ŽELjKO CVIJANOVIĆ
Zašto povratak Mikija Rakića u vlast ne garantuje Vučiću da će u narednoj vladi biti moćniji nego u prethodnoj
1.
Biće da je malo poranio ko god je pomislio da je Vučić na martovskim izborima srušio što je imalo da se sruši po srpskim strankama i da je s tim sad gotovo. Jer ostalo je još toga za potapanje. Voda se diže uz noge socijalistima ne samo zbog toga što će, uprkos solidnom rezultatu na izborima, morati da pristanu na Vučićeve mrvice, već i po tome što su i stranci i Vučić zainteresovani za Dačića, dobrodošlog kosovskog pregovarača, taman koliko ne drže poželjnom njegovu ekipu starih namazanaca. Ko se od njih sa Ivicom ne probije u vladu ostaće go kao pile, a to će reći bez dobrih garancija da svakog jutra može da bude uhapšen. Naravno, stranački baroni, poput Obradovića, Ružića i Bajatovića, neće čekati to jutro. Opet, da pritisnu Vučića, ne ide već po tome što mu se posle skoro 15 godina srpske „demokratije“ tako namestilo da, koga god da uhapsi, napolju neće ostati nikog ko bi pomislio da taj možda u zatvoru leži nevin – taman je toliko nevinih ostalo. Zato će pritisnuti Ivicu, puni poverenja da za to nemaju ni mnogo vremena ni bolje prilike.
2.
Još zanimljivije je u družini koja sebe zove Nova demokratska stranka, gde se Boris Tadić taman obradovao svom novom filmu. A sad bi, naravno, trebalo neko da mu kaže da će u tom filmu igrati epizodnu ulogu i da su „vizija za budućnost“ i politička sujeta najpromašenijeg političkog Srbina za prvih deceniju i po 21. veka poslužile samo da bi se sa njih odbacio i na površinu bio vraćen Miodrag Rakić, za strance i ostale intimuse, Miki.
A Mikijeva uloga u sledećoj vladi biće veoma zanimljiva. Biće neka vrsta PPVa, tipa koji – kao u Tadićevo vreme, kada je bio moćno srce tame tog režima – koordiniše tajne službe. E sad, nisam siguran da će Vučić time biti presrećan i da će se rado odreći uloge, koja mu mnogo više nego premijerska palica omogućava kontrolu nad ljudima, parama i medijima, i to u zemlji gde ne postoji četvrta stvar vredna toga. Ali čini se da je Miki, pored ostalog, bio deo predizbornog dila, zapadnog uslova Vučiću za izbore, i da one kolumne u kojim mu je Rakić iz opozicije otvoreno nudio „novi politički dogovor“, koji će promeniti Srbiju nije sam pisao.
A to će reći da je Vučić dobio partnera, sa kojim će u najboljem slučaju držati službe po principu duplog ključa, ali je u trenutku svoje velike pobede dobio i ozbiljnu konkurenciju na mestu koje konkurenciju ne trpi, što se ne može tumačiti drugačije nego kao rezultat jednačine prema kojoj Vučić za ukus stranaca ima nesrazmerno više moći nego što oni u njega imaju poverenja.
3.
Onaj ko je ponešto pratio u karijeri Mikija Rakića, čoveka sa karakterom Berije i izgledom Primakova, doduše kad je imao šest godina, pronaćiće verovatno najnegovaniju akviziciju obaveštajnog Zapada u Beogradu za poslednjih 20 godina. Držeći se na distanci od medija, što se veoma brzo pretvorilo u to da su se mediji držali na distanci od njega, pominjući ga samo koliko su morali i koliko su bili neinformisani, Rakić je, čak i kada je dospeo u opoziciju, bio redak žuti funkcioner kojim se novine nisu bavile, čije poslove nisu istraživale, protiv njega kampanja nije bilo.
Kako se u novinama o njegovim poslovima nije moglo pročitati mnogo, tako je bio jedna od zvezda Vikiliksa, često se pojavljujući u objavljenim tajnim depešama iz Američke ambasade u Beogradu. Tamo se Rakićevo ime najviše vezuje za nastojanja Srbije da locira i uhapsi generala Ratka Mladića. Koliko je to za Amerikance bilo važno pitanje, svedoči to što je, prema depeši iz Ambasade SAD od 29. jula 2009. godine američki potpredsednik Džozef Bajden tokom svoje ranije posete Beogradu ponudio Tadiću pomoć FBI u potrazi za Mladićem. Jedna od depeša iz tog vremena Rakića opisuje kao glavnog čoveka akcionog tima za hvatanje generala.
U depeši od 3. septembra 2009. godine tadašnji otpravnik poslova Ambasade SAD Dženifer Braš tvrdi kako joj je Rakić otkrio da se Mladić najverovatnije krije negde u Srbiji, u čemu, kako je rekao ima pomoć “stranih izvora”. Zahtevajući da “informacija ostane za ovim stolom”, Rakić je Brašovoj otkrio da su „strani izvori“ zapravo ruski. On je rekao da je tadašnjem direktoru FSB Aleksandru Bortnjikovu, savetniku za nacionalnu bezbednost Nikolaju Petruševu i Medvedevljevom šefu kabineta Vladislavu Surkovu postavio “seriju pitanja o specifičnim kontaktima između Mladićevih saradnika i ruskih diplomata, kao i o telefonskim razgovorima i putovanjima u Rusiju Mladićevih saradnika“.
Ta epizoda iz Vikiliksa samo je jedna od onih koja je govorila o dve temeljne osobine Tadićevog režima – ambiciji i amaterizmu. Čovek koji je, po svoj prilici, kroz Tadićevo Ministarstvo odbrane, gde je bio savetnik, podizan za bezbednosne poslove, završivši, pretpostavljam, neki od onih bezbednosnih NATO kurseva u Garmišu ili nekom drugom Partenkirhenu, ušao je sa velikom ambicijom u vođenje obaveštajno-bezbednosnog aparata. Ali nije saznao ni toliko koliko je nepametno olajavati Ruse Amerikancima i obratno, naivno verujući da sa jednima i drugima ima bolji kontakt nego što ga oni imaju međusobno. U svakom slučaju, teško je poverovati da su Rusi saznali iz Vikiliksa kako ih je Rakić denuncirao za Mladića, kao što je teško verovati da su se u Moskvi obradovali kad su čuli kako će nekadašnji šef Tadićevog kabineta opet da vodi obaveštajne službe u Beogradu.
4.
Naravno, nije se Rakić bavio samo Hagom, već svim onim tajnim i polujavnim operacijama u kojima su se preplitale politika i službe – od ubeđivanja Dačića da 2008. godine od evroskeptika postane evrofanatik, dok ga Vikiliks nalazi kako je Tomislavu Nikoliću predlagao još u maju 2008. godine da napusti Šešelja i pređe u redove evroentuzijasta. Naravno, osim stranaca, aktera na političkoj sceni i obaveštajno-bezbednosnih operativaca, u vidokrugu Rakićevog kretanja bio je srpski krupni kapital, koga je neko trebalo da ubedi da Dačićev i Vučić-Nikolićev prelazak rubikona košta i da time kod stranaca kupuju indulgencije zbog toga što su se bogatili u Miloševićevom vremenu i što su se primili na Koštuničinu ideju o okupljanju domaćeg kapitala kao brane stranom.
Problem, međutim, sa službama je u tome što, kada one prestanu da služe osnovnoj nameni – zaštiti države – tada postaju strani servis (hvatanje Mladića) i sredstvo za unutrašnju političku kontrolu. Rečju, postaju čuvari režima, i to se u Rakićevom slučaju dogodilo onog momenta kad su njegove fioke sa fasciklama postale mesto najveće mračne moći u Srbiji.
U tim fiokama stvoreno je sve što je Srbiju tada zakucalo za zemlju i do danas joj nije dalo da se podigne – od napuštanja nacionalne politke i kosovskog konsenzusa, preko početka najmračnije epohe u istoriji srpskih medija, koji su dajdžestiranim sadržajima tih fioka opominjali neposlušne političare i neredovne platiše među poslovnim ljudima, zatim preko razrađivanja sistema ucena i iznuda, kojima su kontrolisana politička scena i finansijski tokovi, pa sve do najveće pljačke državnog budžeta u istoriji Srbije. Tada je Tadić, stvarajući sopstvenu poslovnu elitu, uveo režim njenog dizanja preko kredita u domaćim bankama i razvojnim fondovima, gde je sva dobit bila njihova, a svaki gubitak – koji se pojavljivao redovno, bez obzira na dobit – socijalizovan.
5.
Čak i ako nije bio idejni pokretač svega toga, Rakić je bio onaj centar preko koga su se završavale sve takve operacije, u njegovim poslovima sekli su se svi nervi tih nepočinstava. Zbog toga je izostanak bilo kakve istrage o njegovim poslovima posle Tadićevog pada bio najpouzdaniji pokazatelj da su 2012. godine stranci žrtvovali figuru da bi spasili igru.
Bez obzira što ga je Vučić toliko puta javno opisao kao svog prijatelja, iz čega ne treba izvlačiti zaključke o njihovoj bliskosti koliko o Vučićevoj svesti o Rakićevoj jakoj poziciji unutar hijerarhije koju su u Srbiji postavili stranci, teško je verovati da se Vučić raduje njihovoj međusobnoj saradnji, jer će pred sobom imati čoveka koji će možda i slušati njegove naloge, ali on potpredsednik vlade i koordinator službi neće biti da bi slušao, nego da bi delio vlast i na svoj način kontrolisao samog Vučića, brinući se da ovaj pod pritiskom dinamičnih i delikatnih međunarodnih događanja ne pokuša da promeni stranu.
Ulazak Rakića u igru možda će ojačati ono što de danas u medijima deklamuje kao Vučićeva politika, ali će, nema sumnje, samog Vučića slabiti. Po tome bi ulazak Rakića u igru mogao da bude najvažniji trend sledeće vlade.
6.
Drugi važan trend biće ideja o ulasku tzv. eksperata u Vučićevu vladu, pre svega u ekonomske resore. Ako se uopšte zapitamo šta je to što ima status eksperta u političkoj javnoj svesti, plašim se da nećemo doći do ljudi koji o nekim poslovima znaju više i bolje od ostalih. Po čemu je to, na primer, jedna Kori Udovički ekonomski ekspert osim po nešto škole, ništa više od mnogih koji ne dobacuju do te titule, po službi u međunarodnom finanijskom sistemu ili po pedigreu i ujaku Gonzalu Sančezu de Lozadi, bivšem predsedniku Bolivije koji se proslavio tako što je prodao tamošnji vodovod. Po čemu je ekspert Boža Đelić, po kojim rezultatima, kojim uspesima, po čemu je to Lazar Krstić?
Onima kojima do tada nije bila jasna priroda eksperata samo se otvorilo posle udara ekonomske krize 2008. godine na zemlje južne Evrope. Posle toga pod pritiskom međunarodnog finansijskog sistema na čelo vlada Italije i Grčke dolaze eksperti Mario Monti i Lukas Papademos. Tada je postalo sasvim jasno da eksperti nisu oni koji više znaju, već oni koji nisu lojalniji svojoj vladi i zemlji nego, recimo, moćnoj Trojki, koju čine MMF, Evropska centralna banka i Evropska komisija. To je svet neukorenjen u svojim zemljama, koji najčešće ne živi u njima pre stupanja na dužnost i, što je još važnije, ni posle odlaska s nje. Otuda su mnogo lakše ruke za oštre mere prema građanima nego neko ko planira život i političku karijeru u svojoj zemlji, i baš im, kao Boži Đeliću, puca prsluk kad ih opljačkani narod proklinje jer, kad se to dogodi, oni već više nisu tu.
7.
Ako će eksperti i Miki Rakić biti glavna razlika između nove i prethodne vlade, onda je jasno da će ona biti još više prozapadno orijentisana. A to u trenutku nezabeležene dinamike na međunarodnoj sceni nije tek obična konstatacija. Ako se to dogodi, biće to pre svega propuštena prilika da Srbija svojim uravnoteženim nastupom između Rusije i Zapada postepeno formira nacionalnu politiku. Ali u takav posao se ne ide sa Rakićem i ekspertima. Ukoliko ne uspe da zadrži taj balans, veoma brzo postaće to jedna antiruska vlada, vlada kojoj, poput Đukanovićeve u Crnoj Gori, nema više nazad, koja će se veoma brzo odvojiti i od interesa građana i od unutrašnje političke kohezije sa političkim polom koji čini Tomislav Nikolić.
8.
A propuštena prilika i teškoće sa kojima će se susretati zemlja u trenutku kad će cela Evropa da vri daće nam, već se može zaključiti iz dva dominantna trenda, jednu dramatično neuspešnu vladu. To što će biti neuspešna ne znači i da će biti kratkotrajna jer danas će se samo beznadežni amateri upuštati u procenu njenog trajanja, jer ono neće biti određeno dimanikom unutrašnjih događaja i odnosa snaga, već spoljnjih, koji su već toliko napeti da bi napetiji bio jedino svetski rat.
Rečju, biće to vlada u kojoj će ljudi – i Vučić, i Rakić, i eksperti – da snuju, ali će Bog da odlučuje. I to je u ovom momentu i njenom naziranju za sada možda najbolja strana nove vlade.
