SLOBODAN ERIĆ / MILAN STARČEVIĆ
Holbruk je Miloševiću nudio da izbegne rat ako delove Kosova preda američkoj vojci, čime bi Rusija sa Balkana bila proterana
Vili Vimer, bivši državni sekretar Ministarstva odbrane Nemačke i poslanik u Bundestagu, u intervjuu za Geopolitiku svedoči da je na konferenciji visokih zvaničnika SAD i evropskih zemalja u Bratislavi 2000. godine odlučeno da Srbija bude trajno isključena iz evropskog razvoja.
„Ko, ako ne oni koji su vodili agresorski rat protiv Jugoslavije, ne zaslužuju da budu pred Tribunalom za ratne zločine u Hagu?“, kaže između ostalog u ekskluzivnom intervju za Geopolitiku Vili Vimer, bivši državni sekretar nemačkog ministarstva odbrane (1988–1992) i poslanik u Bundestagu. Vimer je godinama bio visoki funkcioner CDU, a prvi put joj je pristupio 1959. Od 1976. do 2009. bio je saveznik poslanik u Bundestagu i predvodio je nemačku delegaciju parlamentaraca pri OEBS, da bi 1994. do 2000. bio potpredsednik parlamentarne skupštine OEBS. Snažno se zalagao, zajedno sa ostalim pojedinim nemačkim političarima, protiv ratnog pohoda NATO na Srbiju, optuživši tadašnje nemačke ministre Fišera i Šarpinga za teške manipulacije. Svoju pacifističku misiju potvrdio je po pitanju angažovanja nemačkih aviona „tornado“ u Avganistanu, kad je Saveznom ustavnom sudu uputio tužbu protiv Saveznog parlamenta za odobravanje slanja nemačkih aviona u krizno područje.
Šira javnost u Srbiji za vas je saznala na osnovu pisma koje ste uputili kancelaru Gerhardu Šrederu, gde ste ga informisali o zaključcima sa konferencije iz Bratislave, koju su organizovali Ministarstvo spoljnih poslova Amerike i američki Enterprajz institut na temu Balkana i NATO. Jedan od zaključaka je bio da „Srbija mora trajno da bude isključena iz evropskog razvoja“. Da li su potonji događaji i procesi na Balkanu i Evropi potvrdili osnovne poruke sa ovog skupa?
— Danas se moje pismo upućeno tadašnjem nemačkom kancelaru Gerhardu Šrederu i Angeli Merkel, koja je tada bila predsedavajuća CDU, čita kao putokaz koji je svima poznat. Nakon konferencije u Bratislavi u leto 2000. ljudi su sa nevericom reagovali šta su zaključili viši američki vladini zvaničnici, među njima ministri, koordinatori obaveštajnih službi i pažljivo odabrani novinari, i ličnosti iz Think Tanks istraživačkog centra. Po mom mišljenju, važne komponente sa konferencije u Bratislavi nedostaju, uključujući sadržaj poslednjeg razgovora Miloševića i Holbruka i značaj Kosova za bliskoistočni mirovni proces između Izraela i njegovih suseda. Dugo je u Nemačkoj ostalo neshvatljivo zašto je dr Helmut Kol odbijao nemačko odobrenje za stvaranje muslimanske države u Evropi. Akteri van Beograda ili SR Jugoslavije već poodavno ukazuju koliko je razvoj situacije na Kosovu sličan izbalansiranom pronalaženju rešenja između Izraela i Palestinaca. Prema pojedinim izveštajima, Holbruk je Miloševiću predstavio plan za izbegavanje rata ukoliko Jugoslavija delove Kosova stavi na upotrebu u američke vojne svrhe. Krajnji cilj je bio da se Rusija sa čitavog Balkana protera, što bi imalo uticaja i na Jadranu.
Kako bismo danas mogli oceniti stanje u međunarodnim odnosima? Hladni rat je završen, ali neke od preživelih institucija tog perioda su veoma žive – kao, recimo, NATO. U jednom od zaključaka sa pomenutog skupa govori se da NATO mora da se proširi od Baltika do Anadolije, u granicama Svetog rimskog carstva. Kako objasniti tu ambiciju koja je podržana jednom ovakvom istorijskom inspiracijom?
— Ključni element da bi se odgovorilo na ovo pitanje je u fundamentalnoj promeni američke politike 1992/1993. SAD su do tog trenutka bile garant međunarodnog pravnog sistema, bez koga kraj Hladnog rata ne bi bio moguć, bez umanjivanja suštinske uloge Sovjetskog Saveza. Ratom protiv SR Jugoslavije SAD su svesno uništile međunarodni pravni poredak, od povelje UN i do završnog akta iz Helsinkija, pa do Nirnberškog procesa, sve je razoreno. Henri Kisindžer je pozvao gde god je mogao na odbacivanje međunarodnog prava koje je razvijeno posle mira u Minsteru 1648. Sila prava je došla posle njegovih reči: koncentrisana vojna i ekomonska moć, a Beograd je bio samo početak. Finansijski kolaps, koji je morao biti povezan sa imenom Lehmann banke u 2008, slomio je tu pravu liniju američke administracije, a slučaj Irana i Sirije sada pokazuje delimičan povratak SAD sredstvima diplomatije. Da li će se ovaj pogled ponovo promeniti kada Vašington ponovo povrati snagu, to ne mogu da kažem, jer to zavisi od niza drugih faktora.
Kakve su sve međunarodno-pravne i geopolitičke posledice napada Amerike i NATO na Srbiju 1999. godine i koji su, po vama, bili pravi ciljevi ove agresije?
— Evropa je bila puna nade i činilo se da su ujedinjenjem Nemačke 1990. prevaziđene posledice iz 1945. Iznad svega, SAD i SSSR bili su garant za uspeh Helsinškog procesa. Helsinška povelja nije samo doprinela da se prevaziđu podele u Nemačkoj i Evropi već su narodi Evrope ponovo odahnuli i gajili osnovanu nadu da će dugoročne posledice na kraju Prvog svetskog rata biti rešene diplomatskim sredstvima tzv. Helsinškog procesa. Helmut Kol – koji je sa Gorbačovom, i kao blizak prijatelj Džordža Buša, otvorio novo poglavlje rusko-nemačkih odnosa, iako je 20. vek za obe strane bio određen patnjama – takođe je isto želeo u odnosima između Nemaca i Srba jer je imao na vidiku istoriju iz 1914. i 1941. Tek sad se može razumeti zašto je on u leto 1999, odmah nakon okončanja bombardovanja SR Jugoslavije, planirao posetu Beogradu, što bi bio jasan signal da je drugačija Evropa od agresorske mogla postojati. Rat u Evropi, sa potpunim nepoštovanjem međunarodnih prava, označio je povratak zakonu sile, koji je u prošlosti doneo mnogo patnje i bede narodima. Nakon agresije protiv Jugoslavije, do rata protiv Iraka, vlada opšte razumevanje da, iako ne postoji kraj istorije, postoji ograničenje zakona pesnice, kao što pokazuje međunarodni dogovor o sirijskom naoružanju ili privremeni sporazum sa Iranom.
Srbija je pretrpela ekonomsku štetu tokom sankcija, ali je najveće ekonomske gubitke imala tokom NATO bombardovanja, kada su, pored vojnih ciljeva, uništene i mnoge fabrike i ekonomska infrastruktura zemlje. Pitamo vas, ne samo kao nekog ko je bio poslanik u Bundestagu nego i kao advokata, da li ima smisla da Srbija tuži NATO i zatraži ratnu odštetu?
– Iz mog ugla Beograd je žrtva agresorskog rata koji je sproveden potpunim napuštanjem međunarodnih prava od strane NATO. Agresor mora nadoknaditi štetu koju je prouzrokovao i ovo odgovora globalnim pravilima u svetu. Vlada Srbije bi trebalo da zna ili da utvrdi kolika je učinjena šteta. Postoje određeni detalji ekonomske štete koje se pruža daleko više od sto milijardi dolara, da ne pominjemo ljudsku patnju koja je prouzrokovana. Povodom petnaest godina od NATO bombardovanja trebalo bi zapitati sledeće: ko, ako ne oni koji su vodili vulgarni rat protiv Jugoslavije, zaslužuje da bude pred Tribunalom za ratne zločine u Hagu. Ko, ako ne oni koji su, kršeći međunarodno pravo, napali članicu UN u mirnodopskom vremenu, moraju da obezbede naknadu za vršenje agresije, zbog čega su uništeni životi i infrastruktura? Koliko je ljudi izgubilo svoje živote svima je poznato (oko 4.000 uz 8.000 teško povređenih) kao i procene obima oštećenja infrastrukture (preko sto milijardi dolara), dok se šteta nastala upotrebom osiromašenog uranijuma može samo naslutiti.
Kako sagledavate i ocenjujete pravu suštinu krvavih demonstracija i protesta opozicije u Kijevu, kao i ponašanje dva najvažnija spoljnopolitička aktera u ovoj krizi, Rusije na jednoj, i EU i Amerike na drugoj strani?
– Na konferenciji u Bratislavi Ukrajina je bila jedna od važnih tema, i ona bi trebalo da bude ključni element američkih ciljeva na evroazijskom kontinentu. Godine 2006. u Rigi, pokušano je da se Ukrajina integriše u NATO, ali tada ta namera nije uspela. Postojalo je dosta razloga za neuspeh američke administracije, pre svega zbog antiruske politike NATO od 1992, koja bi tada još više dobila na snazi, i put u trajni konflikt bi bio nepovratan. Takav instruisani koncept značio bi da su zapadnoevropske države izgubile svaku kooperaciju i dobrosusedske odnose sa Ruskom Federacijom. Okrenut je drugi list, pa, ako se već Ukrajina ne može ubaciti u NATO kandže i na taj način da se prilagodi Vašingtonu, cilj je da se rezultat ostvari na drukčiji način. Takav put je u velikoj meri fatalan, bez obzira na niz prelomnih tačaka koje je Janukovič ostavio prihvatajući sveopšte izbore u zemlji. Na nemačkoj televiziji viđene su slike kako se na centralnom gradskom trgu u Kijevu, na Majdanu, vijori velika poljska zastava, što je provokacija, poznajući istoriju nakon Prvog svetskog rata. Postoje li danas snage koje žele da dovedu u pitanje postojanje poretka u Evropi posle okončanja Hladnog rata i time dovedu u pitanje temelje današnjeg mira? Ne treba zaboraviti kakve su sve pripreme izvršene u vezi sa nemačkim ujedinjem, shodno dogovoru Gorbačova i Kola, kao osnova za kraj Hladnog rata i uspostavljanja trajnog mira. Ko Ukrajinu vidi kao probni balon za novo pomeranje granica, otvara Pandorinu kutiju. Ova tema stoji na nevidljivom dnevnom redu tokom današnjih sukoba u Kijevu.
Aktuelna vlast u Srbiji je započela proces pridruživanja u EU. Veliki deo javnosti u Srbiji se protivi približavanju Briselu. Šta biste vi, sa svojim ogromnim političkim iskustvom, mogli posavetovati srpsku vladu?
– Na nesreću, na Balkanu su bila uticajna dva faktora. Prvo je odluka Kongresa SAD 1990, koja je usmerena ka uništenju Jugoslavije, za koju nije bilo opravdanja. Zatim odbijanje Evropske zajednice da Jugoslaviji odobri skroman kredit u iznosu od čeztiri milijarde dolara da bi zemlja popravila objektivne ekonomske probleme. Uskoro ćemo videti na referendumu za nezavisnost Škotske kako će se poznati međunarodni problemi razvijati. Postoji objektivna sumnja da svi oni koji snose odgovornost za ilegalan rat protiv Jugoslavije imaju sada u interesu da Srbiju uvedu u Evropsku uniju da bi naposletku opravdali ratnu agresiju i njen rezultat. S druge strane, bez Beograda je nezamislivo da Balkan može napredovati. Videćemo.
Kako biste mogli okarakterisati EU – šta je politička suština ove nadnacionalne zajednice koja je stvorena prvi put u istoriji Evrope? Da li je proteklih pet-šest godina u EU i SAD manifestovana samo ekonomska kriza, ili je ta kriza Zapada strukturalna?
– Pitanje je odlično jer bi analiza mogla trajati nedeljama, ako ne i mesecima. Kriza Evrope počela je, želeli mi to da priznamo ili ne, ratom protiv Jugoslavije. Evropska unija je uvek sebe doživljavala kao zajednicu vrednosti, a jedan od najviših standarda je vernost i poštovanje međunarodnog prava. Bombe na Beograd su sve više prvorodni greh Evropske unije, jer se ništa ne preduzima da se vrati prvobitno stanje, pre bombardovanja. U pogledu demokratije, naše zemlje se udaljavaju od principa „više demokratije“. Danas, mi moramo pretpostaviti da naše vlade kolektivno pokušavaju da nateraju građane da izađu iz javnog života, i da testiraju da li država može opstati pod motom „sprovesti manje demokratije“. Ovde u Nemačkoj je taj osećaj prisutan u svim partijama, gde postoji utisak da oni više određuju po pravilima „demokratskog principa“ ili „demokratije odozgo“. Mi sada doživljavamo novu dominaciju dela grupe građana, koja samo sluša privrednike i ne brine o interesima građana. U ekonomskom smislu, bilo je jasno još pre bankrota Lehmann banke da evropske uštede, kao prve na oltaru američkih finansijskih ratova, moraju biti žrtvovane. Čist američki kapitalizam je od sredine devedesetih godina razbio evropsku socijalno-tržišnu privredu.
Nedavna odluka švajcarskog naroda da na referendumu ograniči priliv emigranata izazvala je u EU niz negativnih tonova, čak i pretnje i ucene. Kakvo je vaše mišljenje o suverenoj odluci Švajcaraca i reakciji činovnika iz Brisela? Da li je Švajcarska pokazala kroz instituciju direktne demokratije da je još jedina nezavisna zemlja u Evropi?
– Može tako biti. Švajcarska drži čvrsto svoj demokratski princip, dok susedne države menjaju svoje stavove. Ova promena nije samo posledica Brisela. Demokratija i nagib da poseduju svoj ili tuđi novac, to je ono što čini Švajcarsku. U okviru Švajcarske, njihovi građani mogu glasati o svemu, i mi ih moramo poštovati. Švajcarci su takođe dužni da se pridržavaju sporazuma zaključenih od njih samih i da poštuju našu unutrašnju odluku. Švajcarska je oduvek bila diplomatska i humanitarna sila, kao i Austrija, sa poznatim svetskim advokatima. Možda je slučaj posebne vrste da je pre agresije na Beograd Švajcarska, zbog jevrejskih sredstava, zapala u probleme i da njena diplomatska uloga nije mogla da bude toliko aktivna. Karla del Ponte je bila labudova pesma za dosadašnju ulogu Švajcarske sa dobro smišljenim uslugama. Da li je opet slučajnost ili ne, da je švajcarski ambasador u Ukrajini bio prvi koji je pre nekoliko dana načinio pregovarački pomak u odnosima pristalica vlade i njenih protivnika? Možda je to dobar predznak za zajedničko srpsko-švajcarsko predsedavanje u OEBS, ali takvo da se govori o žrtvama NATO agresije u Jugoslaviji. Ali, kako kažu, nada kao prva živi ponovo.
PISMO VILIJA VIMERA KANCELARU ŠREDERU
Veoma cenjeni gospodine kancelaru,
Krajem protekle nedelje bio sam u prilici da u slovačkom glavnom gradu Bratislavi prisustvujem Konferenciji, koju su zajednički organizovali Ministarstvo inostranih dela i SAD i American Enterprise Institut (spoljnopolitički institut Republikanske stranke). Glavne teme skupa bile su Balkan i proširenje NATO.
Konferenciji su prisustvovali visoki politički predstavnici, na šta ukazuje prisustvo velikog broja predsednika vlada, kao i ministara inostranih poslova i ministara odbrane iz tog regiona. Među brojnim važnim tačkama, o kojima se raspravljalo, neke od tema zaslužuju da se naročito istaknu:
1. Organizatori Konferencije su zahtevali da se u krugu savezničkih država što je moguće brže izvrši međunarodno priznanje nezavisne države Kosovo;
2. Organizatori su izjavili da se SR Jugoslavija nalazi izvan svakog pravnog poretka, a pre svega izvan Završnog dokumenta iz Helsinkija;
3. Evropski pravni poredak predstavlja smetnju za sprovođenje planova NATO. U tom smislu, za primenu i u Evropi znatno je pogodniji američki pravni poredak;
4. Rat protiv SR Jugoslavije vođen je da bi se ispravila pogrešna odluka generala Ajzenhauera iz doba Drugog svetskog rata. Zbog toga se iz strateških razloga tamo moraju stacionirati američki vojnici, te da se tako nadoknadi ono što je propušteno 1945;
5. Evropski saveznici su učestvovali u ratu protiv Jugoslavije da bi de facto prevazišli prepreku i dilemu, nastalu posle usvajanja Koncepta nove strategije Alijanse u aprilu 1999. godine, odnosno nastojanjem Evropljana da se prethodno dobije mandat UN ili OEBS;
6. Ne umanjujući važnost naknadne legalističke interpretacije Evropljana, da je, naime, kod širenja zadataka NATO preko granica zakonski dogovorenog područja u ratu protiv Jugoslavije bila reč samo o izuzetku, ipak je jasno da je u pitanju presedan, na koji se u svako doba svako može pozvati, i tako će mnogi ubuduće i da postupaju;
7. Valjalo bi da se prilikom sadašnjeg širenja NATO ponovo uspostavi teritorijalna situacija od Baltičkog mora do Anadolije, kakva je postojala u vreme Rimskog carstva, kad je ono bilo na vrhuncu moći i zauzimalo najveće teritorijalno prostranstvo;
8. Zbog toga Poljska mora da bude okružena sa severa i sa juga demokratskim državama kao susedima, a Rumunija i Bugarska da obezbede kopnenu vezu sa Turskom. Srbija (verovatno zbog obezbeđivanja nesmetanog vojnog prisustva SAD) trajno mora da bude isključena iz evropskog razvoja;
9. Severno od Poljske treba da se ostvari potpuna kontrola nad prilazima Sankt Peterburga Baltičkom moru;
10. U svakom procesu pravu naroda na samoopredeljenje treba dati prednost nad svim drugim odredbama ili pravilima međunarodnog prava;
11. Tvrdnja da je NATO prilikom napada na SR Jugoslaviju prekršio sva međunarodna pravila, a naročito sve odgovarajuće odredbe međunarodnog prava ‒ nije osporavana.
Posle ove konferencije, na kojoj se raspravljalo veoma slobodno i otvoreno, ne može da se izbegne važnost i dalekosežnost njenih ocena, naročito kada se ima na umu visok i kompetentan sastav učesnika i organizatora.
Američka strana, izgleda, svesna je i spremna da u globalnom okviru, zbog ostvarivanja svojih ciljeva, potkopa i ukine međunarodni pravni poredak, koji je nastao kao rezultat Drugog svetskog rata u prošlom veku. Sila ima da stoji iznad prava. Tamo gde međunarodno pravo stoji na putu treba ga ukloniti.
Kada je sličnu sudbinu doživelo Društvo naroda, Drugi svetski rat nije više bio daleko. Način razmišljanja, koji vodi računa samo o sopstvenim interesima može da se nazove samo totalitarnim.
Vili Vimer
Prevod Milan Starčević
