evropa

ZORAN ĆIRJAKOVIĆ: SRBIJA ULAZI U EVROPU, AZIJA U SRBIJU

Josip Broz je bio prilično uspešan, ali sasvim tipičan „orijentalni autokrata” i „prosvećeni apsolutista”...

Josip Broz je bio prilično uspešan, ali sasvim tipičan „orijentalni autokrata” i „prosvećeni apsolutista”

Govoreći o vladi Demokratske stranke, Svetislav Basara je svojevremeno rekao da se naši „evropolitičari ponašaju kao ortodoksni bliskoistočni Azijati” i da nam je i mesto u Putinovoj zajednici. „I to u onoj azijskoj polovini.”

Vesna Pešić je odgovorila prošle nedelje tvrdnjom da „Basara nije prepoznao da su Azijati dobili 50%” na izborima 16. marta. „Oslabljen je glavni lider evropske Srbije, Demokratska stranka. Taj deo je oslabljen, a azijatski deo, u liku Napredne stranke, koja je pokupila radikalno telo i koja je skupila policijski šljam i ološ oko sebe, to je sad Azija”, rekla je Vesna Pešić.

Odavno se u Srbiji nije ovoliko govorilo o Aziji. Kao zaljubljenika u Orijent i velikog poštovaoca azijskih vrednosti, to me raduje, ali nekako zbunjuje. Zar na izborima nisu pobedile „evropske snage”?

Čitajući izjave izbornih gubitnika i tekstove njihovih intelektualnih navijača neko sa strane bi verovatno pomislio da je prošlog meseca trijumfovao ne neki lokalni „igrač” Putinove evroazijske Azije,već „čovek” one opasne i prljave „prave Azije” iz svakodnevnih strahova i noćnih mora zapadnoevropskih rasista i njihovih bliskih rođaka – balkanskih autorasista.

Ipak, treba razumeti civilizacijske frustracije ikona i ideologa „građanske opozicije”. Vekovima učvršćivani stereotipi teško umiru i njihov jed je sasvim evropski. I dan-danas krhki evropski identitet najsnažniji oslonac ima u strahu od Azije. Prosečan Britanac ili Nemac se seti da je istovremeno i Evropljanin tek onda kada na ulici ugleda tamnoputog Pakistanca ili brkatog Turčina. Istini za volju, omraženi unutrašnji neprijatelj je sve češće pripadnik druge generacije imigranata koju od „pravih Evropljana” deli samo boja kože (ili brkova).

Balkan je odavno postao sinonim za ružnu „unutrašnju Aziju”, neevropski deo Evrope. Ali, stereotipi, po pravilu, opstaju i postanu moćni samo ako se oslanjaju na zrnce istine. Naša istorija je u jednom ključnom aspektu različita od zapadnoevropske i mi smo – baš kao i Turska, Iran, Burma ili Singapur – modernizacijske procese započinjali sa velikim zakašnjenjem i osećajem urgentnosti koji ga verno prati. Strašno nam se žuri i volimo jake vođe koji pokušavaju da ubrzaju istoriju i ekspresno modernizuje „zaostalu zemlju”.

U tom smislu Josip Broz je bio prilično uspešan, ali sasvim tipičan „orijentalni autokrata” i „prosvećeni apsolutista”, naša verzija Ataturka ili Reze Šaha Pahlavija. Shvatanje da bi sve bilo dobro da nije otišao („naš”) Tito i došla („evropska”) demokratija je, na primer, jedno od retkih koje dele mnogi Bošnjaci, Hrvati i Srbi u raspolućenoj Bosni. Štaviše, svuda u regionu žal za Titom („Josip Broz – dobar skroz”) i jugonostalgija predstavljaju ilustraciju postojanosti ovdašnjeg mentaliteta i žilavosti političkog obrasca koji mnogi ovdašnji evrocentrici pežorativno nazivaju azijskim.

Naša stara ljubav prema redu i razvojnim prečicama objašnjava i dilemu sa početka teksta – nestrpljivi srpski birači su poverovali da će ih do „evropskog” dobrog života najbrže odvesti čvrsta „azijska” ruka. Ovo verovanje je trijumfovalo na izborima 16. marta. Aleksandar Vučić bi pobedio i da nije kontrolisao i zloupotrebljavao najmasovnije medije u Srbiji.

Bar za sada, mehanizam Vučićeve vladavine podseća na model koji je razvio Li Kuan Ju, konzervativni tvorac najvećeg azijskog razvojnog čuda – Singapura. Mladi „gazda Srbije” ni ne krije da želi da uči od velikog azijskog lidera koji je osmislio najuspešniju tzv. demokratiju pod navodnicimana svetu i koji veruje da od čvrste ruke jakog vođe sve zavisi.

Lijev model je već zaveo i inspirisao političare kao što su Deng Sjao Ping i Nelson Mandela. Štaviše, verujem da čak ni naši najveći zaljubljenici u EU i čistoću evropskih ulica ne bi odoleli „modernosti na testosteronu” i redu koji vlada u Singapuru, državi betona i cveća u kojoj su nered i svi fizički tragovi prošlosti i siromaštva odavno izbrisani.

Pri tome, ovde Singapur već na prvi pogled deluje kao mnogo prihvatljiviji uzor nego, na primer, Ujedinjeni Arapski Emirati – ne samo da nema naftu već ni (slatku) vodu. I sami Singapurci veruju da imamo šta od njih da naučimo. Kišore Mahbubani, vodeći azijski javni intelektualac i glavni globalni promotor Lijeve političke vizije, tvrdi da je „hiljade ljudi poginulo zbog tog eksperimenta sa demokratijom koji je nametnut Jugoslaviji”.

Nažalost, stručnjaci za azijsku politiku često uporedo analiziraju dve južnoazijske države – Burmu (Mjanmar), jednu od najgladnijih država regiona, i Singapur, jednu od najbogatijih zemalja sveta. Njihovi politički sistemi su slični u mnogim ključnim aspektima u istoj onoj meri u kojoj su rezultati njihovih politika različiti. Skromni i oronuli Jangon, pospana burmanska metropola, predstavlja suštu suprotnost vesternizovanog i potrošačkom groznicom zaraženog Singapura.

Po mnogo čemu više zapadni nego istočni, primer Singapura nam sugeriše da se do zamišljene Evrope i „evropskog standarda” može stići preko Azije. Još samo da negde usput ne zalutamo i, umesto u obećanom Briselu, završimo u često hronično gladnom i potresno besperspektivnom Jangonu. Nije uvek lako pobeći od geografije i zaobići istoriju.

 

Izvor Politika, 01. 04. 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u