Rat ima mnogo mana, ali i neke prednosti. Pomaže ti da shvatiš od koga si ugrožen, ida prikupiš i udružiš snage sa onima sa kojima si ugrožen. Ako to ne uradiš – bivaš uništen
Hvala Sonji Biserko. Zahvaljujući njoj i njenom svedočenju protiv Srbije, o čemu sam, sa velikim rizikom po moje zdravlje, čitao za doručkom, ponovo sam shvatio vrednost molitve Svetog Nikolaja Srpskog za neprijatelje. Jer zaista mi je otvorila oči – kako bismo mogli da nastavimo život u Srbiji koju sve teže prepoznajemo.
„Ima još u ovoj zemlji ljudi koji veruju u nešto drugo osim u ‘transnacionalni progresizam’; još je u ovoj zemlji ljudi koji veruju da čovek ima i nešto drugo osim stomaka i genitalija; koji veruju da pamet nije odlika samo sadašnje generacije već da su i prethodni naraštaji ponešto znali i ostavili nam u nasleđe; koji se ne stide što su deo ovog naroda i koji su spremni da ponesu njegovo ime; koji veruju da se golgota i raspeće ne leče beskrajnim konformizmom sa moćnikom, već strpljenjem, borbom i vaskrsenjem.”
I ti ljudi treba da im konačno kažu: „Borićemo se! Nećemo više mirno posmatrati kako preuzimate instituciju po instituciju, stopu po stopu, sve dok ne okupirate celokupno društvo…
Nikada se nećemo predati! I mi, gospodo, borićemo se sa vama svuda gde je to potrebno. Borićemo se po novinama, borićemo se po sajtovima, borićemo se po tribinama, borićemo se po knjigama, borićemo se po pozorištima, borićemo se po galerijama… Nikada se nećemo predati! Pokazaćemo da su naše vrednosti bolje od vaših! I sigurni smo da će, na kraju, i ova zemlja i ova kultura – pobediti!”
U Srbiji već neko vreme traje pravi kulturni rat, o čemu je u više navrata pisao i sociolog Slobodan Antonić, a ovo je poruka sa kraja njegovog značajnog teksta „Kulturni rat u Srbiji”, objavljenog pre nekoliko godina.
U glavnim crtama u tekstu je opisan istorijat kulturnog rata u SAD, gde je prvi put ovaj fenomen imenovan, opisane su i neke bitke ovog vida ratovanja na svetskoj sceni, i – što je najvažnije – ukazano je na glavne momente kulturnog rata u Srbiji.
Antonić pravi sjajnu analizu delovanja one strane koja u Srbiji trenutno dobija rat i upozorava stranu koja trenutno gubi, a uz koju je on svim srcem – da mora da prepozna ratna dejstva i da uopšte shvati da je rat neprekidan.
Nažalost, čak i oni koji više ili manje dele Antonićevo mišljenje, pa i oni među njima koji se bave kulturom, kao da ne doživljavaju kulturu dovoljno ozbiljno. Ne doživljavaju „kulturni rat” ili „rat u kulturi” kao nešto ozbiljnije od zgodne metafore.
Ne preti početak strašnog rata – svi znamo da on već traje. Danas nam pogled prema vaskrsloj Rusiji, i kontakt sa njenim političarima i misliocima može pomoći da sagledamo mogućnost otpora apsolutnoj dominaciji atlantske kulture individualizma. Iako kulturni rat u određenom intenzitetu traje i na njenoj teritoriji, Rusija u sve većem delu sveta budi nadu u mogućnost opstanka nacionalnih kultura – u nadnacionalnoj organizaciji koja neće nametati bljutavu unifikaciju.
Atlantski liberalizam izašao kao pobednik iz sukoba sa fašizmom i komunizmom, i u jednom trenutku praktično zavladao svetom, sa tek nekoliko džepova otpora. Međutim počelo je njegovo urušavanje. „Pogon” liberalizma je neprekidno posezanje za slobodom od bilo koje nad-individualne vrednosti, pre svega od tradicije, religije, nacije, ali i porodice, društvenih pravila, seksualnih tabua pa čak i od određenosti polom. Naravno da se iza liberalizma krije nihilizam. Proglašeni kraj istorije je umesto mira doneo nemir pred pretećim ništavilom. Počelo je izmišljanje protivnika koji se mogu proglasiti pretnjom slobodi, ali to nije dalo velike rezultate, dok se Rusija nije podigla na noge. Iako smo pretrpeli čak i bombardovanje od strane evroatlantskih vladara sveta i njihovih satelita, bilo nam je potrebno da gledajući sa strane sagledamo svu osionost osvajačkog rata koji oni neprestano vode kroz najrazličitije forme, politiku, ekonomiju, kulturu. Za utehu – mnogi Rusi kažu da je njihovo osvešćivanje počelo gledajući šta NATO radi sa nama.
Beznađe koje je zavladalo u Srbiji pre svega je bilo plod odsustva alternative, pa čak i koliko-toliko ubedljive vizije alternative. To beznađe kao da se polako uzdrmava događajima u Ukrajini i slutnjama da nije još sve završeno u istoriji – svetskoj ali ni srpskoj.
Za sve oni koji se „ne stide što su deo ovog naroda i koji su spremni da ponesu njegovo ime; koji veruju da se golgota i raspeće ne leče beskrajnim konformizmom sa moćnikom, već strpljenjem, borbom i vaskrsenjem”, došao je trenutak da se uozbilje i sagledaju realne perspektive i svoje mesto u ratu koji traje.
Možda je najveći problem nas nacionalno opredeljenih, nas koji poštujemo tradiciju i veru, što nam je teško da se odreknemo bilo kog dela svog naroda. I tako umesto da pre građanskih ratova na vreme proglašavamo ratove u kulturi i probamo da izbegnemo suvišne žrtve mi neprekidno tražimo „izdajnike u našim redovima”. Frustracije i mržnje koja se pritom talože donose katastrofalne posledice. To znamo iz naše istorije. Neuporedivo pametnije bi bilo da osvestimo i osvetlimo „kulturni rat” da odredimo njegove linije fronta, važne kote, neizbežne bitke – pa da u borbu uđemo zaista braneći visoke vrednosti, viteški. Vitez ne mrzi i ne prezire svog protivnika, on je svestan da mora da ga pobedi, pa i uništi. Pritom može i da ga poštuje. Nije najstrašnije što je neko bivši Srbin a sadašnji Hrvat, Jugosloven, Crnogorac, „Evropljanin“… Ako se tako oseća šta da mu radimo?! Buđenje iz sna i jasno sagledavanje kulturnog rata koji traje i u kome uporno gubimo zato što mislimo da ni ne ratujemo, pomoći će i političkom objedinjavanju nacionalnih snaga. Pomoći će da prestanemo da pravimo podele dok se još nismo ni okupili. Rat ima mnogo mana, ali i neke prednosti. On je sud. Pomaže ti da shvatiš od koga si ugrožen. I pomaže ti da prikupiš i udružiš snage sa onima sa kojima si ugrožen. Ako to ne uradiš – bivaš uništen. Jednostavno je. Počnimo rat mobilizacijom i popisivanjem naših snaga. Bez konkursa ko je lepši i pametniji, ko je časniji i ozbiljniji. Dopustimo da to rat presudi.
Izvor Stanje stvari, 01. 04. 2014.
