SRĐAN VOLAREVIĆ
Ako na zaboravu gradi svaki svoj poduhvat, kako onda od njega možemo očekivati ma šta trajnije od jednog jedinog dana
Poverenje je jedna od temeljnijih, jedna od ozbiljnijih i životonosnijih tekovina svake civilizacije. I tako je to važilo sve dok se, kao dete kulta zlatnog teleta, presudno nije ustoličio liberalni kapitalizam, tamo gde je prihvaćen, da bi se poverenje zadržalo tek u ponekim manjim zatvorenim zajednicama, kao i u ponašanju pojedinaca koji obično nastradaju upravo zbog uzdanja u tu vrednost. A sve van toga spada u područje sitne duše. Tako sam oduvek smatrao, i ne vidim ni jedan jedini razlog da i danas tako ne mislim.
A, ako je izborno glasanje za vlast jedan jasan vid razmene poverenja, onda je i sasvim opravdan i ovaj moj naslov. I red bi bio da ga obrazložim i dokažem.
Iz mase razloga koji se preda mnom otimaju za prvenstvo pažnje, kao poseban izdvaja mi se jedan, zbog svoje varljive i pristale ljupkosti. Bez okolišenja i da ga kažem: Ako je znamenita psovačica i srpskog jezika i srpskog duhovnog nasleđa Biljana Srbljanović uzela da zastupa i brani Aleksandra Vučića, onda je to najpouzdaniji znak da su se poznale iste vrednosti, što je tako prirodno, kao u onoj srpskoj poslovici: svaka tica svom jatu leti. I naravno da gospođa Srbljanović teži istom onom duhovnom jedinstvu koje zastupa i sam Aleksandar Vučić. (Jer retki su, veoma, veoma retki oni koji duhovno jedinstvo ostvaruju u samovanju – što je kao teološko pitanje vredno opsežne studije.) I da ne bude nesporazuma, to svoje pristupanje Vučiću, zarad istog toka života, gospođa Srbljanović nije obezvredila zbog neke materijalne koristi, ili zbog skretanje pažnje na svoju personu, ili zbog onog što mi učtivost ne dopušta da navedem. U svemu tome podmirena je, načisto. Dakle, preostaje sasvim izdvojena „vrednost“, kao spona veze sa Vučićem.
Prosto i jednostavno: svojim pronicljivim okom, mora se priznati, ona je u Aleksandru Vučiću poznala žreca svojih životnih orjentira.
DOBACIVANjE BALONA I TEŽE STVARI
Iz daljeg traženja razloga za odricanje poverenja Aleksandru Vučiću, da isključimo one njegove predizborne laži iz 2012. Takve laži su u ravni dečijih igara u vrtiću ili igara u pesku, kao i dobacivanje balona. Te laži, u odnosu na volju i misao, s obzirom na u nas prisutne tekovine zapadne demokratije, opisuju se praznoslovljem. A o tome ne treba trošiti reči.
Valjda krunski, i ne tako srbljanovićevski šarmantan ali daleko opsežniji i temeljniji razlog gubljenja poverenja u Aleksandra Vučića, stiže nam iz vremena kada je on okrenuo leđa Vojislavu Šešelju, dok ovaj u zapadnim rešetkama koje se zovu Hag svojim životom uporno i dosledno dokazivaše ideju kojoj su obojica služili. Međutim, ni Šešelj ni ideja koja ih je sastavila po istoj delatnosti za Vučića više nisu imali vrednost ni po lule duvana, što će reći čak ni vrednost sećanja kroz vic. Pretpostavimo da sam on zna razloge tog izneveravanja, a nama jedino preostaje da to imenujemo punim imenom – što je školski primer izdaje. Dakle, da bi se poznala izdaja, treba pogledati u Aleksandra Vučića.
Kao što je poznato, Šešelj je svojevoljno otišao u Hag, s namerom da demontira isturenu ekspozituru zlodela zapadnog sveta, haški tribunal i u tom pravnom gnezdu globalizma, evrozajedničarstva i mondijalizma nastavi borbu za svoju i Vučićevu ideju. Ona se opisuje rečima: objedinjavanje svih srpskih zemalja u jednu državnu zajednicu (da zanemarimo habsburški izraz Velika Srbija). Dakle, reč je o jednoj vrsti rata samog Šešelja protiv čitavog anglosaksonskog sveta, kao i ispred celog Zapada, pre svega. I pod tim okolnostima Aleksandar Vučić postaje izdajnik tako što je prešao na stranu onih protiv kojih ga je vodio sam Šešelj.
Kao što već rekoh to je udžbenički primer izdaje.
Budući da živimo u vremenu u kome su reči izgubile smisao, nužno je da ukažemo na značenje ove ovde pominjane reči. Pre svega: to nije kao ono u fudbalu, kada golman za neku hiljadu evra izda svoj tim, pa namerno primi gol; ili kada sin u svađi oca i majke pređe na majčinu stranu jer ga ova svakog meseca kupuje sa nekom sumom novca i otvorenim bankovnim računom; ili kada u igri žmurke već provaljeni Žikica otkrije mesto gde se krije Žare, jer mu ovaj nije hteo da šapuće na času; ili kada džeparoš Žuti u policijskoj stanici propeva da je u dobru i zlu drug njegov Žile onaj koji je provalio u stan u Bulevaru ruzmarina i lala; i nije to kao ono kada sanitarnoj inspekciji komšija Radojko prijavi komšiju Šustera što ovaj drži prasicu u kupatilu… itd. Da ne navodimo slične benigne primere, mada je u svim ovim slučajevima jednako prisutna ideja izdaje.
ŠTA JE VIDEO U ZAPADU
Uz sve opštepoznate činjenice koje opisuju haški kazamat, nalik ma kojem austrijskom iz habzburških vremena, sasvim je opravdano da Šešeljev dolazak u tu zapadnu tvorevinu možemo i moramo shvatiti kao stupanje na prvu liniju borbe, svakodnevne i bez odmora – gde se ne gubi samo glava, nego i duša. Pod tim okolnostima Šešelj je Vučića ostavio u pozadini, da bi i za njega uložio i svoj život i svoju čast, i one vrednosti kojima se opisuje ona ideja koja ih usmerila, snažila i vodila ka zajedničkom cilju. Samim tim Vučićev čin izdaje postaje još gnusniji i verolomniji. I još ako znamo da je Vučić „postao ličnost od integriteta“, da se duhovno uspravio upravo na toj istoj ideji, utoliko je njegov čini još ogavniji, kolikogod on ne bio svestan toga da je to njemu samom donelo zlu kob posrnule ličnosti u ovom palom svetu.
Samo da neko ne pritrči i brzopleto stane da nas ubeđuje na primeru Savla i Pavla kako je ovo Vučićevo preumljenje korak ka spasu njegove duše. Ili da nas ubeđuje kako je napredna, poželjna i životno opravdana česta promena volje i misli, pa time i delanje sa određenom svrhom. To čak ni u onoj prozukloj konstrukciji „duh vremena“ ne može da se utemelji u trajanje ličnosti, društva i naroda. Moda, odnosno „duh vremena“ oduvek bejaše potrošna roba, kao čarape, papirne maramice, toalet papir.
Pred Vojsilavom Šešeljem, pred zajedničkom idejom, Vučića nigde ne otkriva i ne predstavlja pokajanje, a još manje skrušenost ili stid, ili gotovost za saučestvovanje, što je u čistim sferama suvih spekulacija. Daleko od Judinog drveta, jedino što neozleđeno imamo njegove trajne afektacije zamišljenog, brižnog, obazrivog i čovekoljubivog vođe. Koliko je to proizvod loše glume, a prikrivene osionosti, nesumnjivo svedočenje imamo u onoj njegovoj borbi sa smetovima i olujnim košavama, da ne pominjemo one afektacije, na nivou palanačkog pozorišta, u briselskim poslovima oko isporučivanja Kosova i Metohije u pravne ruke šiptarskih krvoloka.
A onda imamo Vučićeva najnovija misaona, voljna i delatna grljenja sa barjaktarima zapadnih zlodela nad Srbima, u kojima on u ime opšteg dobra gleda i lični i narodni oslonac. Što se ne može svesti samo na: bespogovorno priključivanje Evropskoj zajednici, bez obzira na cenu, pa da se i mi nađemo u tom zagrljaju.
Nije ovde ključno pitanje zbog čega on tako slepo i gluvo želi da Srbija postane deo tog sveta, od koga Srbija i Srbi u poslednjih dvadeset i pet godina ništa dobro nisu dobili. Naprotiv, nad njima su se iživljavali na sve svoje nakazne, bolesne i izopačene načine dokazivanja svoje nadmoći, ali nikako prsa u prsa, oči u oči, kako i dolikuje viteškom duhu i čestitosti, što je inače ono polje časti na kome su Srbi taj isti Zapad tukli i porazili u poslednja dva svetska rata. Ključno je pitanje šta on to vidi u tom Zapadu, što niko od nas ne vidi?
PROMENA SVESTI
Ako smo već ustanovili da je noseća duševna snaga Vučićeva u izdaji, da se njegova volja ravna po preveravanju, onda nam i neće biti problem da otkrijemo šta je njegova vodilja prema Zapadu.
Najpre se setimo kako je onaj oholi Tevtonac, bez nacističkog šlema na glavi, na hohdojču kobasičarski procvrčao da Srbi moraju da menjaju svest, što se inače po zapadnim kabinetima iživljavanja nad Srbima vuče još od vremena Habsburga (da ne pominjemo viševekovnu hrvatsku ideju genocida nad Srbima). O opakosti ovog germanskog zahteva već su pre neku godinicu razgovor vodili slavni srpski pisac Svetislav Basara i neprocesuirani uništitelj srpske vojske a tada predsednik Srbije Boris Tadić. I obojica se slagahu da je ta promena preko potrebna Srbima, nužna štaviše. I posle nekih izbora, eto nama nove glave Srbije Aleksandra Vučića, koji je svojim primerom, svojim požrtvovanim ulaganjem u budućnost Srbije pokazao kako je moguće promeniti svest. Uostalom, to je on dokazao izdajom onog duha koji ga je i doveo do položaja s koga je mogao i da se odrekne tog istog duha. A što treba shvatiti kao odricanje od samoga sebe. To je kao ono: legao da spava Žika, a ujutru se probudio Milenko, ili kada Dobrivoje preko noći postane Stipe, ili kada Mirko za manje od pola sata postane Huso, ili kada Milan još brže postane Fadilj…
To mu ga dođe kao nekakav paradoks, kao zmija koja proždire samu sebe od repa ili kao reduktio ad absurdum – što je čista šizofrenija.
Dakle, Vučićeva izdaja je osnovno jemstvo njegove promene svesti, što je suštinski gore nego oceubistvo, iz koša onih nesretnih duša koje svoj život okončavaju samoubistvom. Jer, ako je izdajom zaboravio ko je i šta bio, šta je sve radio i šta doživljavao, kako se ko prema njemu odnosio… ako je zaborav postao imperativ njegovog trajanja, ako na zaboravu gradi svaki svoj poduhvat, kako onda od njega možemo očekivati ma šta trajnije od jednog jedinog dana, doslovno i od reči: trajnije od jednog jedinog dana. Ali Vučić titanskim naporom taj jedan dan rasteže na godine i godine. U svemu tome, u toj njegovoj futurističkoj viziji budućeg života, sa promenjenom svešću, uz sve poobarane vrednosti, usred zbilje koja se zove Srbija jedino postojano je sam njegov egocentrizam, koji se ima shvatiti kao bezbedna luka pred izdajom. To nam uliva nadu da se sam on ipak može spasiti, da će jednom doći do pokajanja. Ali pitanje je šta će tada biti sa Srbijom i Srbima koje će on voditi do tog dana.
