ZORAN STOJKOVIĆ: STVARA SE SLIKA O SRBIJI KAO DRŽAVI ORGANIZOVANOG KRIMINALA

Sudije su svesne da jedan broj medija služi kao glasnogovornik izvršne vlasti, a da...

Sudije su svesne da jedan broj medija služi kao glasnogovornik izvršne vlasti, a da kod drugog broja medija postoji samocenzura. Ta samocenzura je bolest koja razara društvo

U Srbiji svaki građanin može da bude uhapšen. Prvo vlast u tabloidnim listovima napravi medijsku kampanju protiv nekog, onda tu osobu uhapse, pa tek onda skupljaju eventualne dokaze, kojih u najčešćem broju slučajeva i nema. No građani koji čitaju tabloide misle da je tačno sve što je napisano iako se najčešće ne iznese nijedan dokaz.

Čitav život u Srbiji se odvija preko tabloida. S druge strane, nemamo delovanje nadležnih institucija, za koje građani ni ne znaju šta one rade, kaže za Danas Pravo Zoran Stojković, ministar pravde od 2004. do 2007. godine u Vladi Vojislava Koštunice.

Gde nas to vodi?

— To nas uvodi u šizofrenu situaciju, gde svaka priča o formiranju i delovanju nadležnih državnih institucija pada u vodu.

Često u tabloidima imamo najave hapšenja. Koliko je to pogubno za vladavinu prava?

— Ne može se živeti od nekoliko tabloida koji su stvorili tu šizofrenu situaciju. Tabloidi pokreću postupke, sude, donose presudu… Ovih dana u takvim listovima, recimo, imamo priče o Slobodanu Miloševiću, ali nijedan državni organ – policija, tužilaštvo i sud – nije izašao da nešto kaže tim povodom. A svima su puna usta priča o formiranju institucija. Pa, kako? Ovakvim postupanjem se ubijaju institucije, odnosno ide se ka izdvajanju vlasti iz njih.

A da li i mediji stvaraju strah kod sudija?

— Strahovite hajke koje se vode kroz medije i te kako utiču na sudije. S druge strane, sudije su svesne da jedan broj medija služi kao glasnogovornik izvršne vlasti, a da kod drugog broja medija postoji samocenzura. Ta samocenzura je bolest koja razara društvo.

Kako se manifestuje taj strah?

— To se najpre ogleda u određivanju pritvora, i to bez ikakvih kriterijuma. No Apelacioni sud, koji je ipak malo iskusniji, kasnije ukine pritvor. On se ne može pretvoriti u kaznu, jer tada sama mera pritvora polako gubi smisao.

Da li postoji politički uticaj na pravosuđe?

— Postoji. Prvo postoji uticaj na tužilaštva. Po meni, tužioci još uvek ne postupaju samostalno. Oni vode istragu, ali, iako su samostalni, nisu i nezavisni, te se tako može ostvariti uticaj na njih. S druge strane, naše sudije još uvek nisu svesne da je sud nezavisna grana vlasti i da je potrebno da se donesu valjani akti kako bi sudovi sami odlučivali o svojim problemima. U Srbiji se, takođe, ne shvata da sudija i tužilac nisu isto. Tužilac je samo stranka u postupku i deo izvršne vlasti, ali ni sudije to izgleda još uvek ne shvataju.

Dakle, kako ocenjujete rad tužilaštva?

— Tužilaštvo za sada nije sposobno da iznese tužilačku istragu. Postoji velika mogućnost uticaja na njih, što se vrlo brzo pokazuje i kroz postupke.

Reforma pravosuđa traje već 14 godina, a čini se da najveći deo posla još uvek nije urađen. Zašto? Da li su otklonjene loše posledice reforme iz 2009?

— Rezultati neće biti vidljivi još neko vreme. Ne može se očekivati da se donesu izmene u pravosuđu i da se preko noći dobije idealno stanje. Recimo, Nemačka pravosuđe reformiše 20 godina. Inače, reforma koja se danas sprovodi je zapravo ista ona koja je usvojena u mom mandatu 2005. godine u Narodnoj skupštini, samo što je ova današnja modernizovana i doterana. Tom reformom je prvi put predviđeno da sudije budu nezavisne, a i prvi put je Ustavom predviđen položaj sudova, kako bi se isključio uticaj izvršne i zakonodavne vlasti. Bilo je važno da se takav status definiše Ustavom, a ne zakonom, kako bi se onemogućilo da neka nova vlast promeni zakon i time promeni status pravosuđa.

Kako je ona nastavljena nakon vašeg mandata?

— Šest godina ništa nije urađeno i sam nastavak reforme je zapravo bio unesrećivanje pravosuđa. Mreža sudova je potpuno uništena, a dobre države nema bez valjane mreže i dobrih sudova. Još je od 1804. godine nepismeni srpski narod nepogrešivo znao da nema države ako nema mreže sudova koja pokriva teritoriju. No, mi smo doživeli da se građanima ukine pravo na dostupnost pravdi. Tri godine – od 2010. do kraja 2013. godine – nismo imali nijedan pogranični sud, kao ni nijedan sud na teritoriji gde neka nacionalna manjina predstavlja većinsko stanovništvo. Tadašnja vlast nije shvatila ključnu stvar: kada ukinete pogranične sudove, vi praznite Srbiju. Jer, naš narod je navikao da beži iz mesta u kom nema crkve, vojske, državnih organa… Hoćemo li svi da živimo u Beogradu i da Srbiju svedemo na Beogradski pašaluk? Imam utisak kao da je neko namerno sve ovo uradio.

Ipak, sadašnja vlast je usvojila novu mrežu sudova, koja je stupila na snagu 1. januara 2014. i povećala njihov broj?

— Da, ali opet nisu ispoštovani osnovni principi. Nije ispoštovan princip dostupnosti pravdi, kao ni princip zaštite prava nacionalnih manjina. Ako hoćete u Evropsku uniju, onda ispoštujte principe koje ona zahteva.

Da li je u redu što su sve sudije koje nisu izabrane tokom reforme 2009. vraćene na posao bez utvrđivanja osnovnih kriterijuma – stručnosti, osposobljenosti i moralnosti?

— Prvo je tragično što su sve sudije bez obrazloženja udaljene sa sudijske funkcije. Sada je vraćanje usledilo opet bez ikakvih kriterijuma. Dakle, konstatovano je da je napravljena greška i vratili su ih na posao. I šta se dobilo? Ništa. Jer, ako se onda govorilo da imamo neažurne ili korumpirane sudije, to onda znači da su te sudije sada opet u sistemu, čime se baca ljaga i na najveći broj časnih i stručnih sudija.

Da li vam smeta to što ćete, između ostalog, ostati upamćeni kao neko ko se zalagao za ukidanje Specijalnog suda?

— Nisam se zalagao za ukidanje, nego sam tvrdio da ne može da postoji specijalni sud, jer on postoji samo u diktaturama. Prema tome, i danas kada se ode tamo, može se videti tabla na kojoj piše da je to Posebno odeljenje Višeg suda za krivična dela organizovanog kriminala. Tada sam tvrdio da u predmetima tog suda može da sudi i svaki izabrani sudija okružnog, a sada Višeg suda. To se pokazalo kao tačno, jer su sada u tom odeljenju sve sudije koje su došle iz okružnih sudova. Tamo više nije ona prva garnitura sudija.

Kako sada vidite rad tog suda?

— On ne radi loše, ali smatram da predmete treba teritorijalno rasporediti, jer je vremenom došlo do velikog zagušenja. Ne može jedan sud da sudi u tako velikom broju predmeta, odnosno u polovini slučajeva kriminala u državi. Smatram da treba da postoji specijalni tužilac koji će svojim ljudima „pokriti“ Srbiju, a da onda okružni sudovi sude po teritorijalnom principu. Moja ideja je bila da tužioce postavimo u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu, a ne sve ljude da dovodimo u Beograd.

A i broj predmeta u tom odeljenju je sve veći…

— Pitanje organizovanog kriminala se mnogo raširilo. Stvara se slika o Srbiji kao o maltene državi organizovanog kriminala. Svako teže krivično delo se stavlja pod takvu vrstu kriminala. Treba, naime, napraviti neke kriterijume, jer ne može svako ubistvo da bude organizovani kriminal. S druge strane, potrebno je povećati broj tužioca, sudija i sudnica, kako bi se sudilo u razumnom roku.

Poslednjih nedelja je aktuelizovano pitanje utvrđivanja političke pozadine ubistva Zorana Đinđića. Kako to komentarišete?

— Ponavljam, kao i ranije što sam govorio, da mi nije poznato postojanje krivičnog dela – politička pozadina. Pravno govoreći, Ministarstvo unutrašnjih poslova i tužilaštvo bi morali da kažu da li postoji: podstrekivanje ili pomaganje. Trećeg nema. Ali, dajte i da vidimo šta je bilo sa onima koji su napravili propuste i doveli do toga da ubiju čoveka. Država može da utvrdi ko je napravio i kako je došlo do propusta, te da li bi trebalo da odgovara zbog toga. S druge strane, zašto je sakriven izveštaj Koraćeve komisije? Prošlo je toliko vremena, zašto on još uvek nosi oznaku tajnosti?

Ponosan na zakone

— U vreme kada sam bio ministar pravde doneto je dosta zakona. Ponosan sam na Zakon o rehabilitaciji, jer je 1.500 predmeta prošlo, skoro 1.000 ljudi je rehabilitovano. To nije zanemarljivo. Takođe, donet je Krivični zakonik, Zakon o krivičnom postupku sa mnogo bolje rešenim pitanjem tužilačke istrage, zatim Zakon o parničnom postupku, Zakon o izvršenju, te Zakon o medijaciji, Zakon o izvršenju krivičnih sankcija, Zakon o sajber kriminalu… – navodi Stojković.

Nezavisnost i nova mreža sudova

Šta sada vidite kao prioritet u srpskom pravosuđu?

— Najpre je potrebno formirati novu valjanu mrežu sudova, jer će se tako obezbediti brže funkcionisanje sudstva. Drugo, potrebno je pojačati nezavisnost sudija, a to je moguće učiniti s povećanjem broja sudija u Visokom savetu sudstva. Takođe, nezavisnost se postiže i uspostavljanjem valjanih kriterijuma za izbor i razrešenje sudija, kako bi sudovi sami o tome valjano odlučivali.

 

Autor Boban Karović

Izvor Danas, 06. 04. 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u