DRAGAN PETROVIĆ
Ovo je bitna nova vododelnica u ukrajinskoj krizi, posebno na Jugoistoku
Iako je, kako je to naveo i Semjuel Hantington, Ukrajina istorijsko-identitetski podeljena zemlja, ipak se može govoriti o dve relativno jasno izdvojene regije sa prilično homogenim većinskim identitetom. Jedna je Galicija, na krajnjem severozapadu, koja ima apsolutno većinsko pravoslavno-unijatsko stanovništvo i zasebnu varijatnu zapadnoukrajinskog dijalekta, bitno drukčijeg i od zvaničnog književnog ukrajinskog jezika, koji za svoju osnovu ima poltavsku varijantu dijalekta. Galiciju predstavljaju administativne oblasti Lavov, Ivano-Frankovsk i Ternipolj, ali joj gravitiraju i administrativne oblasti Rovno i Luck (zapravo Volinija). Ove oblasti, za razliku od drugih na srednjem zapadu Ukrajine, obeležene su tradicionalno naglašenim antirusizmom. To nije odlika prosečnog ukrajinskog identiteta, koji svoju zajedničku sverusku prošlost i kulturu shvata najčešće kao manje ili više integrisanu celinu sebstva. Galicija je karakteristična i po tome da se negativno određuje prema istoriji antifašizma i da u većini ima pozitivan odnos prema neonacističkoj kolaboraciji Stepana Bandere u Drugom svetskom ratu. Problem koji sprečava kompromis u ukrajinskoj krizi je i taj da upravo političari i organizacije od uticaja iz Galicije imaju presudan uticaj na pučističku vlast u Kijevu.
Druga regija Ukrajine koja bi se mogla izdvojiti po svojoj homogenosti, istina ne tako izraženoj, je jugoistočni deo zemlje, koji se smatra proruskim. Iako Rusi, prema poslednjim popisima u Ukrajini, ne prelaze 20 odsto celokupne populacije zemlje, još je oko 25 odsto stanovnika kojima je ruski maternji jezik, i svi zajedno su vernici Ukrajinske pravoslavne crkve, koja je deo Moskovskog patrijarhata. Stanovništvo ruskog maternjeg jezika čini između dve trećine i više od 80 odsto populacije na jugoistoku Ukrajine, u oblastima Lugansk, Donjeck, Harkov, Zaporožje, Dnjepropetrovsk, Herson, Nikolajev i Odesa. To znači da se homogena proruska regija prostire od granice sa Rumunijom i ušća Dunava, preko celog crnomorskog i azovskog primorja, sve do granice sa Rusijom. Jedan od istorijskih razloga te homogenosti je u činjenici da su oblasti istočno od Dnjepra najduže bile u ruskoj državi, a da su primorske oblasti dodatno određene (veliko)ruskim identitetom. Na njih se, nakon oslobođenja od Turaka i Tatara od sredine 18. veka, pod caricom Katarinom i kasnije masovno naseljavalo stanovništvo iz centralnih ruskih oblasti (tzv. Velikorusi). Otuda su centralnu Ukrajinu sa Kijevom u ruskom carstvu nazivali Malorusijom, a primorske oblasti i ceo jugoistok današnje Ukrajine Novorusijom.
BUĐENjE JUGOISTOKA
To su administrativne oblasti u kojima je od obnove višestranačja redovno ubedljivo pobeđivala Partija regiona, dok svoje uporište u njima ima i proruska Kompartija. Tokom nastanka poslednje ukrajinske krize ove oblasti su sa pažnjom pratile događaje u Kijevu i zapadu zemlje, dok je u njima vladao apsolutni mir. Povremeno su se organizovale manifestacije podrške vladi i premijeru Mikoli Azarovu i predsedniku Viktoru Janukoviču, uključujući i organizovane odlaske u Kijev. Međutim, pošto je vlast u Kijevu preuzela dotadašnja opozicija, stanovništvo Jugoistoka zahvatila je zebnja za sudbinu zemlje, mir i poredak, uključujući i sopstvenu egzistenciju. Posebno uznemirenje doživeli su posle nasilnog rušenja vlasti na regionalnom nivou u oblastima gde su vlast držale ili učestvovale u njoj Partija regiona i Kompartija. To je bio slučaj ne samo u zapadnim delovima zemlje već i u centralnim, posebno tokom druge polovine februara. Evromajdanovci su se tada čak usuđivali da u manjim grupama dolaze na Jugoistok i da, uz zaštitu policije, održavaju manifestacije podrške pučističkoj vlasti uprkos opredeljenju ogromne većine Jugoistoka.
U subotu 21. februara održan je veliki skup regionalnih i lokalnih predstavnika vlasti u Harkovu, na kojme je zaključeno da se ne priznaje nova pučistička vlast u Kijevu, da se Janukovič smatra legitimno izabranim predsednikom zemlje iako je bio kritikovan za mlako držanje, nedoslednost i korupciju. Glavni zaključak je da su regionalne i lokalne izabrane vlasti do daljeg nosioci poretka pošto je zaključeno da pučistički režim u Kijevu nema legitimitet.
U sledećoj fazi ukrajinske krize, koja bi se mogla odrediti 16. martom i referendumom na Krimu, Jugoistok se sve više pokreće iako nova vlast u Kijevu pokušava da organizuje promajdanovske mitinge u najvažnijim centrima Jugoistoka. Tada dolazi do nekoliko sukoba, gde je bilo i povređenih, pa čak i poginulih.
Od 16. marta, kada se Krim ujedinjuje sa Rusijom, demonstracije na Jugoistoku dobijaju masovniju formu. Tog dana se u Donjecku okupilo čak sto hiljda ljudi, veliki broj demonstratnata bio je i u Harkovu, Odesi, Lugansku i nekim drugim gradovima, dok su tog dana prvi put organizovane demonstracije i u Dnjepropetrovsku. Zvanične regionalne vlasti u Donjecku i Lugansku tada su uputile zahtev Kijevu za federalizacijom zemlje a u isto vreme to čini i zvanična Rusija, koja to traži kao mogućnost za izlazak iz krize.
TRI NEDELjE ZAOŠTRAVANjA
Proglašenje mobilizacije Kijeva, koja je u najvećem neuspela, i slanje dodatnih jedinica i opreme na Jugoistok, posebno na granicu prema Rusiji, nije doprinelo smirivanju situacije. Posebno nezadovoljstvo u tim delovima zemlje pučistički Kijev je postigao ukidanjem statusa ruskog jezika kao drugog zvaničnog na Jugoistoku, što je ne samo postignuto protiv ustavne procedure već i uprkos Evropskoj povelji o pravima jezika, koja predviđa da svaka administrativna oblast u Evropi, sa iznad 10 odsto korisnika maternjeg jezika ima to pravo.
U poslednje tri nedelje proruske demonstracije na Jugoistoku dobijaju masovniji i organizovaniji karakter. Stvorena je jača organizacija „antimajdanovaca“. U njenom jezgru su lokalni aktivisti i demonstranti koji se zalažu za odbranu prava na slobodno demokratsko izjašnjavanje, nenasilne demonstracije i odbranu svojih krajeva od putujućih militanata koji dolaze na Jugoistok.
Da dolazi do radikalizacije, najavljeno je kada su se na internet portalima pojavili snimci pojedinaca i grupa (pod maskama) za koje se tvrdi da pripadaju paravojnim proruskim organizacijama. Kijev je početkom aprila radikalizovao represiju na Jugoistoku, pa je pohapšeno više aktivista proruskih organizacija, a, kako se iznosi u javnosti, uhapšeno je i njih petnaest kod kojih je pronađeno više od 300 automatskih pušaka i drugog oružja i municije, čak i jedan minobacač. To se desilo u Luganskoj oblasti. Vikend 5-6. aprila izuzetno je radikalizovao situaciju na Jugoistoku, i to posebno u Harkovskoj, Luganksoj i Donjeckoj oblasti. Više desetina hiljada demonstranata zauzima zdanja regionalne uprave u Harkovu, Donjecku, Lugansku, Mariupolju i nekim manjim gradovima. Očigledna je dobra organizacija demonstranata jer su, na primer, u Donjecku i Harkovu najpre išle žene i devojke sa cvećem da daruju oklopljene policajce i specijalce, a potom su u pogodnom trenutku realizovani juriši brojnih aktvista na obezbeđena zdanja. U zauzetim administrativnim zdanjima zasedaju aktivisti, ali i neki lokalni poslanici, tražeći raspisivanje referenduma za federalizaciju zemlje, što masovno podržavaju i okupljeni demonstranti. S tim da se sad pominje i mogućnost, doduše samo u Lugansku, Donjecku i Harkovu, o pravu na samoopredeljenje i ujedinjenje sa Rusijom ili, kao prelazno rešenje, opstanak u konfederaciji sa Kijevom, ili pak prerastanje u samostalnu državu Novorusiju. Istovremeno, u Odesi i drugim centrima Jugoistoka održavaju se masovne demonstracije solidarnosti sa akcijama, ali bez pokušaja nasilnog zauzimanja administrativnih centara regionalne uprave i policije.
U SENCI EKONOMSKOG KRAHA
Iako su iz Kijeva najavili akciju „bez prolivanja krvi“ za ponovno zauzimanje izgubljenih gradova, u njima je održano zasedanje lidera demonstranata uključujući i učešća nekih regionalnih poslanika, gde su izdata saopštenja o „formiranju regionalnih republika“ (u Donbasu i Lugansku za sada).
Ovo je bitna nova vododelnica u ukrajinskoj krizi, posebno na Jugoistoku, posle koje više stvari neće biti iste kao ranije, bez obzira na to da li će Kijev ponovo zauzeti vlast u gradovima Jugoistoka. Pučisti u Kijevu su u situaciji da su svoje preuzimanja vlasti na ulici od legitimno izabranih predstavnika države nazivali „demokratskim“ i „glasom naroda“. A sada te iste procese na Jugoistoku, i to uz daleko manje ekscesa i žrtava, nazivaju pokušajem nasilnog preuzimanja vlasti. To je paradoks jer na Jugoistoku sve organe regionalne i lokalne vlasti drže legitimno izabrani organi vlasti, dok su često u međuvremenu iz Kijeva imenovani novi administrativni regionalni upravitelji, koje niko nije izabrao i koji često dolaze sa zapada zemlje, na šta su posebno ogorčeni proruski demonstranti.
Otežavajuću okolnost za Kijev predstavlja najava ekonomskog kraha zemlje, kao i to da su privredno najbogatije upravo oblasti Jugoistoka, odakle se već decenijama preko Kijeva redistribuira najveći deo dohotka za siromašnije regije severozapada, posebno Galicije. Prirodna bogatstva, industrija, posebno teška, turizam i celokpan izlaz na more su na Jugoistoku, pa težnja za federalizacijom ima i ekonomski karakter pored jezičko-kulturnog, uz, naravno, težnju da se ojačaju privredne veze sa Rusijom. Ovako duboki konflikti ne mogu biti jednostrano okvalifikovani, kako to Kijev čini, kao subverzivna akcija grupa aktivista i mešanje susedne Rusije. To se verovatno pre može reći za dosadašnje poteze novih vlasti u Kijevu, koje je izgleda pomogla i usmeravala američka moć da izvedu na ulici politički prevrat.
SAD i druge zapadne sile takođe su u problemu da objasne svom javnom mnenju kako to da su demonstracije majdanovaca i njihovo otimanje vlasti na ulici demokratski procesi i volja naroda, a akcije antimajdanovaca i proruskog stanovništva na Jugoistoku nedemokratski, nelegitimni i čak nasilni činovi. Za mir u Ukrajini, pa i svetu, najvažnije je da sve strane odustanu od politike „nultog ishoda“ jer, za razliku od prethodnih slučajeva, sukobljeni akteri, pre svih Rusija i SAD (NATO), imaju nuklearno i drugo oružje za masovno uništenje, pa je svejedno da li neka od tih sila može da sama uništi i protivnika i celu planetu dvadeset ili trideset puta.
Iako su svi akteri ukrajinske krize odgovorni za postojeće stanje, stiče se utisak da je Rusija u situaciji odbrane egzistencijalnih interesa većinskog proruskog stanovništva na Jugoistoku. Put za izlaz iz krize svakako postoji, i to bi verovatno bio neki oblik federalizacije Ukrajine, koja bi na taj način mogla da ostane jedinstvena zemlja. Da li će doći ipak do nekog kompromisa pokazaće predstojeće vreme.
