JURIJ RUBCOV: KNjIGA O ZLOČINIMA KOJE SU POČINILI BANDEROVCI

Prećutkivanja su stvorila situaciju da sedamdeset godina posle rata nekome još uvek mora da...

Prećutkivanja su stvorila situaciju da sedamdeset godina posle rata nekome još uvek mora da se dokazuje da zločinci nisu patriote

„Herojskom“ liku Organizacije ukrajinskih nacionalista i njenoj oružanoj formaciji – Ukrajinskoj ustaničkoj armiji (OUN-UPA, tzv. „banderovci“), uporno stvaranom u dve poslednje decenije u Ukrajini, nanet je nov, primetan udarac: Ministarstvo odbrane Rusije je objavilo dokumenta sa kojih je skinut pečat državne tajne, a koji sadrže neoborive činjenice o saradnji OUN-UPA sa Vermahtom i nacističkim okupacionim režimom, ratovanju te zločinačke organizacije protiv Crvene armije i sprovođenju surove represije protiv civilnog stanovništva Ukrajine…

U želji da se pokažu pred nosiocima „novog poredka“, banderovci se nisu libili nikakvih provokacija, često su se preoblačili u uniformu crvenoarmejaca i pravili se da su pripadnici sovjetskih vojnih jedinica. Pošto bi na taj način stekli poverenje stanovništva koje je sa ogromnom željom iščekivalo oslobođenje od okupacije, te je saopštavalo ko su partizani, ilegalci, članovi partijsko-komsomolskih aktiva, kaznene grupe banderovaca su se kada bi sve saznali bez imalo milosti obračunavale sa njima. Jedan takav zločin je zauvek ostao zapisan u aktu koji je sačinjen 11. aprila 1944. godine od strane članova specijalne komisije 1. diviziona 206. gardijskog lakog artiljerijskog puka i potpisan od strane: zamenika komandanta diviziona, poručnika Serikbajeva, bolničara-poručnika medicine Prisevkog, komsomolskog rukovodioca – starijeg vodnika Papuškina i još nekoliko stanovnika sela Nova Brikula – Strusovski rejon, Ternopoljska oblast, koji su ostali u životu. Tu je od ruku lažnih crvenoarmejaca u jednom danu poginulo 115 lokalnih stanovnika koji su sakupljeni kako bi radili (tako im je rečeno) za Crvenu armiju, ali su zatim streljani.

Iz izveštaja načelnika Ukrajinskog štaba partizanskog pokreta T. A. Strokača komandantu 1. Ukrajinskog fronta, maršalu G. K. Žukovu od 10. maja 1944. može da se sudi koliko se u Volinjskoj oblasti, uz pokroviteljstvo hitlerovaca, razmnožio pokret banderovaca. Delovi Vermahta, nemačke tajne službe, su sa ounovcima koordinirale zajednička dejstva protiv Crvene armije koja je u to vreme napredovala: snabdevali ih oružjem, municijom, hranom. Kako se vidi iz naredbe D.Kljačkivskog (Klima Savura), sprovodnika OUN po severozapadnoj teritoriji, čak je prekidana bilo kakva veza sa „Mađarima, Slovacima, Litavcima i drugim savezničkim jedinicama Hitlera“, a svi napori su usmeravani protiv Radničko-seljačke Crvene armije (RKKA) i sovjetskih partizana.

Teror civila, napadi na manje garnizone i pojedinačna vojna lica bi se naglo smanjili kada bi se na teritoriji Zapadne Ukrajine nalazile redovne sovjetske jedinice, a aktiviran je čim bi zvanična armija otišla na zapad. Naravno da je borba sa malim pozadinskim jedinicama, komandnim timovima, pojedinačnim vojnim licima na službenom putu ili odmoru, pa i sa nenaoružanim stanovništvom, bila najjednostavnija. Oni koji su širili „integralni nacionalizam“ dizali su oružje ne samo na „moskalje, ljahe i Jevreje“, već i na svoje sunarodnike, ne udubljujući se koga će metak da stigne – ženu, starca ili odojče.

O jednom takvom slučaju piše u izveštaju pukovnika Lukašuka, načelnika političkog odeljenja Kijevskog vojnog okruga koji je naslovljen na načelnika Glavne uprave RKKA A. S. Ščerbakova 6. februara 1945. godine. U njemu se daju detalji iznenadnog napada bande od 200 izdajnika – pripadnika OUN-UPA na rejonski centar Gorodnjici, Žitomirska oblast. Naoružani mitraljezima, pa čak i bacačima, banderovci su ubili desetak ljudi, između ostalog i zverski – ženu i maloletnog sina lokalnog komandanta, spalili zgrade u kojima su bile administativne ustanove, oslobodili desetak svojih saučesnika koji su ranije bili privedeni. Jedinica koja je pripadala NKVD- u koja je operativno bila upućena na lice mesta uspela je da privede oko 30 izdajnika, između ostalog i one koji su učestvovali u napadu na Gorodnici.

Ima dokumenata koji su objavljeni na sajtu Ministarstva odbrane RF, koji su jedinstveni, tako da saopštenje Narodnog komesara za unutrašnje poslove SSSR L. P. Berije načelniku Glavne političke uprave RKKA L. Z. Mehlisu od 19. 01. 1942. g. poništava tvrdnje advokata OUN-UPA da su se oni borili za „nezavisnu Ukrajinu“ – i protiv Crvene armije, i protiv Vermahta. O kakvoj je to nezavisnosti od Nemaca moglo da se priča, kada je nemačka komanda – prvo da primetimo da je to samo pola godine od početka rata – pristupila formiranju „ukrajinske armije“. U mestu Novgorod-Volinsk koji je pripadao Žitomirskoj oblasti kompletirana je specijalna škola koju su sačinjavali zarobljenici – komandanti RKKA. Okupacione vlasti su osnivale i kaznene odrede od Ukrajinaca, uključujući u njih i dezertere iz Crvene armije i vojne zarobljenike. Takvi odredi su dobijali zadatak da se bore sa sve većim partizanskim pokretom iz pozadine nemačkih jedinica, „da se love i uništavaju lica koja ne odgovaraju nemačkim vlastima“.

Ne može da se kaže da su takve činjenice bile nepoznate sve dosada istoričarima, ali dokumentacija koju je odabrao Centralni arhiv Ministarstva odbrane RF dopunjava sliku borbe koju su u pozadini sovjetskih jedinica vodile naoružane nacionalističke bande.

Na žalost, javnosti je postao dostupan izbor od samo pet dokumenata. Sistematske predstave o politici i krvavoj praksi ounovaca, njihovih pokrovitelja i naručilaca oni, naravno, ne mogu da daju. Tako da, pozdravljajući akciju Ministarstva odbrane RF koja se odnosi na publikovanje novih dokumenata o zločinima OUN-UPA treba da se podvuče i potreba da se u tom pravcu rad nastavi.

Zna se da vojni arhivi čuvaju značajnu masu dokumentacije u vezi sa ovom temom. Danas teško da ima smisla da se i dalje takva dokumenta smatraju za državnu tajnu a, osim toga, sudeći po pečatima na dokumentima koji su objavljeni na sajtu Ministarstva odbrane, sa njih je skinuta tajnost još 2007.godine. Naravno da nije trebalo čekati 7 godina da bi se ti materijali objavili, jer oni doprinose borbi protiv falsifikovanja istorije.

Autor ovog članka je više puta do sada diskutovao sa kolegama iz akademskih institucija – Ruskog vojno-istorijskog društva, Asocijacije istoričara Drugog svetskog rata, Ruskog društva istoričara-arhivara, Društva za proučavanje istorije tajnih službi o ovom ozbiljnom i za sada nerešenom problemu. Bez obzira što u zemlji postoje značajne naučne snage, veliki broj državnih i društvenih struktura vojno-istorijskog profila, kao i što je u državnim i resornim arhivima skoncentrisana ogromna masa dokumentacije, u Rusiji još uvek nema detaljnih dokumentarnih publikacija o zločinima OUN-UPA. Odavno je nastalo vreme da se od pojedinačnih informacionih akcija pređe na formiranje „Bele knjige“ – sistematskog zbornika zločina OUN-UPA protiv sopstvenog naroda.

Iskustvo iz prošlosti nečemu treba i da nas pouči. Sedamdesetih godina prošlog veka rukovodilac Ukrajinske komunističke partije V. V. Ščerbickij se, pošto je saznao da su stanovnici beloruskog sela Hatinj koje je uz češke Lidice i francuski Oradur postalo simbol neljudske surovosti nacista, poubijani ne od Nemaca, već od pripadnika 118. ukrajinskog bataljona tzv. pomoćne policije, obratio Politbirou CK KPSS sa molbom da ne objave istinu o onome, što se u Hatinju dogodilo 22. marta 1943. Ukrajinski visoki funkcioner je zaključio da takva publikacija može da baci senku na prijateljstvo Ukrajinaca i Belorusa, a njegove kolege iz Politbiroa CK KPSS su se sa takvim mišljenjem složile. Dobre namere su se pretvorile u činjenicu da su zasluženu odmazdu izbegli mnogi ratni zločinci.

Takva prećutkivanja su i stvorila, ako ćemo da kažemo istinu, situaciju da sedamdeset godina posle rata nekome još uvek mora da se dokazuje da su zločinci – zločinci, i da nisu „patriote“ ili možda „borci za nacionalno oslobođenje“.

Problem o kome govorimo ima i svoj međunarodni aspekt. U uslovima kada Zapad sve jače demontira ono što je preostalo od Jaltinsko-Potsdamskog sistema i kada odbija da strogo propraća presudu Nirnberškog tribunala, mehanizam međunarodno-pravnog reagovanja na činjenice obelodanjivanja nacističkih zločinaca se smanjio. Za Zapad postupci banderovaca nikada nisu predstavljali tajnu: priličan broj kolaboracionista je našao utočište u SAD, Kanadi, Zapadnoj Nemačkoj. Međutim, čak ni u vreme hladnog rata zapadne zemlje se nisu odlučivale da otvoreno štite ubice i izrode. Sada je sve drugačije, sada se i to može!

Računajući, očigledno, na podršku Zapada, neki Sergejev koji predstavlja sadašnji ukrajinski režim je novinarima koji su pratili zasedanje Saveta bezbednosti UN izjavio da vođa ukrajinskih nacionalista Stjepan Bandera i njegovi istomišljenici predstavljaju prave patriote koje su sovjetske vlasti oklevetale: „Zašto to nije priznao ni Nirnberški proces? Zato što su činjenice falsifikovane, zato što je pozicija Sovjetskog Saveza u to vreme bila lažna… Ruska, sovjetska strana je tada pokušavala da izvrši pritisak na zapadne saveznike, kako bi oni prihvatili da su banderovci i njihovi istomišljenici ubice“. Tako da sada već i u UN ima mnogo onih koji to buncanje advokata ukrajinskog nacizma slušaju uz saosećanje. Razni Sergejevi mogu da ne veruju svedočenju komande Crvene armije, partizanskih formacija i sovjetskih tajnih službi, ali će biti teško da ne poveruju dokumentima OUN-UPA, koji su objavljeni na Zapadu.

Znači – treba da se traže novi saveznici, i to na međunarodnoj areni. Verujem da je uz izvesne napore moguća saradnja u ovoj oblasti i sa Poljacima, i sa Izraelcima, koji nisu ništa manje od Rusa zainteresovani da se istina o zločinima OUN-UPA najzad svetu prikaže kompletna i tada dobije odgovarajuću ocenu kroz kategorije međunarodnog prava.

Izvor Fond strateške kulture, 10. 04. 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u