Ako se ovako nastavi, Srbija će vrlo brzo ostati bez ijedne strukturisane relevantne partije
Činjenica da je jedna izborna lista 16. marta osvojila skoro polovinu glasova i dobila skoro dve trećine poslaničkih mesta jeste nešto što je malo ko mogao da očekuje posle 2000. godine. Na nivou političke tehnike to jeste rezultat vredan poštovanja. No ako se zagrebe ispod toga i postavi logično pitanje kakvim je kvalitetom SNS zaslužio ovo poverenje, otvaraju se neke veoma zabrinjavajuće perspektive.
Ni u jednoj oblasti ne može se uočiti poboljšanje kvaliteta života ili bilo šta što liči na izgradnju institucija, izgradnju poslovnog ambijenta, kreiranje obrazovnih potencijala, slobodnih medija ili bilo šta slično. Ne postoji ni nagoveštaj bilo kakvih reformi o čemu je iz prve ruke svedočio dojučerašnji ministar privrede. Štaviše, jedna od tajni uspeha SNS-a jeste masovno zapošljavanje desetina hiljada svojih kadrova u javna preduzeća i u organe opštinske samouprave tamo gde oni osvoje vlast. Statistički podaci o stanju ekonomije govore o dramatičnom rastu javnog duga i čini se da je ocena Svetske banke da Srbiji za manje od godinu dana preti grčki scenario najbolje objašnjenje zašto smo imali prevremene izbore.
Ako ste imali ministre koji ne znaju razliku između 10 milijardi i 10.000 milijardi, onda nije ni čudo što dolazite u takvu situaciju. Ali Vučić je, s druge strane, fantastično radio ono što mu najbolje ide od ruke: uništavao je sve političke protivnike i sve potencijalne tačke otpora. Za razliku od Tadića, on je prihvatio i u velikoj meri sproveo zahteve stranaca da se hapse i finansijski podrivaju srpski poslovni krugovi. Od toga je preko svojih tabloida i njemu bliske tabloidne televizije napravio višemesečni populistički spektakl u kome je osiromašeni narod mogao da uživa gledajući ozloglašene bogataše u zatvoru. Pravi državnik bi, međutim, manje brinuo kako da sebi zida rejting hapšenjem tajkuna, a više kako da pomogne srpskom biznisu da preživi. Može se to nama svideti ili ne, ali nijedna ekonomija koja pretenduje da izbegne kolonijalni status ne može da preživi bez ozbiljnih domaćih poslovnih ljudi. Sada se ide ka tome da ne preostane nijedan takav.
Pogledajmo kako izgleda partijska scena posle dve godine njegove vladavine obeležene hapšenjima. Srbija je do pre dve godine imala dve ozbiljne političke partije koje su sa svim svojim problemima i kontroverznim nasleđem ipak bile organizacije sa ozbiljnom infrastrukturom. Sav politički rad PPV-a usmeren je upravo ka uništavanju te dve stranke. Od dva njegova tabloida jedan je vodio politiku linča protiv Demokratske stranke, a drugi sve vreme napadao SPS. Kad svi napadi na DS, koji su uključivali i sistematsko hapšenje njenih finansijera i ljudi koji su unutar stranke brinuli o finansijama, nisu uspeli da je obore ispod 10 odsto podrške birača, na kraju je uz direktnu pomoć vlasti ona i pocepana.
Odmah posle izbora krenuo je sistematski talas napada na koaliciju SPS–PUPS–JS. Ne samo da je doveden Šarić, od koga se očekuje da bude džoker protiv Dačića, već je odjednom otvoren čitav niz afera koji, vrlo zanimljivo, pre svega gađa PUPS. Obavešteni tvrde da PUPS mora da leti iz vlade, jer se smatra glavnom preprekom za buduće rezanje penzija. Odmah nakon toga su izneti novi detalji o ubistvima iz devedesetih za koje je navodno otkriveno da ih je Milošević direktno naručivao. Sve to ima samo funkciju dodatnog blaćenja SPS-a i obaranja cene za ulazak ove partije u buduću vladajuću koaliciju. Pominje se čak i scenario da se i ova partija, slično kao i DS, pocepa.
Dakle, u ovom trenutku na partijskoj sceni postoji jedan populistički pokret (jer SNS nije strukturisana stranka) i ostaci od dve partije koje vlast i dalje uništava. Ako se ovako nastavi, Srbija će vrlo brzo ostati bez ijedne strukturisane relevantne partije. Ne znam da li kod ovih što su zaslepljeni ogromnom vlašću koja im je pala u krilo postoji ikakva svest šta to znači. Ima li neko svest o tome da onih 15 do 20 odsto ljudi sa evroskeptične desnice koji nemaju svoje predstavnike u parlamentu i javnom životu moraju da nađu neki prostor za svoj glas ili će se sutra izliti na ulice? Ako ne postoje institucije i ne postoji javni i medijski prostor da ljudi svoje poglede i interese iskažu kroz institucionalnu borbu, politika neće umreti već može da se preseli na ulice i radikalizuje.
Jasno je da SNS nema viziju, kadrovske potencijale i sposobnost da nešto reformiše i izgradi. Činjenica da Vučić maksimalno odlaže formiranje vlade jasno govori da ćemo imati istu politiku zamajavanja, permanentnog vanrednog stanja u kome se javnosti isključivo bacaju medijske koske kojima se odvlači pažnja od najvažnijih pitanja. Politika će i dalje biti jedna vrsta ,,Farme”, permanentnog rijalitija u kome se stalno raspreda o hapšenjima, ubistvima, korupciji itd. Nemojmo da nas iznenadi ako do kraja godine budemo imali još jedne, makar pokrajinske izbore, pa sledeće godine novu rekonstrukciju, pa onda lokalne izbore 2016 itd. SNS će poput nabujale matice nastaviti da čisti sve što je do sada kako-tako napravljeno. No, bojim se da će, kad se jednog dana ta voda sa svojom medijskom maglom povuče, iza toga ostati samo pustoš.
Viši naučni saradnik, Institut za evropske studije
Izvor Politika, 03. 04. 2014.
