demonizovali. Dakle, u mnogim segmentima imate izloženost američkoj propagandi koja demonizuje svaki aspekt Rusije. Ako vam neko kaže da su Rusi poslali tenkove na Krim, to se samo uklapa u već postojeće priče.

Ja sam bivši urednik lista The Wall Street Journal i kolumnista u svim važnijim publikacijama, i lično sam svedočio o promeni u medijima i ljudima u njima. Već znam šta će reći i pre nego što napišu članak. To traje već neko vreme. Slično se dogodilo sa iračkim oružjem za masovno uništenje. To je bila laž koja se ponavljala uvek iznova. I svi su je ponavljali. New York Times nije ni išao kod inspektora za oružje koga smo poslali u Irak Hansa Blixa. Umesto toga, Džudit Miler je beskrajno ponavljala jednu te istu laž na stranicama svojih novina. Ona je ogledni primer ukupnog manjka integriteta.

Jedan od glavnih razloga za to je da su mnogi od njih znali da ne mogu da kažu istinu inače će dobiti otkaz. Oni znaju da je besmisleno izlaziti sa pričom o predsedniku, državnom sekretaru, agencijama kao što su CIA i NSA. Ako to učinite, pitaće vas jeste li ludi ili želite da dobijete otkaz. Dakle, niko ne sme da smeta, i to je prilično nezdrava okolina. To mora biti ubojito za dušu, ali, ako danas želiš da budeš glavni novinar, moraš biti takav.

ronald reagan in 1978

Kad se osvrnete na vaš put pomoćnika ministra financija za vreme Ronalda Regana, kako tumačite promene u globalnoj politici, koja je tada balansirala na ivici rata? Da li se na strane u sukobu gleda drugačije sada nego pre?

— O da, sve se strahovito promenilo, i to na dva načina. Jedan je da su tada postojali Sovjetski Savez i komunistička Kina, i to su bila ogromna ograničenja za američke snage. Na primer, SAD nisu mogle ići nigde a da im ne smetaju zemlje širom Bliskog Istoka. Ta ograničenja za američke snage više ne postoje. Hladni rat je prošao, a savezi koji su bili njegov sastavni deo su nestali.

Kad sam bio u Reganovoj administraciji, neokonzervativci nisu bili ideološka snaga kao danas i nisu pisali svoje stavove u kojima pozivaju na američku globalnu hegemoniju. U to vreme u agendi Vašingtona ili u Reganovoj administraciji nije bilo američke hegemonije nad celim svetom. Reaganov pristup prema Gorbačovu nije bio da pobedi u Hladnom ratu, i to nam je rekao više puta. Poenta je da se neokonzervativci pojavljuju na kraju tog vremena, jer nisu imali ni približno istu snagu ili uticaj da čine ono što su činili pod Klintonom, Bušom mlađim i Obamom danas. Ustvari, oni su Reganu pravili toliko problema da ih je sve rasterao.

Oni su stajali iza kontraša u Nikaragvi. Neki od njih su zapravo bili procesuirani i osuđeni, kao što je Eliot Abrams, koji je bio pomoćnik državnog sekretara. Njega i ostale je kasnije pomilovao Džordž Buš, ali Reganova administracija je vodila vrlo snažnu kampanju protiv neokonzervativaca. Dobijali su otkaze i izbačeni su iz vlade. Ričard Perl je čak izbačen iz predsednikovog obaveštajnog savetodavnog odbora.

Neokonzervativci su se pojavili sa američkim napadima na Srbiju – što se naziva napadima NATO – i krađom Kosova od Srbije, pokrajine od koje su napravili američki protektorat.

Njihov uticaj je potom eksplodirao u prvim godinama Buša mlađeg. Tada je celokupni državni i bezbednosni aparat, ceo Pentagon, Stejt department i sve osoblje – jedan do drugog, sve su neokonzervativci. Dnevni red je već bio tamo i trebalo je pokrenuti radove na projektu za novi američki vek.

Obamina administracija ima puno istih ljudi, ali sad su u stanju da isu dalje, i to zato što imaju više sredstava za finansiranje opozicionih grupa, kao što smo videli u Ukrajini, što je krajnje bezobzirno.

Rusi jednostavno ne mogu da prihvate stratešku pretnju ove vrste jer je ona prevelika. Mislim da je to ono što je Putin Evropljanima rekao na konferenciji za novinare 4. marta. Rusi znaju da su SAD promenile ratnu doktrinu koja sad uključuje i nuklearno oružje, a od 2010. je Pentagon uveo i nuklearni „Preventivni prvi udar“ (Prompt global strike). Isto tako znaju da to nije usmereno protiv Avganistana ili Iraka, nego protiv njih i, kad jednu snažnu zemlju tretirate na takav način, morate znati da ćete dobiti odgovor i možda biti napadnuti, a to je apsolutno neodgovorno ponašanje.

Šta prosečni ljudi moraju da učine kako bi izrazili zabrinutost zbog pitanja o kojima vi otvoreno govorite? Kako će se kriza dalje razvijati?

— Oni bi trebalo da izađu na ulice. Nema dokaza da američki narod daje podršku Vašingtonu da se meša u krizu u Ukrajini. Trebalo bi da izađu i protestuju jer ovo se može pretvoriti u veliki rat, čak i upotrebu nuklearnog oružja. Američka vlada prekršila je svaku normu međunarodnog prava i gotovo sve američke zakone. To je tiranija. Još jedna stvar: prema Obami, Keriju i mainstream medijima, Rusija je kriva za intervenciju na Krimu. To smo svi čuli. Onda 11. marta Obama i Keri zahtevaju da Rusija interveniše na Krimu i zaustavi proces samoopredeljenja ljudi na poluostrvu. Oni su od Rusije tražili da spreči referendum. Kako to sad? S jedne strane, Vašington osuđuje Rusiju za intervenciju, a, sa druge, zahteva da Rusija interveniše i uskratiti narodu Krima pravo na samoopredeljenje. Džon Keri je rekao da će Rusija, ako to ne učini, platiti, i to je rekao vrlo agresivno. Ovde u najvećim medijima o tome nije bilo ni reči.

TruthOut/Advance

 

Svet
Pratite nas na YouTube-u