ALEKSANDAR PAVIĆ
Rehabilitacija ideje Istočnog Rima je glogov kolac za samu pomisao da „EU nema alternativu“. Ima, i to kakvu
„Bauk kruži Evropom – bauk komunizma. Sve sile stare Evrope sjedinile su se u svetu hajku protiv tog bauka…“ Čuvene reči uvoda u Komunistički manifest Karla Marksa i Fridriha Engelsa, prvi put izdatog početkom revolucionarne 1848. godine.
„Jedinstvo između 28 zemalja je veoma kritično… Zapad je uznemiren zbog referenduma na Krimu… Neupućeni moraju da počnu da razmišljaju o motivima Rusije kao kompleksu uzajamnog delovanja vere i moći… Imali smo sadržajnu debatu o tome šta je priroda Rusije… Postoji novi politički mentalitet, u najmanju ruku iz Kremlja. Oni pokušavaju da izgrade pravoslavni bastion protiv Zapada…“, reči su švedskog ministra spoljnih poslova Karla Bilta na neformalnom sastanku šefova diplomatije EU u Atini 5. aprila 2014. godine. [1]
Još uvek je rano reći da je i 2014. godina „revolucionarna“. Ali se sigurno može konstatovati već sad da je to godina preokreta, posle koje više ništa neće biti isto. Ironijom istorije pre dve decenije proglašeni „Novi svetski poredak“ je već postao „stari“, koji se, sada je već očigledno, trese u svojim temeljima. Kriza u Ukrajini, koju je upravo Novi izrodio, izgurala je na površinu i novog bauka, kojim treba plašiti podanike.
I očigledno je da za današnje „čuvare kapije“ Zapada pravoslavlje – bar kako ga one doživljavaju – može da postane jednako veliki bauk kao što je komunizam bio za evropski poredak 19. veka.
Radikalni islam očigledno nije ni približno tako veliki problem. Da jeste, ne bi ga te iste zapadne elite tako spremno koristile kao što su činile ili čine u Bosni i Hercegovini, Srbiji, Crnoj Gori, Libiji, Siriji, Kavkazu, ili s njim bile u strateškim savezništvima, kao što su u Saudijskoj Arabiji… Kao što nisu ni neonacizam i prateći antisemitizam, inače njihovi kijevski ispovednici ne bi danas bili cenjeni zapadni „partneri“ u projektu ukrajinske „demokratizacije“. Ne, pravoslavlje je glavni problem, glavna opasnost, najveća noćna mora za one koji danas mašu zastavama Zapada.
ZAŠTO PRAVOSLAVLjE SMETA
Čega se to zapadne elite zapravo boje? Da nije možda ipak reč o rasnom strahu od Slovena i najbrojnijeg i najmoćnijeg naroda među njima Rusa? Strahu koji je u ovo doba multikulturalne političke korektnosti svrsishodnije zaodenuti u ruho sekularne odbojnosti prema organizovanim religijama uopšte? Sigurno ima i toga jer rusofobija svakako nije nova pojava u anglo-germanskom svetu. (Pritom, mora se reći i da je deo te rusofobije tradicionalno više geopolitičke nego rasne prirode.)
Ipak, očigledno je da i pravoslavlje kao takvo smeta. To se npr. na Kosovu i Metohiji iznova i iznova pokazuje. Ne da nije bilo panike u zapadnim centrima moći kada su divljački rušene crkve i manastiri na KiM, naprotiv, taj rušilački naboj je u punoj meri ostvaren tek posle dolaska desetina hiljada NATO vojnika u junu 1999. godine, otkad je porušeno oko 150 pravoslavnih verskih objekata, bez ikakvih posledica po rušioce.
Može se postaviti i pitanje da li pravoslavlje predstavlja problem zapadnim elitama u okviru njihove opšte odbojnosti prema hrišćanstvu? S obzirom na jedan širi pritisak na hrišćanske vrednosti, koji je već neko vreme na delu u svim zapadnim društvima, posebno u obliku društvene, medijski i institucionalno inspirisane relativizacije (pa čak i ismevanja) primata vrednosti iz Deset božijih zapovesti, uključujući izjednačavanje heteroseksualnih i homoseksualnih bračnih zajednica i „životnih stilova“, legalizaciju i legitimizaciju abortusa, ali i postepeno uklanjanje hrišćanskih simbola iz javnosti – može se napraviti argument i u tom pravcu. A svakako ne treba izostaviti ni prateće pojave, poput „slučajne“ podudarnosti zapadnih vojnih intervencija na Bliskom Istoku na raskršću 20. i 21. veka sa osipanjem preostalog hrišćanskog stanovništva u tom delu sveta, koje je poprimilo istorijske razmere.
Problem sa pravoslavljem za sekularizovane zapadne elite je, izgleda, u tome što je, u ruskom slučaju, iza vrednosti koje pravoslavlje zastupa stala i sama država. U skladu sa tradicijom Istočnog rimskog carstva, koje je trajalo kao nijedno drugo (ako se izuzme carstvo Kuš na teritoriji sadašnjeg Sudana, čiji uticaj na savremeni svet, međutim, ne može da se poredi) – više od hiljadu godina, u ruskoj državi je poslednjih godina došlo do postepenog stvaranja tzv. simfonije svetovne i duhovne vlasti. Crkva i država se međusobno uvažavaju i podržavaju, a država odvaja značajna sredstva za verske zajednice, na prvom mestu Rusku pravoslavnu crkvu. Valja se podsetiti na čuvenu opasku Vladimira Putina da se ruska spoljna i unutrašnja bezbednost oslanjaju na dva stuba: nuklearni štit i tradicionalne vere koje se ispovedaju u Rusiji. [2] A i pažljivi američki posmatrači, poput katoličkog konzervativca Patrika Bjukenena, [3] ali i dugogodišnjeg obaveštajca i profesora Džona Šindlera, [4] ukazuju na ključnu hrišćansku komponentu koja daje akcenat ruskoj državnoj politici u doba Putina. Bjukenen se čak (reklo bi se retorički) otvoreno pita, s obzirom na Putinovo otvoreno favorizovanje tradicionalnih vrednosti koje su na Zapadu potisnute, na čijoj strani će biti Bog u „novom hladnom ratu“, dok Šindler ironično konstatuje da zapadne elite, obuzete sobom, svojom verom u sopstvenu ispravnost i postmodernističkim shvatanjem morala i ne shvataju da iza ruskog ponašanja ne stoji samo tradicionalni državni interes već i ideologija koja ideju Trećeg Rima shvata i te kako ozbiljno. No Biltove opaske su znak da počinju da shvataju i da ih to što vide plaši. Jer jedno su pojedinačni, pa i crkveno organizovani hrišćani koje možeš da društveno marginalizuješ, oteraš nazad u katakombe ili čak baciš lavovima u koloseumu ili spališ na lomači. A nešto sasvim drugo je kada iza toga stane moć (pa još i nuklearna!) i bogatstvo države kakva je Rusija.
ORUŽJE JAČE I OD NUKLEARNOG
Na kraju, postoji i strah koji nije još uvek javno artikulisan, ali negde u podsvesti sigurno tišti sada već zabrinute zapadne sekulariste. Treći Rim nije samo Rusija. To su i sve zemlje tzv. „vizantijskog komonvelta“. To je civilizacijska alternativa, rehabilitacija najuspešnije evropske civilizacije, za koju su se neprijatelji nadali da je trajno zatrpana pod carigradskim ruševinama 29. maja 1453. godine, a čija je prva pljačka 1204. godine postavila temelje za ono što je za Zapad kasnije predstavljalo ponovno rođenje, odnosno Renesansu. Lakše je imati posla sa državama i narodima nego civilizacijama, koje su uvek vođene univerzalističkim vrednostima. Ispovedanje i aktivno zastupanje širih civilizacijskih vrednosti je ono što bi politiku koja se vodi iz snažnog centra poput Moskve iz defanzivne pretvorilo u proaktivnu, nalik na zapadnu, ali na drugim osnovama. Puna rehabilitacija ideje Istočnog Rima je glogov kolac za samu pomisao da „Evropa (čitaj EU) nema alternativu“. Ima, i to kakvu.
Šindler primećuje da je, čak i u zemljama koje bi trebalo da budu politički protivnici Moskve, poput Gruzije, pa čak i katoličke Poljske i Hrvatske, ali i u neevropskim kulturama, povratak tradicionalnim vrednostima kakve zastupa današnja Rusija nešto što je njihovom većinskom stanovništvu kulturno daleko bliže od agresivno nametanih zapadnih postmodernih (odnosno posthrišćanskih) društvenih i seksualnih normi. A to je jače oružje čak i od nuklearnog. Kako onda da ne budu nervozne te otuđene zapadne elite, od starog-novog civilizacijskog bauka koji kruži Evropom?
__________
Napomene:
[2] http://www.jmm.org.au/articles/19260.htm
[3] http://www.theamericanconservative.com/vladimir-putin-christian-crusader/
[4] http://20committee.com/2014/04/07/putinism-and-the-anti-weird-coalition/
