BORIS NAD: CEO DESNI SEKTOR ĆE PROĆI KAO SAŠKO BILI

Sve što danas pokušavaju SAD samo je pokušaj da na neko vreme odlože svoj...

Sve što danas pokušavaju SAD samo je pokušaj da na neko vreme odlože svoj krah, izvozeći konflikte, teror i građanski rat

Ubijen je jedan od vođa Desnog sektora, Oleksander Muziko. Desni sektor obećava da će osvetiti svog vođu. Kako je nastao Desni sektor? Za čiji interes oni rade?

— Desni sektor, uključujući i vođu i glavnog „ideologa“ Jaroša, bio bi samo jedna u nizu sličnih, opskurnih neonacističkih organizacija u Ukrajini i Istočnoj Evropi, da ovaj pokret u državnom udaru u Kijevu od 22. februara nije odigrao ulogu koju je odigrao.

Legitimna vlast u Ukrajini oborena je snajperskim hicima i terorističkim akcijama neonacističkog Desnog sektora koje su potom usledile. Bila je to zajednička i dobro koordinirana akcija američkih tajnih službi, proameričkih liberala i ukrajinskih ekstremnih šovinista, savremenih sledbenika Bandere. A to je upravo ono što Zapad i Amerika danas po svaku cenu nastoje da sakriju.

Oleksander Muzičko, poznatiji po nadimku Saško Bili, bio je zlosutni simbol Desnog sektora – čovek koji je, između ostalog, postao svetski poznat po „kalašnjikovu“ nemarno okačenom o rame, bezobzirnoj aroganciji i bahatosti kojom je zavodio „demokratiju“, po svojoj nesputanoj mržnji prema „Moskaljima“ (Rusima) i po sadomazohističkim seansama u kojima je učestvovao, o čemu postoje autentični video-zapisi, koji su, po svoj prilici, dokumentovani u organizaciji neke od ruskih obaveštajnih službi. Reč je i o saborcu čečenskog teroriste Šamila Basajeva, koji je hladnokrvno, sopstvenom rukom, likvidirao zarobljenike – razoružane ruske vojnike.

Sada jurišnici Desnog sektora smetaju jednostavno svima, a najpre nalogodavcima i pravim organizatorima kijevskog puča. Zločin je izvršen, a njima više nisu potrebni izvršioci ni svedoci – dojučerašnji saveznici. Ili će se kijevska hunta obračunati sa Desnim sektorom ili će Desni sektor jednom zauvek završiti sa huntom, u nekoj vrsti novog „majdana“. Mnogo je verovatnije da je ovo kraj Desnog sektora i samozvanih vođa ukrajinske „nacionalne revolucije“. Ubistvo Muzička je po svoj prilici uvod u „Noć dugih noževa“, na ukrajinski način.

Od pitanja kako je nastao Desni sektor mnogo je važnije pitanje kome oni zapravo koriste. Današnja pozicija Desnog sektora u stvari otkriva bezizlaznost pozicije ukrajinskog „trećeg puta“. Ceo „Evromajdan“, uključujući i proameričku huntu koja je trenutno na vlasti, koristi samo i jedino Vašingtonu – ne Ukrajini, ne Rusiji, pa čak ni EU-Nemačkoj. Ukrajinski nacionalisti su samo korisni idioti Zapada, pešadija NATO pakta. „Evromajdan“ nije izlaz iz ukrajinskih problema, već jedna vrsta političke šizofrenije.

Sada, kada je obavljen posao za koji su, uzgred, bili plaćeni, dojučerašnji „heroji majdana“ će biti vraćeni tamo gde i pripadaju: na društvenu marginu, u podzemlje, a mnogi će biti i fizički likvidirani. Jasno je da sudbina Muzička u bliskoj budućnosti očekuje i Jaroša i mnoge njegove sledbenike.

Prošlo je tri godine nakon svrgavanja Gadafija. Kakva je sada situacija u Libiji?

— Situacija u Libiji je tačno onakva kakva uskoro očekuje Ukrajinu pod vlašću hunte ili ono što od nje ostane (zapad Ukrajine, Galicija), onakva kakvu sada gledamo u delu Sirije pod kontrolom takozvane opozicije ili u Iraku, kome su američke snage „donele demokratiju“, svrgavajući „ozloglašenog diktatora“ Sadama Huseina. To je anarhija na delu, nastavak bespoštednog građanskog rata, u kome se sukobljava bezbroj na smrt zavađenih opcija, iz čega se više ne nazire nikakav izlaz.

Amerika je dobila kontrolu nad tokovima nafte i libijskim deviznim rezervama, Libija je izgubila jedan vid države blagostanja ili socijalizma na arapski način, a dobila je „demokratiju“: to je, takođe, budućnost koja očekuje bilo koju zemlju koja sebi dopusti luksuz „obojene revolucije“. Razvoj događaja je očekivan, čak zakonomeran.

Amerika više nije u situaciji da bira svoje saveznike, danas su svi dobrodošli u američki tabor: radikalni islamisti kao i neonacistički jurišnici (Desni sektor u Ukrajini), liberali, ultralevičari i ekstremni desničari, avanturisti i „psi rata“, pa čak i psihopate i kanibali koji pred kamerama proždiru organe zarobljenih sirijskih vojnika.

Adekvatan termin za to je liberal-fašizam. „Baršunaste revolucije“ su stvar danas već daleke prošlosti. Sada SAD nastupaju bez rukavica i bez stida, brutalno i otvoreno, okrvavljenih ruku.

Zapravo, Amerika više nema nikakvu ideju ni program za bilo koju zemlju u koju danas izvozi „demokratiju“. Njen cilj je samo i jedino svrgnuti postojeću, po SAD a njene strateške interese nepoćudnu vlast. Potom takva zemlja tone u bezakonje, u otvorenu anarhiju. Posledica takve „dubinske demokratizacije“ je raspad države, atomizacija društva i svih socijalnih sistema. Budućnost je, jednom rečju, „evromajdan“: stalna i besciljna pobuna, beskonačni rat svih protiv svih, rat etnosa, plemena, nacija, političkih opcija i konfesija, kao u Libiji, Iraku, Afganistanu ili Ukrajini.

Američki stratezi tipa Bžežinskog zaista i nemaju neku drugu ideju ili koncept. SAD danas izvoze isključivo građanski rat i haos. Ali po zakonu spojenih sudova, to znači da i SAD, pre ili kasnije, očekuje njihov sopstveni „majdan“, na trgovima Njujorka ili Vašingtona. To je poslednja konsekvenca njihovog „ideološkog“ programa. Liberalizam na američki način je u svojoj suštini zaista nihilistička ideologija.

Kako komentarišete dešavanja i nemire u Venecueli?

— Događaje u Venecueli nemoguće je posmatrati van konteksta: trenutno je u toku grčevita borba Amerikanaca da po svaku cenu očuvaju monopolarni svet. To je, po svim aspektima, samo još jedna „obojena revolucija“, sponzorisana spolja. Uzgred, Amerikanci veruju da u isto vreme mogu da kontrolišu tri krize u svetu, ne više od toga – u ovom trenutku, to su Ukrajina, Sirija i Venecuela (ne i Libija) – a ispostavlja se da ne mogu ni to. Bar ne na, za njih valjan, efikasan način.

Južna Amerika se već decenijama odupire američkoj hegemoniji, Venecuela je samo jedan u nizu sličnih primera. Sukob u Venecueli ima i svoju ideološku dimenziju. Predsednik Maduro je autentični predstavnik južnoameričke verzije socijalizma i nastavljač nasleđa bolivarske revolucije, poput njegovih velikih prethodnika, Fidela Kastra i Uga Čavesa.

Vašingtonski stratezi ovde primenjuju manje-više isti recept kao i u Ukrajini ili Siriji, i tu nema nikakvih tajni. Ili američki stratezi nemaju mnogo mašte, ili je izbor sredstava koja Americi još stoje na raspolaganju sada veoma ograničen.

Dakle, Amerika zaista pada, ali SAD uprkos tome ostaju veoma opasan protivnik. Njene moći danas ne bi trebalo potcenjivati, a ni precenjivati. Sve što danas pokušavaju SAD samo je pokušaj da na neko vreme odlože svoj krah, izvozeći konflikte, teror i građanski rat, i to više nije nikakav poredak, nego globalni svetski haos. To je faza agonije američke hegemonije, istinski početak kraja, predsmrtni ropac prekoatlantskog Levijatana.

Autori Teša Tešanović, Aleksej Dimitrajević

Izvor Srbininfo, 03. 04. 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u