Naši preci verovatno ne bi verovali kada bi čuli da danas vozovi idu sporije nego pre sto godina, a da je linija sa Solunom ukinuta
Iako u izbornoj kampanji za parlamentarne izbore nismo čuli nove ideje, niti jasno formulisan plan za predstojeći period, gledajući izborne rezultate shvatamo da su oni ipak imali izražen plebiscitaran karakter: bili za ili protiv statusa kvo. Naime, trenutno najveća politička stranka uspela je da stvori utisak, makar deklarativno, otklona od „petooktobarskih“ reformi, a građani su potvrdili da ne veruju više u potencijal i legitimnost tog modela društvenog i ekonomskog razvoja.
Model „razvoja“ kome je definitivno istekao rok upotrebe i kome su građani masovno okrenuli leđa, odlikovao se naduvavanjem birokratije, neselektivnim uzimanjem kredita kod međunarodnih finansijskih institucija, podsticanjem građana na zaduživanje, megatrendizacijom visokog obrazovanja, korupcijom prilikom raspodele državnih poslova i sredstava, kontroverznom reformom pravosuđa i sofisticiranim mehanizmom političkog pritiska na medije. Cilj ovakvog modela tranzicije bio je „potkupljivanje“ birača do narednih izbora, na štetu dugoročnog razvoja zemlje i budućih generacija, kao i preuzimanje državnih resursa od strane stranačkih oligarhija. Pomenuti način vođenja politike vremenom je doveo do deindustrijalizacije, konstantnog fiskalnog deficita, visokog javnog duga – čiji rast nije pratila izgradnja moderne infrastrukture, malog priliva direktnih investicija van procesa privatizacije, velikog siromaštva u pojedinim delovima zemlje (naročito u južnim okruzima), neefikasne administracije i astronomskih cena nekretnina.
Da je dosadašnja politika neodrživa potvrđuje i usvojeni budžet za tekuću godinu: predviđen je fiskalni deficit od 7,1% bruto domaćeg proizvoda, a istovremeno se očekuje stagnacija privrede – najrealniji scenario je rast od 1% BDP. Budžetski deficit obično znači postojanje fiskalnih stimulusa kojima se, kroz podsticanje domaće tražnje, generiše ekonomski rast. U našem slučaju pak, vidimo da je država u deficitu i da se zadužuje ne kako bi se razvijala, već da bi funkcionisala na dnevnoj osnovi.
Ova činjenica ukazuje na neravnoteže zbog kojih će naša, kao i buduće generacije plaćati ceh – ukoliko ostane status kvo. Pred novom vladom će dakle biti istorijski zadatak da pronađe formulu razvoja kojom će pokrenuti privredu, staviti u funkciju naš geografski položaj, smanjiti socijalne i regionalne nejednakosti, kao i podstaći građane da aktivno učestvuju u razvoju države. To će biti istinski test njenog uspeha, jer građani nisu spremni ništa manje da prihvate.
Situacija koja nas je snašla nije posledica fatalnosti, ili nekog srpskog usuda, već je proizvod pogrešnih politika u prethodnih četvrt veka. Iz iskustva poslednje decenije jasno je da se osnovna ograničenja za rast Srbije ne nalaze na strani tražnje, već na strani ponude. Politikanti su kroz podršku potrošnji povlađivali kratkoročnim apetitima građana i uvodili ih u začarani krug zaduživanja i siromaštva. Državnike ćemo pak prepoznati prema sposobnosti da se uhvate u koštac sa pravim uzrocima stagnacije, među kojima su najvažniji loša infrastruktura, netransparentna ekonomska politika, neefikasno sudstvo, finansijska nedisciplina i visok nivo korupcije u državnom aparatu.
Zato je neophodno da se na najvišem političkom nivou obrazuje tim stručnjaka koji će u naredna četiri meseca pripremiti nacionalni razvojni plan, sa ciljem da se otklone pomenutra ograničenja na strani tražnje, drugim rečima da se obezbede elementarni preduslovi za razvoj zemlje.
Imajući u vidu idealan geografski položaj Srbije za međunarodnu trgovinu i veliki potencijal za rast – samo u slučaju podizanja energetske efikasnosti, moderan razvojni plan iza koga bi stala država bio bi privlačan za brojne institucionalne i privatne investitore. Preduslov je priprema verodostojnih bilansa državne imovine i jasan mandat ministarstva ekonomije – koje se mora baviti strateškim razvojem, a ne zakonom o radu. Realizacija plana neće biti moguća bez nezavisnih jakih institucija u kojima nema mesta za stranačke pulene, poput revizorskog suda, zavoda za statistiku, razvojne banke i dr.
Činjenica da o ovako ozbiljnim namerama nismo čuli ništa za vreme kampanje, ne ostavlja mnogo prostora za nadu. Umesto da se bavimo dugoročnim i održivim razvojem zemlje, ojačavanjem spoljnopolitičke pozicije koja garantuje samostalnost, podizanjem kvaliteta obrazovanja i sredstava javnog informisanja, kao i zaštitom interesa na KiM, postoji rizik da ćemo se i u novom ciklusu trošiti na isprazne floskule poput „poslovnog ambijenta“, ili na večne antagonizirajuće teme poput promene ustava. U svakom slučaju građani su rekli šta više ne žele i šta više neće trpeti, na novoj političkoj garnituri je odgovornost da prepozna najbolju alternativu statusu kvo i da deluje hitro.
U Srbiji je krajem 19. i početkom 20. veka glavna težnja bila obezbeđivanje izlaza na Jadransko more i železničko povezivanje luka sa Beogradom – zbog toga su uostalom vođeni Balkanski ratovi. Naši preci verovatno ne bi verovali kada bi čuli da danas vozovi idu sporije nego pre sto godina, a da je linija sa Solunom ukinuta. Ukoliko se samo deo energije koji se trošio za smišljanje fiktivnih ugovora u državnoj upravi usmeri na planiranje razvoja, buduće generacije bi nas pamtile i po nečemu dobrom
(Šira verzija teksta objavljenog u Politici)
