Jacques-Attali

ŽAK ATALI: EVROPA TREBA DA INTEGRIŠE, A NE DA IZOLUJE RUSIJU

Rusiju ne treba isključiti iz G-8. Mi ne treba da uvodimo sankcije milo –...

Rusiju ne treba isključiti iz G-8. Mi ne treba da uvodimo sankcije milo – za drago

Predsednik Obama je 24. marta u Hagu, Holandija, okupio lidere G7 i predstavnike EU na Samit po nuklearnoj bezbednosti. Obama je nastojao da ubedi međunarodnu zajednicu da izoluje Rusiju nakon njenog upada u Ukrajinu.

Evropa treba da integriše, a ne da izoluje Rusiju. Kaznena izolacija je ono što je posle Prvog svetskog rata Versajski ugovor uradio Nemačkoj, što je dovelo do uspona Hitlera i Drugog svetskog rata. Umesto toga, Zapad i Rusija treba da urade sve da se Rusija približi EU.

Ponekad sam sebi postavim pitanje – da li je moguće da budem u pravu, ako je moje mišljenje suprotno stavovima svih drugih ljudi. A, možda je mudro pomirenje sa idejom o neophodnosti dominacije jednoumlja?

U svetlu sadašnjih događaja u Ukrajini, ja nalazim osnov, koji mi uporno nameće osećaj, da je zapadna ideja, koja nabacuje problem Krima kao priliku za konfrontaciju sa Rusijom – čisto ludilo .

Izbor takvog puta uopšte nije u interesu Evrope. Naprotiv, mi treba da preduzimamo sve moguće da se postigne integracija našeg važnog istočnog komšije u sastav Evrope, ali sigurno nikakve izolacije.

Budući istoričari teško će razumeti razloge koji nas dovode do eskalacije odnosa sa Rusijom – eskalacije sa potencijalno mogućim razarajućim posledicama – samo da ospori rezultate glasanja većine stanovnika pokrajine ruskog govornog područja . Ona je vekovima bila u sastavu Rusije, a 1954, kaprizni Nikita Hruščov, tada generalni sekretar Komunističke partije, pripojio je pokrajinu drugoj republici SSSR-a . Štaviše, većina Krimske populacije nikada nije u potpunosti prihvatila ovo pripajanje – ovi ljudi su uvek stremili da očuvaju autonomiju od vlasti u Kijevu, što se dodatno odrazilo u tekstu ukrajinskog ustava 1992. godine..

Krim i Rusija podstaknuti su ka ujedinjenju zbog haosa, generisanog pojavom eksplicitno antiruskoe vlade u Kijevu. Zašto nam to smeta? Zašto uskraćujemo pravo stanovništva Krima na slobodu izbora svoje sudbine, stavljanjem u protivtežu stanovište zemlje, u čiji sastav je ulazio Krim?

Na kraju krajeva, zar nismo spremni da damo priliku škotlanđanima da u Velikoj Britaniji glasaju po istom pitanju? Zar i španski Katalonci nemaju nameru da urade tako nešto? I da li će neko u tom slučaju protestvovatii protiv „oduzimanja dela teritorije Velike Britanije“, ako Škoti izaberu nezavisnost?

A šta će se desiti ako Moldavija, Belorusija ili ruskojezični deo Kazahstana zamoli da se pripoji Rusiji? Da li ćemo intervenisati? Na osnovu čega? U ime stabilnosti i očuvatnja ideje nacionalnog suvereniteta? A šta ćemo sa razbijenom Čehoslovačkom na Češku i Slovačku Republiku? Zar nismo podržali da republike razbiju Jugoslaviju? Irački Kurdistan? Sektor Gaza? Hoće li neko od nas da zameri ako Kvebek izglasa nezavisnost? A šta bi se desilo ako Valonija zatraži da se pridruži Francuskoj?

Očigledno je – kada manjina ne može da se zaštiti od ekscesa većine, svako ima puno pravo da uzme svoju sudbinu pod sopstvenu kontrolu. Većina je prosto obavezna da to dozvoli.

Dakle, šta onda da radimo? Zašto se plašimo povratka Krima u sastav Rusije? Toga, što Rusija naziva ruskojezični deo teritorija Baltičkih država delom Ruske Federacije, da i njih navodno treba smatrati prioritetom za rusku aneksiju? Ma hajde! Ove države ulaze u sastav EU i NATO. Oni nemaju čega da se plaše.

Sve ove refleksije teraju da se podsetimo drevne istorije. Zapad zaista veruje da neće ponoviti greške iz 1938, kada je Adolf Hitler aneksirao Sudete, pod izgovorom da su većina stanovnika ovog regiona Čehoslovačke bili etnički Nemci.

Kajanje je, naravno, za svaku pohvalu. Ipak prekasno je da se prekraja istorija. Današnja situacija uopšte nije analogna događajima iz 1938, nego onim iz 1919. Ako već imamo nameru da nešto spomenemo, treba da zažalimo o tome šta je doveo pokušaj da se ponizi i izoluje Nemačka posle Prvog svetskog rata: – do Nemačke Vajmarske Republike tragičnog Versajskog ugovora, koji je promovisao vaznesenje Adolfa Hitlera na vlast.

Pored stvaranja Evropske banke za obnovu i razvoj u 1991. i „Velike osmice“ u 1992. – isključivo na inicijativu Francuske – posle raspada Sovjetskog Saveza mi ništa nismo uradili da približimo Rusiju Evropi, bar radi formiranje zajedničke oblasti vladavine prava.

Da, Rusija nikada nije bila kandidat za članstvo u EU. Ali ne treba biti genije da se shvati – ako bi prozvučao takav predlog (ili barem ponuda da se priključi Evropskoj asocijacijji slobodne trgovine, ili ono što je od nje ostalo), predlog bi bio prihvaćen, što bi pretpostavljalo najveću blagodet za zapadnu Evropu.

Današnja stalna konfrontacija u najboljem slučaju vodi nas u ćorsokak. U najgorem slučaju to može izazvati recidiv istorije, kada serija apsurdnih događaja dovede do izbijanja svetskog rata.Zato planirani samit između Evropske Unije i Rusije ne treba da se otkaže, kao što ne treba isključiti Rusiju iz „G-8“. Mi ne treba da uvodimo osvetničke sankcije.

Naprotiv, neophodno je da se uradi sve što je moguće da ubedimo Ruse da će oni imati koristi od približavanja EU. Moramo im ponuditi izgradnju jedne ustavne i zakonske beskrajne teritorije, u kojoj će krimsko pitanje izgledati beznačajno. Ali, prvo moramo da ponudimo Ukrajini – pod uslovom da ostane ono što jeste – ulogu mosta koji ujedinjuje dve Evrope, obema u korist.

Žak Atali, poznati francuski ekonomista, bivši savetnik francuskog predsednika Fransoa Miterana, bio je prvi predsednik Evropske banke za obnovu i razvoj

Prevod i obrada Andrej Volkov

Izvor Vidovdan, 31. mart 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u