MALEZIJSKI AVION ILI SIMBOL OPASNIH OBMANA

SINIŠA LjEPOJEVIĆ Šta se desilo još se ne zna, ali je već sada jasno...

SINIŠA LjEPOJEVIĆ

Šta se desilo još se ne zna, ali je već sada jasno da sve ono što se saopštava i nudi javnosti nije tačno

Laži su, manje ili više, oduvek bile deo svakodnevnog života, ali, utisak je, nikada se nije toliko lagalo i obmanjivalo kao u naše vreme. I to svuda i na svim novima. Retko su kao sada laži i obmane, na neki način, postale osnovni društveni odnos i temelj javnog života a, zahvaljujući razvoju komunikacijske tehnologije i masovnih medija, dopiru do svih na Planeti. U iskustvu većine ljudi bilo gde na svetu laži se uglavnom vezuju za političare i novinare, ali sada svi lažu – lažu banke, kompanije, berze, policija, statističari, Ujedinjene nacije, metereolozi, Svetska zdravstvena organizacija, pa do osiguravajućih društava. Skoro da više ništa nije istina.

U tom svakodnevnom građenju nepostojeće stvarnosti najsvežiji i najbizarniji primer su laži i obmane sa malezijskim avionom Boing 777 na letu od Kuala Lumpura do Pekinga, koji je, kako se zvanično tvrdi, „nestao“ sa 239 putnika i članova posade.

Avion Boing 777 malezijske kompanije Maližijen erlajns je nestao u ranim večernjim satima 8. marta 2014. u vazdušnom prostoru Vijetnama, i to u času kada je upravo napustio deo neba Malezije. Vijetnamska kontrola letenja je samo saopštila da je izgubila kontakt sa avionom. I od tada mu se gubi svaki trag. Munjevitom brzinom su američki mediji počeli sa plasiranjem raznih priča o sudbini aviona a brzina takvog reagovanja nameće zaključak kao da je neko znao da će avion nestati i sve je bilo spremno. Ta toliko puta viđena tehnologija obmane budi velike sumnje.

AMERIČKE PRIČE

Kao i obično, model i priče američkih medija su preuzimani u celom svetu, uglavnom od starih američkih klijenata, i to bez obzira koliko sve to bilo besmisleno i uvredljivo. Šta sve nije napisano i tvrđeno da čovek ne poveruje da takvo nešto može uopšte nekome da padne na pamet, pa i ako i dobije takvu ideju kako je moguće da ima toliku bezočnost da to i objavi.

Prva serija priča je bila da je pilot, ili njegov kopilot, poludeo i da je u samoubilačkom nameri ubio i celi avion. Objavljene su i neke fotografije kako se pilot slikao sa putnicima u avionu, a otkud te fotografije kada aviona nema, niko nije pitao. Pa je onda plasirana teorija da su u avionu bila i četiri putnika sa ukradenim pasošima, što je valjda trebalo da znači da je reč o terorizmu. Onda je tvrđeno i da je možda avion otet, ali se ne zna ko bi to mogao da učini, nagađalo se možda su pilot ili kopilot pripadnici neke tajne terorističke organizacije ili je opet neko u avionu to uradio. Tvrdilo se i da je sve to neko bekstvo i da je avion sleteo ili u Turkmenistan, ili u Pakistan, ili čak u Avganistan. Iako su vlasti tih zemalja, kao i Indije, preko koje bi valjda avion trebalo da preleti na tom putu, demantovale takvu mogućnost, od toga se nije odustalo, pa je navođeno da je neko vešt među putnicima upao u kompjuter aviona mobilnim telefonom i ukrao avion. To je, kažu, prvi slučaj u svetu avionskog sajber terorizma, sajber otmice. Neverovatne priče su plasirane, ali aviona nema pa nema, a niti jedne reči o mogućem kvaru na avionu i klasičnoj nesreći. O tome nema reči.

Avionske nesreće se, na svu sreću, dešavaju retko, ali ipak dešavaju. Za svaku ima neki razlog, neko logično objašnjenje. U ovom slučaju toga do sada nije bilo, mada se neka objašnjenja mogu nazreti pre svega kroz poznatu tehnologiju laži i staro pravilo da se laže onda kada nešto želi da se sakrije. Obično je ustvari tačno ili najverovatnije tačno ono o čemu se najmanje govori i piše. Retki vazduhoplovni stručnjaci koji dobiju priliku da nešto kažu ukazuju da postoje mnogi razlozi za pad nekog aviona, oni ne pominju nestanak, a da bi u ovom slučaju mogla biti dva – ili se desio kvar na malezijskom Boingu 777 ili je neko izvan aviona kompjuterski preuzeo komandu nad avionom i izazvao nesreću. Poznato je da Boing 777, iako avion sa najsavremenijom tehnologijom, već dugo ima ozbiljnih tehničkih problema, dešavaju se greške u njegovim tehničkim rešenjima. Uglavnom je taj tip aviona do sada imao problema sa instalacijama, i to pre svega sa onima vezanim za napajanje kiseonikom i sa vezom između komandi i motora. Do sada je 280 aviona tog tipa prijavilo tehničke greške i Boing tvrdi da su te letelice servisirane, ali nije poznato da li je među njima i tragični malezijski avion.

Američke vazduhoplovne vlasti (US FAA) su pre šest meseci izdale naredbu Boingu da greške otkloni na svim avionima tog tipa, ali se još ne zna da li je to i učinjeno. Britanski stručnjaci ukazuju na slučaj aviona istog tipa Britiš ervejza kojem su u fazi sletanja na aerodrom Hitrou – avion je takođe bio na pekinškom letu – 17. januara 2008. otkazala oba motora i srećom piloti su uspeli da spuste letelicu na travu pored piste i niko nije stradao. Tada je, kako se pokazalo, otkazala veza između motora i komandi. Isti slučaj se desio i avionu Ežijen erlajna 6. jula 2013. na aerodromu u San Francisku. Ispostavilo se da to na Boingu 777 nije retka pojava, samo što je ovo prvi put bio slučaj da se desi na oba motora, uglavnom je to bilo samo na jednom motoru, i to na visini krstarenja, pa su posledice izbegnute. Ali, ako se izgubi veza komandi sa oba motora, onda i na toj visini nema pomoći.

boingmalezija01

SAJBER OTMICA

Britanski pilot i advokat Džejms Hili-Prat, koji se bavi istragama nesreća, sumnja da je malezijski avion verovatnije bliži slučaju Boinga 777 egipatskog prevoznika Idžipt er 2011. godine, kada je izbio požar u pilotskoj kabini, i to uzrokovan greškama na instalacijama za kiseonik. Žrtava nije bilo jer je požar izbio u vreme kada je egipatski avion bio na pisti aerodroma u Kairu čekajuću dozvolu za poletanje. U slučaju takvog kvara, objašnjava Hili-Prat, piloti gube svest u roku od 90 sekundi, čime on objašnjava da iz malezijskog aviona nije bilo SOS poziva. U prevodu, reč je o nesreći aviona.

Druga realna mogućnost je, na šta ukazuju retki američki stručnjaci kojima je šansu dao Njujork tajms, da je neko izvan aviona, neko ko ima pristup takvoj tehnici, oduzeo komande malezijskom avionu i vodio ga tamo gde je hteo ili ga srušio. Možda je bio neki test. Moderni avioni, a Boing 777 je takav, su, podsećaju, pojednostavljeno rečeno, pravi kompjuteri u koje se može upasti i kojima se može komandovati. Takvu struku i opremu mogu da imaju samo njihovi proizvođači ili vlade zemalja proizvođača.

Poznato je da je Boing 777 opremljen i složenim sistemom poznatim kao „hom ran sistem“ (Home Run System), koji omogućava da se sa nekog drugog mesta preuzmu komande nad avionom u letu, i onda avion vodi po želji. Piloti su u tome potpuno bespomoćni. Taj sistem je razvijen sa objašnjenjem za slučaj otmica aviona u Americi, pa da se onda preuzmu komande. Upotreba te tehnologije se vezuje i za misteriju udara dva aviona u Svetski trgovinski centar u Njujorku 9. septembra 2001. Malo je poznato da je posle tog tragičnog događaja izveden test upravljanja avionom bez pilota, pa je obavljen let, i to baš sa Boingom 777 od Amerike do Australije. Ubrzo potom je intenzivirana i upotreba bespilotskih letelica u ratne svrhe, poznatijih kao dronovi, a to je upravo ta tehnologija. Ti sistemi su ugrađeni u Boingove modele 757, 767, 777 i najnoviji 787.

Mnogi avioprevoznici zbog toga izbegavaju da kupuju te avione a neki, kao Britiš ervejz, na primer, u te avione ugrađuju paralelne sisteme koji kontrolišu odakle je stigla bilo koja komanda upravljanjem aviona. Ako je ta mogućnost verovatna, nameće se pitanje zašto bi to uradio ili proizvođač aviona ili neka institucija američke vlade jer oni su jedini koji imaju takvu opremu.

boingmalezija

RAD AMERIČKIH SLUŽBI?

Neki stručnjaci to vezuju za intenzivnu aktivnost američkih specijalnih službi i mornarice u vodama jugoistočne Azije, gde već duže vremena traje neka vrsta tihog rata Amerike i Kine. Možda je bio neki eksperiment, pa su malezijski avion i njegovi putnici bili u pogrešno vreme na pogrešnom mestu. Zanimljivo je da je Kina odmah po nestanku aviona saopštila da je avion pao i posle toga ništa nije saopštavano. Kina se sada uključila u potragu za ostacima aviona, pa će biti zanimljivo njihovo iskustvo jer, po svemu sudeći, Kinezi znaju šta se desilo. Mnogi veruju da bi razlog za korišćenje oduzimanja komandi i nesreću moglo biti i to da se tom nesrećom „ubiju“ vesti iz Ukrajine i otkrivanje prljave uloge Vašingtona i Brisela u tamošnjim zbivanjima. To se ne čini verovatnim a, i da jeste, taj plan sa avionom nije uspeo.

Još uvek se, međutim, ništa ne zna, ustvari ne zna se javno. Kako je moguće da, recimo, Amerika tvrdi da je avion jednostavno nestao i da se ništa ne zna. Pa ne može avion da nestane. Toliko se sve prati, toliko je razvijena tehnologija praćenja da je zaista besmisleno tvrditi kako je avion nestao. Uz to, proizvođači avionskih motora imaju neprestani kontakt, komunikaciju sa motorima na avionima, što znači da nešto znaju, ali do sada svi ćute.

Kao mogući razlog enigme mnogi navode i očajničku ambiciju Amerike da zaštiti fabriku Boing. Lažima se štiti Boing. Taj proizvođač aviona gubi bitku sa glavnim konkurentom evropskim Erbasom i poslednjih godina je suočen sa izvesnim razvojnim zaostatkom i nizom tehničkih problema sa avionima. Njegov najnoviji model 787 nazvan i Drimlajner ima svakodnevne tehničke probleme, na svu sreću još nisu fatalni, ali problemi nikako da nestanu. Za američku vladu je zaštita Boinga strateški nacionalni interes. Deo toga su i manipulacije sa traganjem za ostacima aviona, pre svega za takozvanom crnom kutijom, u kojoj je registrovano sve što se dešavalo sa avionom. Od crne kutije još ni traga ni glasa.

Crna kutija se napaja baterijom koja može da traje nešto više od 30 dana i to vreme ističe. Frekvencije signala crne kutije su različite, od 10 do 37,5 kiloherca, zavisno od aviona i želje kupca, aviokompanije. U normalnom stanju crna kutija u vodi sa frekvencijom od 37,5 kiloherca može da emituje radio signal do dva kilometra a ona sa 10 kiloherca i do devet kilometara. Ako su ti uređaji i baterije u baš dobrom stanju, boljem od normalnog, onda je domet signala za duplo veći. Kineske vlasti su saopštile da su njihovi spasioci uhvatili signal frekvencije 37,5 kiloherca, ali još nema potvrde da je malezijski avion imao crnu kutiju sa tom frekvencijom.

Šta se desilo još se dakle ne zna, ali je već sada jasno da sve ono što se saopštava i nudi javnosti nije tačno. Jednog dana će se, naravno, sve saznati mada to tada možda i neće ni biti toliko važno, a za ovo vreme je izuzetno važno svedočanstvo o alarmirajućoj spremnosti da se laže i obmanjuje. Šta sve im može pasti na pamet. To je i svedočanstvo, ma kako to bilo neverovatno, na šta su sve spremni vlasti, mediji i poslovna elita, u ovom slučaju, na Zapadu i Americi i do koje mere se potcenjuje običan čovek i njegov preostali zdrav razum. Ambijent laži i obmana jesu stvorili političari i mediji, ali su ga na neki neobjašnjiv način prihvatile i poslovna i akademska elita, i zaista u ovom vremenu gotovo da se u javnoj komunikaciji više ništa ne može verovati. Tragičan slučaj malezijskog aviona je samo još jedan primer tog bezočnog ambijenta. U tom svetlu taj ambijent bi trebalo da bude zanimljiv i ljudima koji žive u Srbiji.

Svet
Pratite nas na YouTube-u