SMEŠNO TAČIJEVO POREĐENjE KOSOVA I BANGLADEŠA

MILENKO SREĆKOVIĆ Kako je Tači u Bangladešu objasnio da SAD i NATO vode borbu...

MILENKO SREĆKOVIĆ

Kako je Tači u Bangladešu objasnio da SAD i NATO vode borbu za demokratiju iako borba za nezavisnost Bangladeša pokazuje suprotno

Pre par nedelja u uticajnom bangladeškom listu na engleskom Dejli Star objavljen je intervju sa Hašimom Tačijem u kojem on govori o tome kako je došlo do albanskog proglašenja nezavisnosti Kosova i zašto bi i Bangladeš takođe trebalo da prizna tu nezavisnost. Autor intervjua nije potpisan a Tačijeve izjave ni u jednom trenutku ne dovode se u pitanje, pa ostaje utisak kao da je pre reč o plaćenom oglasu nego o intervjuu. „Kosovski premijer“ kao glavni razlog zašto bi Bangladeš trebalo da prizna nezavisnost Kosova navodi sličnost između bangladeške borbe za otcepljenje od Pakistana 1971. godine i borbe kosovskih Albanaca za nezavisnost od Srbije. Uz to, kosovska nezavisnost ostvarena je uz pomoć “demokratskog sveta”, okupljenog oko SAD i NATO, kaže Tači, bez kojih OVK nikada ne bi uspela da porazi “jednu od najnaprednijih vojnih mašinerija u Evropi”, tj. srpsku vojsku.

Ipak, tome što Tači podrazumeva u svom intervjuu za Dejli Star, list pod patronatom moćne Transkom grupe, da SAD i NATO vode borbu za demokratiju i ljudska prava protivreči upravo slučaj bangladeške borbe za nezavisnost, koji skoro nedvosmisleno pokazuje da su u geopolitičkim igrama ljudska prava za SAD potpuno nevažna.

Bangladeški oslobodilački rat jedan je od važnijih događaja iz perioda Hladnog rata. Sukob je započeo 25. marta 1971. godine, kad je pakistanska vojska napala istočni Pakistan (današnji Bangladeš), a okončan je 16. decembra iste godine predajom pakistanskih trupa udruženim snagama Indije i Bangladeša. Dok su Sovjetski Savez i Indija bili na strani pobedničkog Bangladeša, SAD i NR Kina svrstale su se uz Pakistan i uveliko ignorisale izveštaje o zločinima koje je njegova vojska počinila u tadašnjem istočnom Pakistanu.

bangladesnezavisnost

JEDINSTVEN PRIMER BANGLADEŠA

Današnja Rusija i dalje ima veliki uticaj na Bangladeš jer je Sovjetski savez, uz Indiju predvođenu Indirom Gandi, bio najzaslužniji za uspešan ishod bangladeške borbe za nezavisnost. Dok su SAD vodile politiku zanemarivanja pakistanskih masakara nad Bengalcima i na sve moguće načine pokušavale da 1971. u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija spreče intervenciju Indije na strani Bangladeša, Sovjetski Savez je čak dva puta stavio veto na taj predlog. Francuska i Velika Britanija su, s druge strane, usled vesti o bengalskim civilnim žrtvama, ostale uzdržane.

Noam Čomski, čije je protivljenje NATO agresiji na Srbiju dobro poznato, navodi rat između udruženih snaga Indije i Bangladeša protiv Pakistana kao jedan od dva jedinstvena primera iz moderne istorije za koje bi se moglo reći da je ulazak moćnije države (Indije) u rat protiv slabije (Pakistana) imao stvarne humanitarne posledice. Drugi primer je, po Čomskom, vijetnamski napad na Kambodžu. Međutim, obema intervencijama Zapad se žestoko protivio, uprkos tome što su obe zaustavile masovno istrebljenje civila.

Kada je postalo izvesno da će Indija poraziti pakistansku vojsku, SAD na brzinu zakazuju još jednu sednicu Saveta bezbednosti. Kako su u toku izlaganja tadašnjeg pakistanskog ministra spoljnih poslova Zulfikara Ali Butoa (kasnijeg predsednika Pakistana) stigle vesti o definitivnom porazu i predaji pakistanskih trupa, on je, frustriran neuspehom rezolucije i nereagovanjem Ujedinjenih nacija, pocepao svoj govor i napustio sednicu Saveta bezbednosti – da bi bangladešku nezavisnost ubrzo podržala većina članica UN.

Prema zvaničnom objašnjenju, SAD su se umešale u sukob na Kosovu zbog masovnog kršenja albanskih ljudskih prava. U slučaju Bangladeša, međutim, ljudske žrtve bile su krajnje nebitne za američkog predsednika Niksona, koji se plašio da bi nezavisnost Bangladeša omogućila potpunu sovjetsku dominaciju nad regionom i tako ozbiljno ugrozila američku globalnu poziciju, pa su SAD svoju vojnu pomoć Pakistanu slale preko Irana i Jordana (u kojem i danas SAD drže kampove za obuku sirijskih pobunjenika). Sovjetski Savez je, sa druge strane, podržao i indijsku vojsku i bengalski pokret za nezavisnost Mukti Bahini, smatrajući da će nezavisnost Bangladeša oslabiti poziciju njegovih rivala – SAD i tadašnje Narodne republike Kine.

Američki predsednik Nikson je takođe u toku sukoba u Bengalski zaliv poslao nosač aviona Ju-es Enterprajz, što je predstavljalo direktnu nuklearnu pretnju Indiji zbog sukoba sa Pakistanom. Američka mornarica se ipak u januaru sledeće godine povukla, kada je Sovjetski Savez iz Vladivostoka u Indijski okean porinuo podmornice naoružane nuklearnim raketama. Američka i britanska javnost protestovale su protiv pakistanskih vojnih operacija u tadašnjem istočnom Pakistanu, ali uticajni američki mediji, kao što je Njujork Tajms, ograničili su svoje izveštaje na prognoziranje ishoda ratnih sukoba i analizu odnosa velikih sila, dok su najmanje izveštavali o civilnim žrtvama, kaže se u studiji provedenoj na Univerzitetu Karbondejl u Južnom Ilinoisu.

bangladesrahman

UBISTVO RAHMANOVIH

Vođa bangladeške borbe za nezavisnost Šeik Mudžibur Rahman je, sa skoro celom svojom porodicom, ubijen u puču iz 1975, podstaknutim glađu, koja je tada zavladala čitavim regionom. Ipak, u tekstu Prošlost nikad ne umire, objavljenom takođe u Dejli Staru 2005. godine, američki novinar Lorens Lifšulc, autor knjige Bangladeš – nedovršena revolucija, tvrdi da su u ubistvo bili umešani i neki od zvaničnika američke ambasade zajedno sa protivnicima Mudžiburovog socijalizma, sekularizma i proindijske politike, a kao izvor navodi tadašnjeg američkog ambasadora i svog bliskog prijatelja Judžina Bustera. Kao i u slučaju ubistva Salvadora Aljendea, zaključuje Lifšulc, radi se o svojevrsnoj ličnoj osveti Henrija Kisindžera, bivšeg američkog državnog sekretara. Današnja premijerka Bangladeša Šeik Hasina Rahmanova je najstarija ćerka, koja je uspela da izbegne egzekuciju jer se u vreme puča slučajno zatekla u Zapadnoj Nemačkoj.

Kosovo je, kaže Tači u intervjuu, “ključni faktor mira i stabilnosti na Zapadnom Balkanu” i na putu je učlanjenja u NATO i Evropsku Uniju, “kako bi dalo doprinos miru i stabilnosti u svetu”. Uveren je da će Srbija u budućnosti priznati nezavisno Kosovo, sa kojim je u aprilu 2013. sklopljen “istorijski sporazum” o normalizaciji odnosa. Osim toga, kaže da su “prava Srba na Kosovu zaštićena po najvišim standardima”.

Bangladeš na zahtev Rusije još uvek nije priznao nezavisnost Kosova a bio je uzdržan i prilikom glasanja za rezoluciju UN kojom bi se osudila ruska aneksija Krima. Ipak, pod pritiscima SAD zvaničnici Bangladeša više puta su izjavili da ozbiljno razmišljaju o priznavanju nezavisnosti Kosova, dok su prištinski zvaničnici potvrdili da im je to od ovih i obećano. Bangladeš bi doduše najradije ostao neutralan, o čemu svedoči i izjava njegovog sekretara za spoljne poslove: “Ne osećamo potrebu da u ovom trenutku priznamo Kosovo. Ako ga priznamo, mi se opredeljujemo za jednu stranu. Ali, ako ga ne priznamo, ne opredeljujemo se ni za jednu”. Bangladeš je, kao po veličini treća zemlja sa većinskim muslimanskim stanovništvom, deo Organizacije za islamsku saradnju (OIC), čijih je 35 od ukupno 57 članica, među njima i Pakistan, priznalo nezavisnost Kosova.

Na teritoriji sadašnjeg Bangladeša pod britanskom kolonijalnom vladavinom uništavan je za to vreme napredni sistem proizvodnje, a obradiva zemlja otimana radi uzgoja opijumskog maka za kinesko tržište – što je dovelo do velike gladi. Neposredno pre dolaska kolonijalnih osvajača i trgovaca, kaže Čomski, Bengal je bio jedan od najbogatijih regiona na svetu. Danas su, posle britanske pljačke, države iz tog regiona, Bangladeš i Kalkuta, postale međunarodni simbol očaja i beznađa.

Pokret za slobodu

Politika
Pratite nas na YouTube-u