Lažni nacionalizam Naših i drugih marioneta raznih „službi“ u funkciji je diskreditovanja nacionalne ideje
Više puta sam se nalazio na raznim neformalnim optužnicama. Od spiska „mračnjaka“ koji se protive tzv. „gej paradi“, preko pominjanja u biltenima Helsinškog odbora, do izveštaja Centra za evroatlantske studije o faktorima koji ugrožavaju „normalizaciju“ odnosa sa Prištinom. U pomenutim slučajevima tretiran sam kao nacionalista i rusofil. Na stranu, po pravilu, maliciozan način na koji je to činjeno, pomenuto „etiketiranje“ mi nije smetao jer, u racionalnim okvirima i u formi za koju mislim da je pozitivna, to i jesam. No ovih dana sam bio začuđen zbog jednog drugog spiska. Nekakvi Naši uvrstili su mene i mog prijatelja te takođe člana uredništva sajta „Vidovdan“ i dugogodišnjeg saradnika nedeljnika „Pečat“, Branka Raduna, na spisak „trideset najvećih srbomrzaca i izdajnika među javnim ličnostima“. Iako se radi o pokretu koji nije vredan pažnje, to me je navelo da nešto napišem generalno o raznim spiskovima, ali i konkretno o smislu ovog poslednjeg. Naravno, i to odmah da napomenem, od nakaradnih optužbi ne pada mi ni na pamet da se branim. Bitan je kontekst u kome se javljaju i oni čiji su Naši pioni.
SPISKOVI I BESMISAO
Mislim da je legitimno pisati o (ne)delima protiv sopstvene države i onima koji iza njih stoje. Time sam se i sam mnogo puta bavio. Zašto bi neko mogao, pogotovo u ratnim uslovima pa i kada se zemlja nalazi izložena tzv. mirnodopskoj agresiji, da se stavlja na stranu neprijatelja svoje nacije, a da je neprimereno o tome makar pisati i govoriti? Međutim, to treba činiti argumentovano. Kada se bez dokaza, olako i preko svake mere agresivno, iznose bilo kakve tvrdnje, mnogo veća šteta se nanosi njima i (navodno) sopstvenoj idejnoj poziciji, nego onome protiv koga su usmerene teške reči. A oni koji olako prave razne spiskove – a pravimo razliku između njih i analitičkog materijala gde se pominju i imena u kombinaciji sa čvrstim dokazima, što se netačno a namerno, radi relativizacije činjenica, često naziva spiskovima – baš tako postupaju. Ogoljeni spiskovi i argumenti obično ne idu zajedno. Razume se i to da je, samo po sebi, sramno bilo koga paušalno osuđivati. Ponovo smo kod argumenata, ovaj put ukrštenim sa pravima građana.
Ni jednog, ni drugog, kod spiskova nema. Spiskovi asociraju na poziv na proizvoljno proganjanje onih koji su na njima. Demokratske države, na zakonit način, „pišu“ optužnice protiv onih koji su za nešto odgovorni. Totalitarni sistemi bukvalno ili figurativno odstreljuju nepodobne. Zato razni naši umišljeni patrioti koji to na verbalan način rade, ne samo što svojim totalitarnim pogledom na svet kaljaju sve nacionalno, već i pokazuju svoju nemoć. Srpskoj državi i javnosti – gde u oba slučaja preovlađuju demokratske procedure – upućuju nekakve liste, što nema nikakvu snagu a kao oštri bumerang se vraća nazad i kosi sve ono dominantno pozitivno nacionalno.
Spiskovi koji potiču iz sektora koji se doživljava kao nacionalni, samo su ružno i besmisleno slovo na papiru. Drugačije stoje stvari sa spiskovima koji do javnosti doplove iz mondijalističkih voda, a i te kako ih je bilo. Od onih gde su profesori nacionalne orijentacije proglašavani nepodobnim za rad na univerzitetima, preko pravljenja popisa funkcionera iz doba Slobodana Miloševića, do internih spiskova namenjenih haškoj inkviziciji. Ti spiskovi su jednako ružni i nergnumentovani, ali su moćni! Namenjeni su postmodernim okupatorima Srbije, koji ljudima koji njihovim lokalni eksponentima nisu po meri, mogu da naprave brojne probleme (putem kvazidemorkatskih a zapravo neototalitarnih mehanizama). Od uskraćivanja viza do vršenja pritiska na našu državu da ih na neki način otpusti iz službe ili im na drugi način zagorča život.
EKSTREMISTIČKI ZASTOR
Mondijalistički spiskovi nisu upućeni ni većinskoj srpskoj javnosti, ni srpskoj državi. Njihove posledice se u skladu sa željom tvoraca istih, više ili manje, osećaju posredstvom dugih ruku inostranih faktora. Tako imaju konkretno antinacionalno dejstvo. S druge strane, spiskovi kvazi-patriotske provenijencije ne deluju tamo gde se to nominalno želi, već takođe imaju antinacionalno dejstvo. Osim što zagađuju nacionalnu ideju nemaju nikakav drugi efekat. Osnov su za propagandu protiv svega nacionalnog, revoltiraju veliki deo javnosti, a niko na osnovu njih, i tamo gde kroz njih provejava istina, ne može išta produktivno da učini.
Zato se treba zalagati za nešto drugo. Potrebno je javnost održavati u stanju svesti o nacionalnim nedelima i onima koji ih sprovode, a sve to činiti na krajnje utemeljen način. Uporedo, zalagati se za to da se u Srbiji pitanje veleizdaje i protivdržavnog delovanja na adekvatan način zakonski reguliše. Šta je usmereno protiv nacionalnog interesa u nekoj meri je uvek stvar subjektivne percepcije. Na način koji je argumentovan i bez uvreda prema bilo kome – uz razumljiv rast emotivnog naboja kada se radi o ekstremnim slučajevima kao što je, primera radi, pružanje sopstvenim prisustvom podrške secesionističkom aktu Prištine – o tome svi imamo pravo da pišemo i govorimo, te tako utičemo na društveno raspoloženje. Ali to nije ništa više nego javno davanje materijalna onima koji na zakonit način treba da deluju. Međutim, u njihovom domenu moraju da postoje objektivni kriterijumi.
Druga stvar je što država već dugo ne funkcioniše na pomenutom polju. Ipak, naše je da uporno insistiramo da se konačno pokrene. Štaviše, i kada znamo da se to u dogledno vreme neće desiti, bitno je da tražimo regulisanje problematike veleizdaje te dokazima ukazujemo na ono zašta smatramo da pod nju potpada. Vreme će pokazati da to nije uzaludan rad. Za sada, da ponovim, važno je buditi javnost u vezi sa opasnošću širenja antisrpske zaraze, kako nacionalna svest ne bi bila potpuno pomućena. No, to je važno raditi na dosledan i održiv način. Sve drugo je štetno pa i demokratskom društvu neprimereno, a najgore je kada se šije ekstremistički zastor koji zaklanja preovlađujuće pozitivno na nacionalnoj sceni, odnosno od nje se gura većina građana koje ne želi ono što prepoznaje kao otelotvorenje mržnje, agresivnosti, neargumentovanosti.
RELATIVIZACIJA ODGOVORNOSTI
Spisak Naših baš je takav. Besmislen i otužan. Sročen tako da amnestira one koji uistinu jesu predstavnici radikalnog antisrpstva (pa možda i da nekima od njih olakša da budu progurani za ministre ili na drugu visoku funkciju), a kompromituje one koji se na racionalan način bore za nacionalnu stvar. A kada se vidi takav, u svakom pogledu neodrživi bućkuriš, potpisan (verovatno ne i sastavljen) od strane Naših, samo se rodi skepsa, odbojnost i prezir u odnosu na ono o čemu smireno ali posvećeno treba razmišljati. Par puta tako pa su i lobisti Tačija i raznih hrvatskih centara moći čisti, a oni koji su branili Ratka Mladića i Radovana Karadžića od medijskog i svakog drugog linča – bar u očima neukih – stigmatizovani kao nepatriote.
Rekao bih da je to, kao i davanje dodatnog kamenja za bacanje po svemu patriotskom, i cilj pomenutog spiska. Uostalom, mnoge karikaturalno „patriotske“ organizacije, koje zauzimaju prostor na nacionalnom delu društveno-političke scene, i jesu stvorene da bi kompromitovali sve nacionalno. To ponavljam, a vreme je da se upitamo ko ih je stvorio takvima. Odgovor je prost: naše i strane „službe“. Prve da bi imale ventil koji, po potrebi a na način za koji smatraju da je primeren okolnostima, zavrnu ili odvrnu, i tako kontrolišu te usmeravaju nacionalnu energiju na tzv. „krajnjoj desnici“ a i široj javnosti. To se u svakoj državi sa unutrašnjim i spoljnim problemima radi, samo je pitanje nivoa zloupotreba od strane vlasti i toga da li domaće „službe“ rade za sopstvenu zemlju ili su, bar asimetrično, stavljene u funkciju stranaca.
Strani specijalni pipci, da i njih ne zanemarimo, i direktno kreiraju lažne patriotske organizacije na našem terenu (što ne znači da i u njima nema ljudi koji ne znaju u čemu učestvuju) i promovišu pojedince, da bi isključivo pravili štetu srpskoj stvari. Kada se to shvati jasno je zašto od mnogih naših tzv. patriota srpstvo ima mnogo više minusa nego koristi, te nam je nacionalna scena ruinirana, što se sada na bolan način vidi. U svetlu rečenog treba razmisliti o ovom najnovijem spisku, njegovom sadržaju, onima koji su ga plasirali, u izvornom obliku ga šire, te ga podržavaju.
EKSPONENTNI „SLUŽBI“
Osim načelnog kompromitovanja nacionalnog i relativizacije odgovornosti onih koji su uistinu nosioci baklje antisrpstva, spisak Naših (zapravo Njihovih) ima još dva važna cilja: (1) stvaranje povoda za zakonsko delovanje protiv tzv. „desnih ekstremista“ (a odgovornost personalno uvek izbegnu oni koji su stvar po nalogu zakuvali), što se lako može proizvoljno rastegnuti i pretvoriti u harangu – maskiranu udarom i na potrošnu, namero tako stilizovanu, ekstremističku robu – protiv niza naglašeno ali razumno nacionalno obojenih organizacija i pojedinaca; (2) kreiranje dezinformacionog i svakog drugog haosa koji bi onemogućio ili bar otežao autentično konsolidovanje patriotskog dela političke scene, kako bi tu bile instalirane razne nove tvorevine domaćih i stranih „službi“.
Naši i slični njima, nisu za tako nešto pogodni, već je njihova uloga da budu banalni ulični i internet jurišnici. Međutim, uz pomoć prljavog posla koji obavljaju krči se teren za kultivisanije eksponente lažnog patriotizma. I još nešto: kompromituje se i Rusija, odnosno Vladimir Putin. Čemu drugome može da služi to što su se neki naši marginalci uličari, koji se izdaju za patriote, uz medijsku pompu, obratili ambasadi Ruske federacije za svojim nakaradnim spiskom. To su maksimalno eksploatisali prozapadni mediji da prikažu Rusiju u slikama koje namerno o sebi stvaraju oni koji se pozerski izdaju kao njeni prijatelji, a zapravo svojom odbojnom agresivnošću i iskrivljenim idejama služe ruskim i srpskim neprijateljima.
Sve to na vreme treba shvatiti. Zbog toga ovo pišem, a ne zato što sam se lično, u društvu sa Radunom, našao na pomenutom spisku, uz nebulozne kvalifikacije da sam osvedočeni i opasan „srbomrzac“ (šta god po drugim osnovima, iz nekog razloga, o nama neko negativno mislio). Kulminacija laži usmerenih prema meni i sajtu „Vidovdan“ jedino me je podstakla da se konačno pozabavim temom kojoj je posvećen tekst. Zbog mnoštva poštenih ljudi i patriota, prevarenih od strane svojih predvodnika (doušnika i eksponenata „službi“), uzdržavao sam se da pišem o njihovim lažno-patriotskim organizacijama. Ipak, sada je, kako naš narod kaže „dara prešla meru“.
HAOS NA „DESNICI“
O tome kolika je opasnost od raznih zloupotreba patriotizma, najbolje se vidi po tome što je zbog dirigovanih mešetara i njihovih sledbenika koji nisu zlonamerni ali slabo uključuju mozak, došli do toga da u parlamentu nemamo više ni jednu naglašeno nacionalnu stranku. Neke od njih su očito bile trojanski konji, druge se nisu snašle u mreži antinacionalne zavere sa podelom uloga u kojoj su najopasniji baš oni što zagađuju i sramote patriotsku scenu, ali, kako god bilo, posledice su porazne.
Da i dalje ne bi bilo tako, pamet u glavu. Tatari imaju izreku koja glasi: „Od budale i rođeni brat beži“. Da većinska Srbija ne bi bežala od nacionalne ideje bitno je da se borimo protiv toga da nam oni koji su baš to o čemu govori navedena istočnjačka narodna mudrost – ili imaju zadatak da se prave da su takvi – i dalje štetočinski statiraju na tzv. desnici (od NVO, preko političke do one locirane na raznim samozvano nacionalnim sajtovima). Radi se o zombiranim klovnovima raznih domaćih i stranih„službi“ koji već godinama obavljaju nacionalno pogubne poslove, koliko i jurišnici anti-Srbije.Samo su im, tehnički gledano, zadaci drugačiji!
Izvor Vidovdan, 01. april 2014.
