Povodom teksta Nataše Kandić Politika nas vraća na staru retoriku, Politika, 26. marta
Srbija je danas na teškom ispitu u pogledu dešavanja u Ukrajini. Od nas Zapad traži da se izjasnimo i da osudimo prisajedinjenje Krima Rusiji, a to, gle slučaja, traži i Nataša Kandić („Politika”, 26. marta). Ovde čak nije reč o tome da li ste „na terenu patriotizma” (kako Kandićeva postavlja stvar) ili ste „razumni evropejac”, već o svesti o težini situacije u kojoj je Srbija već duže vreme i načinu na koji ukrajinska kriza može da utiče na to. Srbija nema pravo na greške jer su nas do sada mnogo koštale, a najteže su bile one kada smo se opredeljivali za jednu stranu. Tada smo po pravilu doživljavali poraze i poniženja. Pouke poslednja dva veka srpske istorije potvrđuju misao jednog učenog Francuza, Teljandijea, koji je bio na dvoru Obrenovića i koji je napisao kraću istoriju Srbije. On je u uvodu svoje knjige rekao da Srbija jedino kad vešto balansira između velikih sila i kad pokušava da bude koliko može, rečeno današnjim rečnikom, dobra sa ključnim igračima na međunarodnoj sceni, može da ostvari minimum svog nacionalnog interesa. Kako onda, tako i danas.
Da ne bi bilo nejasno, i emisar EU Kacin je rekao: „Što se tiče odnosa prema Ukrajini, nadamo se da će Srbija razumeti o čemu je reč i da će i ona zauzeti stav koji je blizu stava Evropske unije. Crna Gora je to već učinila.” Dakle, Kacin i krugovi iz EU čiji je on kurir traže od nas osudu Rusije i uvođenje sankcija Rusiji. Ova vlada, kao „tehnička”, pod svakodnevnim je pritiscima sa Zapada – a oni će eskalirati – da se Srbija odredi protiv Rusije. Zapadnim zemljama bi zarad medijske kampanje protiv Rusije bilo od velikog simboličkog značaja da Srbija, koja je viđena kao proruska zemlja, uvede Rusima sankcije. Tako bi se medijski poslala simbolična poruka Moskvi: „Vas niko ne podržava, ostali ste sami.”
Mi smo mala i siromašna zemlja i ne možemo svojim delovanjem „za” ili „protiv” Rusije značajnije ni pomoći ni odmoći ovoj velikoj zemlji koja je u ovom momentu u rivalstvu sa Zapadom. No možemo sebi naškoditi ako se opredelimo „za” ili „protiv” nekoga u ovom sukobu velikih igrača. Na stranu bliskost sa Rusijom u jeziku, veri i istorijskom iskustvu, mi bismo – i da je u pitanju neka sasvim druga zemlja poput Kine i Indije – da budemo obazrivi i da izbalansiramo svoju spoljnopolitičku poziciju. Naime, čak i da nam Rusija nikad nije pomogla u istoriji, a jeste, pa čak i da nas je bombardovala, a nije, nikako nije pametno svrstavati se protiv nje. Rusija i Srbija imaju strateške interese u energetici, koje najviše predstavlja megaprojekat „Južni tok”. Da je samo to u pitanju, a nije, jer je saradnja značajna i u drugim privrednim oblastima pa i u finansijama, mi bismo morali biti mudri. A to znači neutralni.
Zašto su zahtevi da Srbija osudi Rusiju iracionalni i štetni (kao i oni drugi)? Pre svega zato što imamo koristi od saradnje sa Rusijom, a što je još gore, imali bismo još jednu nepotrebnu unutrašnju podelu koja bi nas slabila. Oni koji zagovaraju jednu ili drugu krajnost u ovom slučaju ili ne znaju mnogo o spoljnoj politici ili pak nisu dobronamerni prema svojoj zemlji. Kako je ovde Zapad dominantan, pritisci medija da se osudi Rusija zbog Krima izraženiji su no pritisci rusofilske javnosti da se podrži Rusija. Onaj ko vodi zemlju mora da misli i o tome da ne iritira moćne, ali i da ne ide protiv većinskih opredeljenja i stavova društva. U ovoj situaciji najmanje koristi imamo od ciničnih i zluradih komentara tipa: „Baš da vidimo kako će se Vučić ovde provući”, koji dolaze sa obe strane nerealne krajnosti.
Aleksandar Vučić je ovim povodom rekao da je Srbija uvek bila i jeste za poštovanje međunarodnih normi i teritorijalnog integriteta zemalja, ali i dodao da nam „predavanja o tome ne mogu držati oni koji su lagano zgazili teritorijalni integritet Srbije”, kao i da je Srbija na putu ka EU, zbog čega „ona poštuje svoje obaveze, ali neće imati neprijateljski stav prema Rusiji”. Vlast je svesna da bi uvođenjem sankcija Rusiji od toga imala samo štete i unutrašnje podele ili pak da bi podrškom secesije Krima time legalizovala secesiju Kosova i dobila obnovljeno neprijateljstvo Zapada. Jedino rešenje, a toga je i Vučić svestan, jeste neutralnost u ovom izuzetno osetljivom konfliktu. Samo je pitanje da li će vlast koju sada predvodi Vučić imati dovoljno snage i podrške da izdrži pritiske. Interes Srbije je neutralnost, no da li će u tome biti podrške drugih političkih faktora, medija i intelektualaca? Gotovo sigurno je da neće jer se kod nas na sve gleda uskostranački i sektaški, pa se ovakve situacije svode na onu narodnu „da komšiji crkne krava”. No ovaj put je krava zajednička.
Politika neutralnosti ne podrazumeva da ste pasivni i da ne sarađujete i sa Zapadom i sa Istokom u meri koja je u skladu s našim nacionalnim interesom. To u praksi znači da možemo, na primer, imati stratešku vojnotehničku saradnju i sa SAD i sa EU i sa Rusijom ili nekom drugom zemljom, ali da ne možemo i ne smemo biti uvučeni u tuđe i nama opasne geopolitičke igre. Da li je to moguće? U nekoj meri sigurno jeste i, kako se svet menja, to će biti sve više realna opcija koja čuva male narode od velikih tumbanja u svetu.
Politički analitičar
Izvor Politika, 01. 04. 2014.
