Glavni cilj nato je da potpuno i zauvek potisne Rusiju sa postsovjetskog prostora
Svest o istini da je NATO antiruska organizacija dugo je do mene dolazilo. Ja nisam shvatao antirusku usmerenost NATO sve dok u zemljama Centralne i Istočne Evrope posle raspada socijalizma nije počelo energično napredovanje te organizacije na istok.
Tek 1994. godine, kada je Klinton pod snažnim uticajem „prijatelja Rusije” Henrija Kisindžera doneo odluku da u NATO uključi Poljsku, Mađarsku i Čehoslovačku, sve se našlo na svom mestu. Tada je postalo jasno da se NATO iz antikomunističkog pretvorio u antiruski blok.
1.
Tada su, 1994., ideolozi širenja NATO na istok (radi se pre svega o Henriju Kisindžeru i Zbignjevu Bžežinskom) otvoreno i glasno rekli da je NATO usmeren protiv Rusije i da će postojati zbog toga da bi „zauvek isključio zemlje Centralne i Istočne Evrope iz političkog i vojnog uticaja Rusije” i da bi NATO došao „do granica koje su za Rusiju uvek bile osetljive”.
Puna i konačna realizacija ovog projekta ostvarivana je 1999. kada su Češka, Slovačka, Poljska i Mađarska postale ravnopravne članice NATO-a. Time su SAD otvoreno prekršile svoje obećanje da se NATO neće širiti na istok izvan granica SR Nemačke, koje je tadašnji državni sekretar Bejker dao Gorbačovu u februaru 1990. Istina, Gorbačovljeva greška bila je u tome što je on Bejkeru poverovao na reč, kao i Kolu, i nije te sporazume utvrdio u pismenoj formi.
Sada, kada se posle pripajanja Krima Ruskoj Federaciji otvara pitanje ulaska preostalog dela Ukrajine u NATO (naravno, ako Ukrajina uspe da se očuva kao jedinstvena država) jer već svima jasno da je danas glavni cilj NATO-a da potpuno i konačno potisne RF sa postsovjetkog prostora.
2.
Posle događaja na Krimu, tobože proruska vlada u Gruziji počela je da snažno kuca na vrata NATO. Zato je sada konačno jasno da je glavni i jedini cilj NATO-a otvorena konfrontacija sa novom, postkomunističkom Rusijom.
Mislim da je Putinova konačna odluka da pripoji Krim RF upravo nastala u trenutku kada je u svetlu događaja na Majdanu shvatio da Ukrajina više nikada i ni pod kakvim uslovima neće ući u Carinski savez, da je kretanje Ukrajine koja govori ukrajinski prema NATO-u nepovratno i da zato treba hitno preduzimati mere koje bi zauvek obezbedile očuvanje baze Crnomorske flote na Krimu.
Putin je, zapravo, o tome otvoreno govorio u svom govoru pred Federalnim sobranjem uoči potpisivanja sporazuma o pripajanju Krima Rusiji.
Sada je NATO ne samo vojna organizacija koja se suprotstavlja pre svega Rusiji kao nuklearnoj sili, nego istovremeno i simbol instiktivnog, iracionalnog odbacivanja Rusije.
I zaista, ako se pogleda čitava istorija uzajamnih odnosa Zapada i Rusije tokom HH veka, vidi se da u odnosu Zapada prema Rusiji nema ničega novog.
U proleće 1917. predsednik SAD, Vilson, „svojeručno” je zahtevao američki pasoš za Lava Trockog. A on je to činio samo zato da bi Trocki mogao da doputuje do Rusije, da u njoj izvede revoluciju i samim tim je konačno ubije. A to je predsednik SAD svesno radio, bez obzira što je u tom trenutku Rusija bila saveznica SAD, članica Antante koja se borila sa Nemačkom.
Kasnije širenje NATO-a na istok 2004., uključivanje u svoju orbitu bivših sovjetskih pribaltičkih republika, bilo je prirodan nastavak politike koja je objavljena još 1994., naravno, suzbijanja tada već nove, nekomunističke Rusije.
3.
Sve što je rečeno očigledno je i ne zahteva posebne komentare. Savremenu Rusiju, uopšte ne komunističku, NATO revnosno opkoljava kao i u vreme konfrontacije sa zemljama Varšavskog sporazuma.
Po mom mišljenju danas je daleko važnije shvatiti prirodu još uvek među inteligencijom neprevaziđene idealizacije Zapada. Naravno, mi, predstavnici sovjetske inteligencije, koji smo podržali politiku uklanjanja opasnosti od nuklearnog rata, koju je sprovodio Gorbačov, opravdavali smo svoj stav time što je, ipak, glavnu odgovornost zbog nastajanja hladnog rata i konfrontacije SSSR-a i SAD snosio Staljin.
Danas nije uobičajeno da se govori o tome da smo, u stvari, posle Drugog svetskog rata mi nametnuli svoj sovjetski sistem zemljama Istočne Evrope. Naravno, to nije bila okupacija u doslovnom smislu te reči. Ali ipak, nikud se ne može pobeći od istorijske činjenice da smo mi lišili zemlje Istočne Evrope i nacionalnog suvereniteta i prava da sami rešavaju svoju sudbinu.
Čak su i u sovjetsko vreme mnogi znali da je NATO stvarno nastao kao reakcija na zauzimanje vlasti od strane komunista uz podršku SSSR-a u zemljama koje su se po završetku Drugog svetskog rata našle u zoni sovjetske okupacije. Taj proces opisan je u mnogim naučnim radovima, posebno u knjizi I. I. Orlika „Pregled istorije međunarodnih odnosa” (Sankt Petersburg, 2013.).
Raskol Evrope uistinu počinje od trenutka kada je Staljin zabranio liderima zemalja Istočne Evrope, koje su se nalazile pod našom kontrolom, da učestvuju u razmatranju Maršalovog plana u Parizu, zakazanom za 12. jul 1947. Ipak, Zapad je, sećajući se Minhena, najmučnije reagovao na prevrat u Češkoj, koji su izveli komunisti uz Staljinovu pomoć u februaru 1948. Od tog momenta počela je epoha potpune i konačne otuđenosti demokratskih zemalja Zapada od zemalja u zoni sovjetske okupacije, prema tome, SSSR-a.
Uopšte nije slučajno da se već u martu 1948. pojavio Briselski sporazum o saradnji u oblasti bezbednosti između Belgije i Velike Britanije, Luksemburga, Holandije i Francuske. Taj sporazum je kasnije postao osnova Zapadnoevropskog saveza, a već u aprilu 1949. potpisana je izjava o kolektivnom sistemu odbrane 12 zemalja Evrope.
4.
NATO je bio prirodna reakcija na realnu opasnost od ekspanzije komunizma. Polazeći od samog početka istorije pojavljivanja NATO-a, tim Gorbačova i inteligencija koja je podržavala perestrojku,nadali su se da će zajedno sa demokratizacijom bivših zemalja Varšavskog sporazuma i demokratizacijom samog SSSR-a automatski nestati potreba za postojanjem NATO kao garanta kolektivne bezbednosti.
Na prvi pogled sve je izgledalo logično. Ako je NATO nastao kao reakcija na opasnost od ekspanzije komunizma, onda je nestajanje same te opasnosti moralo da dovede do uklanjanja NATO-a, makar su mnogi tako mislili u vreme perestrojke. Moramo se setiti da su takva raspoloženja 1990.-1991. bila karakteristična i za određeni deo okruženja Džordža Buša.
Ja ne razumem zašto već tokom 90-ih i 2ooo-ih godina, kada je sve postalo jasno i da nikada nikakvog ravnopravnog prijateljstva neće biti između Rusije i Zapada, kada je počelo znamenito napredovanje NATO-a na istok, naša liberalno-demokratska inteligencija nije htela da vidi ono što je očigledno, da smrt SSSR-a i propast socijalističke Istočne Evrope ništa nisu promenili u izvornom podozrivom odnosu Zapada prema Rusiji.
Ne mogu da razumem zašto liberalna inteligencija ni posle raspada SSSR-a nije uvidela da se NATO iz antikomunističke organizacije pretvorio u antirusku i da nikada između Zapada i nove, demokratske Rusije neće biti ravnopravnih odnosa.
Naravno, ja ne vidim nikakvo slavlje u tome što se Rusija sada sama suprotstavlja čitavoj zapadnoj civilizaciji i što će nam NATO uskoro pretiti sa svih strana.
U mnogo čemu situacija je zaista dramatična. Ipak, istina je da su i sentimentalni Gorbačov i infantilni Jeljcin, čak i tvrdi Putin u svom prvom predsedničkom mandatu učinili sve moguće i nemoguće da bi otklonili svaku osnovu za konfrontaciju sa Zapadom i SAD. Međutim, Zapad je sve to vreme pritiskao, svojevoljno ukinuo sporazum o PRO, proširivao NATO, energično podržavao antiruske snage u Ukrajini i t. d. i t. sl.
* * *
A sada zaključak prema kojem me vode moja razmišljanja, zaključak bez udubljivanja, ali o kojem niko ne želi da govori naglas.
Voleo bih da pogrešim u prognozi. Ali, verovatno je naša ruska sudbina upravo u tome da živimo i razvijamo se održavajući napetost i polukonfliktan odnos sa Zapadom.
U vreme globalnih izazova i postojanja globalne civilizacije izuzetno je teško rešiti ovaj naš ruski zadatak. Ipak, možda nam više nije dato da promenimo svoju, u mnogo čemu dramatičnu sudbinu. Potpuno i konačno primirje sa Zapadom biće moguće samo onda kada Rusija više ne bude postojala kao suverena država, kada se posle narednog raspada pretvori u nešto nalik na savremenu Poljsku.
Na kraju, ono što je najčudnije. U stvari, nova postkomunistička epoha nije nam ništa novo otkrila o Zapadu. Tragedija sovjetske inteligencije, otuda i njeno idealizovano poimanje Zapada, bila je u tome što nije znala, nije shvatala svu tragediju građanskog rata 1918.-1920. i nije bila svesna da su boljševici pobedili umnogome zahvaljujući Zapadu.
Prateći obeležja građanskog rata Denikin je napisao da – kad Zapad ne bi imao vatrenu želju da Rusiju vidi slabu i razorenu ne bi bilo pobede boljševika. A ono što se desilo posle raspada SSSR-a bilo je samo ostvarenje proročanstva Antona Ivanoviča Denikina.
On je još sredinom 20-ih upozoravao da „posle pada ruskog boljševizma” ne samo da neće nestati „gramzive žudnje inostranih zapadnih vlada”, već naprotiv, „pojačaće se još više”.
Autor je filozof i politikolog iz Moskve
Prevela Ksenija Trajković
Izvor Fakti, 04. 04. 2014.
