SLAĐANA JAĆIMOVIĆ: „TEŽAK TUĐINSKI ROMAN“ MILOŠA CRNjANSKOG

Po svemu sudeći, kritičkim priređivanjem romana Kap španske krvi i Suzni krokodil, zaokruženo je...

Po svemu sudeći, kritičkim priređivanjem romana Kap španske krvi i Suzni krokodil, zaokruženo je objavljivanje proznih dela Crnjanskog

Zadužbina Miloš Crnjanski od 1993. godine (stogodišnjice piščevog rođenja) počela je da, po principima kritičkog izdanja, priređuje i objavljuje celokupna Dela Miloša Crnjanskog. Do sada su objavljeni Lirika, Kod Hiperborejaca, Pripovedna proza, Seobe, Druga knjiga Seoba, Putopisi 1-2, Eseji i članci 1-2, Knjiga o Mikelanđelu, a u poslednjih sedam godina čak četiri toma (sa oko 3.000 stranica teksta): Roman o Londonu, Drame, Embahade i Pripovedna proza II. U planu su još dva toma: Politički članci koje je pisac objavljivao pre i posle Drugog svetskog rata i Prepiska, a predsednik Zadužbine prof. dr Milo Lompar očekuje da će ovaj veliki izdavački i kulturni poduhvat biti završen do 2018. godine.

Nedavno je objavljen četrnaesti tom Dela Miloša Crnjanskog, s naslovom Pripovedna proza II, u kojem su Kap španske krvi i Suzni krokodil. Knjigu je priredila Slađana Jaćimović (1969), profesorka Učiteljskog fakulteta, autorka knjiga: Putopisi srpske avangarde (Miloš Crnjanski, Rastko Petrović, Stanislav Krakov, Stanislav Vinaver) i Putopisna proza Miloša Crnjanskog.

Prvi tom pripovedne proze, s Pričama o muškom i Dnevnikom o Čarnojeviću, objavljen je još 1996. godine. Da li je s ovom knjigom kompletirana pripovedna proza?

— Kada je pre osamnaest godina objavljena Pripovedna proza, priređivač Novica Petković u svom pogovoru ukazuje na činjenicu da zbog obima knjige u nju unosi samo pripovetke i prvi roman Miloša Crnjanskog, te se logično nametnula potreba da se u okviru Pripovedne proze II priredi ono što je u prethodnom izdanju izostavljeno, a naslovom je ukazano na kontinuitet priređivačke zamisli. Tako je, po svemu sudeći, kritičkim priređivanjem romana Kap španske krvi i Suzni krokodil, zaokruženo objavljivanje proznih dela Crnjanskog ili bar onoga što je u proznom stvaralaštvu ovog velikog pisca srpske književnosti ostalo sačuvano i dostupno.

Po čemu se rad na kritičkom izdanju razlikuje od običnog priređivanja književnog dela?

— Kritičko izdanje je vrsta naučnog izdanja, te su pred priređivača postavljeni dodatni zadaci. U njemu se, osim teksta koji se uzima kao osnovni, štampaju i sve prethodne štampane i rukopisne verzije, odnosno u Napomenama se upućuje na sve razlike koje odlikuju osnovno od varijantnih izdanja. To je velik i pipav posao i verovatno su zbog toga ovakva izdanja retka u našoj kulturi. Ovako priređene knjige su osnova za sva buduća izadanja i tumačenja, a mnogi nezaobilazni srpski pisci još uvek čekaju na ovakav način izdanja njihovih celokupnih dela. Otuda je Zadužbina Crnjanski za ove dve decenije učinila velik i dragocen doprinos ne samo proučavanju Crnjanskog nego čitavoj našoj kulturi.

Zašto Crnjanski u svoja Sabrana dela (1966) nije uneo Kap španske krvi?

— Ne znamo tačno koji su razlozi, mada se mogu naslutiti iz celokupnog konteksta vremena u kojem ova dela izlaze. Posle raznorodnih polemika koje su prethodile piščevom povratku u otadžbinu, posle teških decenija u izgnanstvu Crnjanski je bio dodatno oprezan, a verovatno je i obim edicije nametnuo izvesna ograničenja. Ali pisac je, bez obzira na ne baš pozitivnu recepciju romana posle njegovog objavljivanja 1970. godine u Nolitovom izdanju, bio uveren da je to dobar i „težak, tuđinski roman“.

Roman, koji je sam autor preveo na engleski, sada se prvi put pojavljuje?

— Mislim da je izuzetno značajno što smo u knjigu uneli i dva prevoda Kapi španske krvi, koje je u dugim izbegličkim godinama radio sam pisac. U pitanju su daktilogrami koji do sada nisu objavljeni i koji se čuvaju u rukopisnoj zaostavštini pisca, a na koje nas je uputila Nada Mirkov. Tekst je prepun raznorodnih naknadnih intervencija pisanih piščevom rukom (a koje su detaljno objašnjene u napomenama), što pokazuje koliko je Crnjanski brižljivo radio na doterivanju svog prevoda i kako je samoprevođenje smatrao svojevrsnim ličnim izazovom. Nadam se da će ovaj potpuno neosvetljen aspekt piščevog rada biti dodatni izazov i za neke nove tumače njegovog stvaralaštva.

Iz prepiske s Rebekom Vest vidi se da je Crnjanski napisao i scenario za film Kap španske krvi. Šta je s tim bilo?

— Uzaludno pokušavajući da kao pisac bitiše u surovom evropskom megalopolisu, Crnjanski je, po svemu sudeći, napisao i scenario za film o životu fatalne Lole Montez, ali rukopis scenarija nije ostao sačuvan. Po njegovim rečima, iako mu je kazano da je scenario odbijen, film je ipak snimljen, mada nismo sigurni da je film Maksa Ofilsa Lola Montez iz 1955. godine zaista napravljen po scenariju našega pisca.

Kakva je umetnička vrednost nedovršenog romana Suzni krokodil, koji autor upoređuje sa Seobama?

Suzni krokodil je, po rečima Crnjanskog, trebalo da bude „socijalni roman onovremenog Beograda“, odnosno „roman o Srbiji“, a sudeći po prva dva napisana poglavlja to bi bio jedan vrlo zanimljiv roman. Ali pošto mu je sudbina takva da je, na žalost, ostao nedovršen, ne možemo sa sigurnošću raspravljati o njegovom umetničkom kvalitetu. Kako bi se zaokružila priča o međuratnom Beogradu, društveno-političkom previranju, ljubavnom trouglu i suznom krokodilu ostaje samo da slutimo.

Oba ova dela ostala su u senci Seoba i Romana o Londonu?

— Može se reći da je tako. Kad neko napiše tako velike romane kao ova dva što ste naveli (a ne treba zaboraviti ni Drugu knjigu Seoba i Kod Hiperborejaca), onda je možda logično da se pažnja čitalaca i strast kritičara usmere upravo na njih. Ali smatram da se bez Kapi španske krvi (koji je jedinstveni roman o ljubavi, izdaji i fatalnoj ženi) i Suznog krokodila ne može u potpunosti razumeti delo Crnjanskog i njegova potreba ne samo da se, jednako uspešno, izražava u okviru različitih žanrova, već i da se ne ponavlja unutar istog.

Koliko je dugo Crnjanski radio na svojim delima, koliko ih je prepravljao i doterivao?

— Upravo svih četrnaest tomova Dela najbolje svedoče koliko je Crnjanski brižljivo i neumorno radio na doterivanju svojih dela. Kada se uporede verzije ovih romana gotovo da nema nijedne rečenice u kojoj pisac nije izvršio neku krupniju i sitniju intervenciju, a zanimljivo je da je najveće promene napravio upravo na nedovršenom Suznom krokodilu. Naravno, tu su i njegove zapete sa kojima je najviše eksperimentisao – manje ih brisao, više dodavao, menjao njihova mesta u rečenici.

Zapete su zaštitni znak proze Miloša Crnjanskog. One su, naprosto, egzotični začin njegove rečenice?

— To je nesumnjivo. Kada biste hteli da parodirate stil Crnjanskog u prvi plan biste svakako stavili zapete. „Zapete su želja za logikom. One su želja da se čitaocu nametne volja pisca“, kaže Crnjanski. Nema nijednog pisca u srpskoj književnosti kome je to više uspelo za rukom. Otuda su one autentični pečat njegovog rukopisa.

Crnjanski se bavio i novinarstvom. Koliko mu je to iskustvo koristilo u literaturi?

— Crnjanski je izuzetno cenio novinarsku profesiju i jedan je od retkih pisaca kome ovaj vid angažmana nije ugrozio književni talenat i strast prema literaturi. Naprotiv, ove dve delatnosti kod njega nekako su lako i prirodno išle zajedno i, ma kako to bilo neuobičajeno, međusobno su se podupirale i snažile (ili, kako bi se u našem narodu reklo – ko zna zna i ne možeš mu ništa). Ta činjenica samo je još jedan dodatan dokaz o raznorodnosti i veličini njegovog talenta kojim je obeležio srpsku književnost i kulturu prošloga veka.

Politika, 30. mart 2014.

Izvor Zadužbina Miloša Crnjanskog, 30. 03. 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u