DžOZEF STIGLIC: ŽONGLIRANjE REFORMAMA U KINI

Kina, nadajmo se, neće krenuti putem kojim je išla Amerika s takvim kobnim posledicama...

Kina, nadajmo se, neće krenuti putem kojim je išla Amerika s takvim kobnim posledicama

Istorija ne pamti zemlju koja je tako brzo rasla i toliko ljudi izvela iz siromaštva kao što je to slučaj s Kinom u poslednjih trideset godina. Obeležje kineskog uspeha leži u volji njenih lidera da preispitaju ekonomski model zemlje kada je i koliko to bilo potrebno, uprkos protivljenju moćnih interesnih krugova. Dok Kina sprovodi novu seriju temeljnih reformi, takvi krugovi već se postrojavaju u formacije otpora. Hoće li reformisti opet trijumfovati?

Za odgovor na ovo pitanje, suštinska stvar koju treba imati na umu jeste da će aktuelna runda reformi, baš kao i one ranije, restruktuirati ne samo ekonomiju već i interese koji će oblikovati buduće reforme, pa čak i odlučivati da li su one moguće. Dok inicijative sa najvišeg mesta – na primer, sve šira vladina antikorupcijska kampanja – privlače značajnu pažnju, dublji problem s kojim se Kina suočava tiče se odgovarajućih uloga države i tržišta.

Kada je Kina započela svoje reforme pre više od tri decenije, kurs je bio jasan: tržište je trebalo da igra daleko veću ulogu u raspodeli resursa. Tako je i bilo, pa je privatni sektor postao mnogo važniji nego što je to bio ranije. Štaviše, danas postoji široki konsenzus da tržište treba da igra, kako to zvaničnici kažu, „odlučujuću ulogu“ u mnogim sektorima u kojima dominiraju preduzeća u državnom vlasništvu. Ali kakva bi njegova uloga trebalo da bude u drugim sektorima, i u ekonomiji uopšte?

Mnogi od kineskih problema danas izviru iz odviše tržišta i premalo države. Ili, drugim rečima, iako država očigledno radi nešto što ne bi trebalo, takođe ne radi ono što bi trebalo.

Sve teže zagađenje okoline, na primer, ugrožava standard života dok nejednakost u prihodima i imovini sada parira nejednakostima u Sjedinjenim Državama, a korupcija podjednako nagriza javne institucije i privatni sektor. Sve to podriva poverenje unutar društva i u državu – što je trend koji je posebno upadljiv u odnosu na, recimo, bezbednost hrane.

Takvi problemi bi se mogli pogoršati dok Kina nastoji da svoju ekonomiju preorijentiše sa rasta zasnovanog na izvozu ka uslugama i domaćoj potrošnji. Očigledno postoji prostor za rast u privatnoj potrošnji; međutim, prihvatanje rasipničkog materijalističkog životnog stila Amerike moglo bi značiti propast Kine – i planete. Kvalitet vazduha u Kini već dovodi u opasnost ljudske živote; uticaj sve većih kineskih emisija ugljen-dioksida na globalno zagrevanje biće pretnja za čitav svet.

Postoji bolja strategija. Za početak, kineski životni standard mogao bi i verovatno će rasti ukoliko se veća izdvajanja opredele na ispravljanje ozbiljnih nedostataka u zdravstvu i obrazovanju. Tu bi država trebalo da igra vodeću ulogu, što s dobrim razlogom i čini u većini tržišnih ekonomija.

Američki zdravstveni sistem zasnovan na privatnom osiguranju je skup, neefikasan i postiže daleko gore rezultate od onih u evropskim zemljama koje troše znatno manje. Sistem okrenut tržištu nije kurs koji Kina treba da preduzme. Poslednjih godina država je napravila značajan iskorak u pružanju osnovne zdravstvene nege, posebno u ruralnim oblastima, a ovaj kineski pristup već se poredi sa Velikom Britanijom, gde je privatno osiguranje dodatak osnovi koju pokriva država. Ima prostora za raspravu o tome da li je to bolje od, recimo, francuskog modela osiguranja kojim dominira država. Ali ako se usvoji britanski model, nivo osnovnog osiguranja čini svu razliku; s obzirom na relativno malu ulogu privatnog osiguranja u Britaniji, država zapravo ima ono što je u osnovi javni zdravstveni sistem.

Slično tome, iako Kina već beleži izvestan napredak u okretanju od manufakture ka ekonomiji zasnovanoj na uslugama (2013. je udeo usluga u BDP po prvi put prevazišao udeo manufakture) pred njom je dug put. Već sada su mnoge industrije opterećene preteranom proizvodnjom; efikasan prelaz neće biti lak bez pomoći države.

Kina se restruktuira na drugi način: ubrzanom urbanizacijom. Stvaranje uslova pogodnih za život u gradovima u smislu uticaja na životnu sredinu, zahtevaće opsežne državne akcije na uspostavljanju održivog javnog prevoza, javnih škola, javnih bolnica, parkova i efikasnog zoniranja, između ostalih javnih dobara.

Značajna lekcija koju je trebalo naučiti iz globalne ekonomije posle sloma 2008. glasi da tržišta nisu samoregulišuća. Sklona su naduvavanju cena imovine i kredita a ti baloni neizbežno pucaju – često kada tok prekograničnog kapitala iznenada promeni smer – što ima ogromnu društvenu cenu.

Uzrok krize bila je američka zaluđenost deregulacijom. Problem nije samo u tempiranju i sledu faza liberalizacije, kao što neki tvrde; konačni ishod se takođe računa. Liberalizacija kamatnih stopa izazvala je krizu štednje i pozajmica u Americi 80-ih. Liberalizacija kamata na zajmove ohrabrila je predatorsko izrabljivanje siromašnih klijenata. Deregulacija banaka nije dovela do većeg rasta već samo do povećanja rizika.

Kina, nadajmo se, neće krenuti putem kojim je išla Amerika s takvim kobnim posledicama. Izazov za kineske lidere je da smisle efikasno regulatorno ustrojstvo koje odgovara njenom stepenu razvoja.

Za to će biti potrebno da država prikupi više para. Trenutno se lokalne vlasti oslanjaju na prodaju zemljišta što je izvor mnogih ekonomskih distorzija – i velike korupcije. Umesto toga, vlasti bi trebalo da povećaju prihode nametanjem ekoloških poreza (uključujući i taksu za ugljen-dioksid), obuhvatnije progresivne stope poreza (uključujući kapitalnu dobit) i poreza na imovinu. Štaviše, država bi trebalo da kroz dividende prisvoji veći udeo u vrednosti preduzeća u državnom vlasništvu (od čega nešto može biti na teret menadžera tih preduzeća).

Pitanje je da li Kina može da održi ubrzani rast (iako sporiji od donedavnog pogibeljnog tempa), i to dok zauzdava kreditnu ekspanziju (što bi moglo da izazove nagli preokret u cenama robe), izlazi na kraj sa slabijom globalnom potražnjom, restruktuira svoju ekonomiju i suzbija korupciju. Takvi zastrašujući izazovi su drugim zemljama umesto progresa doneli opštu paralizu.

Ekonomija uspeha je jasna: veća ulaganja u urbanizaciju, zdravstvenu zaštitu i obrazovanje, novcem od povećanih poreza, mogla bi istovremeno održavati rast, unaprediti okolinu i smanjiti nejednakost. Ako politika Kine može da rukovodi primenom ovog programa, biće bolje i Kini i ostatku sveta.

Prevela Milica Jovanović

Izvor Social Europe Journal/Peščanik, 08. 04. 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u