ŽELjKO CVIJANOVIĆ
Dok se neki od nasbore za bojkot Biserkove u medijima, zaboravljaju dagodinama bojkotuju ljude sa spiska koji je ona napravila
Pre nekoliko dana pozvalo me iz jednih dnevnih novina da podržim akciji medijskog bojkota Sonje Biserko, čuvene hrvatske svedokinje. Ona se istakla pred Sudom pravde u Hagu izjavom kako su Srbi genocid nad Hrvatima planirali odavno, verovatno kao prvu i jedinu stvar koju su uopšte planirali, dok su im se sve ostale događale stihijski.
Dakle, da li treba u medijima bojkotovati Sonju Biserko? Ne treba!
Prvo, držim da se to ne radi. Posebno ne radiš drugima stvari koje oni rade tebi, i pritom ti se nimalo ne dopadaju. Drugo, profesionalni razlozi: šta ćemo ako, recimo, Biserkova sutra nekim čudom izmisli lek protiv raka? Ćutaćemo o tome? Znam da je nemoguće, ali šta ćemo ako Biserkova jednog dana postane član vlade? (Zašto bi to bilo nemoguće ako se, kao o realnoj mogućnosti, kao o budućim ministrima govori o Kori Udovički i Ivanu Vejvodi? Oni su odaniji interesima srpske države nego Sonja Biserko?) U tom slučaju pisaćemo da vlada ima jednog ministra manje? Može i to, ali je glupo.
KAKO BI UOPŠTE IZLAZILE NOVINE?
Toliko o tome da li bi bilo dobro bojkotovati u medijima Sonju Biserko, ali hajde da vidimo da li bi bilo moguće? Sonja Biserko je – da stvari nazovemo pravi imenom – agent stranog (zapadnog) interesa, utoliko problematičniji što je taj interes suprotstavljen elementarnom srpskom interesu. Za razliku od nekih drugih nosilaca te neretke profesije agenta stranog interesa, u kojoj u Srbiji nema nezaposlenih, Biserkova ima stomak da siđe dublje i prljavije od ostalih, baveći se temama koje su Srbima posebno bolne.
Ako je to dovoljno za bojkot Biserkove, hajde onda da budemo dosledni i bojkotujemo sve agente stranog interesa. Da li bi to bilo moguće? Da li bi – koliko takvih ima u javnom prostoru – posle toga srpske novine izlazile na smanjenom broju strana a televizije morale da, bar u prvo vreme, emituju skraćeni program? Naravno, tek pošto bi se neke od njih samoukinule jer su i same agenti stranog interesa.
Zašto bismo onda bojkotovali Biserkovu? Zato što nas nervira više od drugih ili zato što je agent stranog interesa? Ovo zbog nerviranja nekako mi nije dovoljno, a ovo sa agentima stranog interesa takođe će, videli smo, teško ići, budući da sam pun razumevanja za objektivne probleme koji bi usled toga nastali za srpske medije.
Dakle, nisam za bojkot Sonje Biserko, i nisam za bojkot agenata stranog interesa. Pokušao sam da budem konstruktivan, pa sam novinarki koja me anketirala predložio sledeće. Zašto se, na primer, te novine, ako im se ne dopada ono što je Biserkova pričala u Hagu, nisu setile da uz njeno svedočenje puste, recimo, Vasilija Krestića, najboljeg stručnjaka za srpsko-hrvatske odnose, koji bi imao šta da kaže o njenom svedočenju da ne kažem da bi je razbio kao zvečku. (U međuvremenu su se, da ne grešim dušu, Krestića setile Večernje novosti, i niko osim njih.)
SONjIN SPISAK
Svejedno, nisam primetio da su novine i televizije ušle u ozbiljno suprotstavljanje argumenata Biserkovoj. Zašto? Možda zbog toga što se ta vrsta javnih intelektualaca koji bi bili spremni da se tome suprotstave – reč je o onima koji u svom radu domaći interes pretpostavljaju stranom – odavno našla na jednom od spiskova Sonje Biserko.
Da bi suprotstavili argumente njenim, srpski mediji morali bi da pozovu, na primer, nekog sa spiska „nacionalističkih“ profesora sa Beogradskog univerziteta i javnih intelektualaca, čija imena je 2008. godine objavila Sonja Biserko, zahtevajući da moraju biti pozvani na „odgovornost“ za svoje delovanje a njihovi radovi „cenzurisani“. I, gle čuda, svet sa tog spiska se, osim ponekog i osim sporadično, ne pojavljuje u srpskim medijima. A to će reći da je redakcija koja hoće da bojkotuje Sonju Biserko najpre usvojila njene preporuke i isključila iz javnog prostora mnogi pristojan svet. A sada im, kao, smeta Biserko.
Nelogično, zar ne? Zašto bismo izbacivali Biserkovu ako smo uvažili njen spisak nepoželjnih intelektualaca. Šta to znači? Jednostavno, treba biti strpljiv kao i 2008. Tada je medijima trebalo samo malo, pa da, jednako kao danas antipatišući Biserkovu, usvoje sve što im je tad naložila. Tako je i danas. Nije problem hoćemo li mi nju bojkotovati, nego hoćemo li i sami, kao ona danas, za neko vreme po medijima tvrditi kako su Srbi ne samo izvršili geniocid nad Hrvatima nego su ga i planirali čim su nešto uspeli da isplaniraju. Naravno da hoćemo ako u javni prostor u međuvremenu ne vratimo ovaj svet koji smo oterali zato što je domaći interes zastupao umesto stranog.
Šta mislite da li su objavili ono što sam im rekao? Onda znate i zašto nam je potrebna bar Sonja Biserko u medijima. Da nas bar ponekad iznervira. Možda tako neravnodušni počnemo i da mislimo i shvatimo da satisfakcija i lek, gotovo po pravilu, nisu jedno isto i da je zamenjivati jedno drugim veoma opasno. Osim što je glupo.
Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim
