MOSKVA MENjA PRAVILA IGRE KOJA JOJ JE 25 GODINA NAMETAO ZAPAD

SERGEJ KARAGANOV Rusija je odustala od pokušaja da postane deo Zapada, i to je...

SERGEJ KARAGANOV

Rusija je odustala od pokušaja da postane deo Zapada, i to je najvažnije povodom Krima, Ukrajine, sankcija…

Razmatranje krize u odnosima Rusije i Zapada vrti se oko pripajanja Krima i reakcije na njega, sudbine Ukrajine, sankcija. Usudiću se da kažem da su to, iako važna, ipak sporedna pitanja. Glavno je – čvrsta namera Moskve da izmeni pravila igre koja joj je nametao Zapad u poslednjih četvrt veka. Ne uspevši, pa i ne želeći da se prilagodi, Rusija je odustala od pokušaja da postane deo Zapada.

Zbog svog geografskog položaja, istorije i kulture, Rusija se, po običaju, našla na samom grebenu nove prekretnice i baca izazov okolnostima koje su se formirale posle hladnog rata, faktički u ime celog ne-Zapada, a ne u svoje ime. Prekretnica je počela još 90-tih godina podizanjem Azije, ali je tada ta pojava ostala u senci antikomunističke revolucije, koja je Zapadu dala snažan ekonomski i moralni podsticaj.

Spustiću se sa visine teoretskih rasprava na navođenje konkretnih faktora koji su doveli do trenutne krize.

Glavni od njih je odbijanje Zapada da de facto i de iure okonča hladni rat, koji je deklarativno završen pre četvrt veka. Zapad je sistematski širio mrežu svog uticaja i kontrole — vojne i ekonomsko-političke (širenje NATO i EU). Interesi i primedbe Rusije demonstrativno su ignorisani, ponašali su se prema njoj kao prema pobeđenoj državi.

A Rusi sebe nisu smatrali poraženima. Rusiji se nametala versajska politika u „somotskim rukavicama” – bez žestokog oduzimanja teritorija ili uzimanja formalnih kontribucija, kao što je bio slučaj sa Nemačkom posle Prvog svetskog rata, ali s jasnim ukazivanjem Rusiji njene veoma skromne uloge u međunarodnom sistemu. Ta politika je neizbežno izazivala nešto slično „vajmarskom sindromu” kod velike nacije, čiji su se dostojanstvo i interesi gazili.

donjeckrusi

„ZAPADNA“ FAZA RUSIJE

Rusku političku klasu najviše su iritirale sistematske obmane i licemerje, kada se obećanja nisu ispunjavala, a sama ideja postojanja sfera kontrole i uticaja u svetskoj politici bila proglašavana koncepcijom koja je zastarela i koja nije u skladu s realnošću. Istovremeno, Zapad je „nepostojeću” sferu svog uticaja planski širio. Znam, mnoge zapadne kolege su verovale ili želele da veruju u svoje reči. Ali u Rusiji, pa i u ostatku sveta, koji živi po sasvim drugačijim pravilima, one su izazivale ili podsmevanje ili nepoverenje.

Moskva je predlagala priključenje zapadnim strukturama, njihovo pretvaranje u zajedničke evropske. Boris Jeljcin je govorio o poželjnosti članstva u NATO. To pitanje je iznosio i Vladimir Putin. Na početku svoje vladavine on je bezuspešno predlagao i kardinalno zbližavanje sa EU. Uvek je negativan bio odgovor na mnogobrojne predloge (od Jeljcina pa do Medvedeva) da se zaključi novi ugovor o evropskoj bezbednosti ili o stvaranju jedinstvenog ljudskog, ekonomskog, energetskog prostora od Vankuvera do Vladivostoka – Saveza Evrope ili Velike Evrope. Da su se takvi dogovori realizovali, oni bi, pored ostalog, uspostavili novi status quo i zaustavili borbu za menjanje sfera uticaja.

Imitacija proširenja EU na Ukrajinu bila je potrebna Evropljanima kako bi dokazali sebi i svetu da je njihov projekat još uvek privlačan i vitalan. Postojali su i manje opravdani razlozi za ukrajinsku ofanzivu EU. Neki Evropljani i zemlje koje stoje iza njih (neću da navodim imena i zemlje kako bih ograničio, koliko je to moguće, učešće u trenutnom ratu optužbi i kontraoptužbi) želele su da zabibere Moskvi, da joj se osvete za poraze u prošlosti, da joj vežu ruke uvukavši je u krizu. Prisutna je bila želja da se smanji spoljnopolitička kapitalizacija Rusije, koja je uzletela prethodnih godina zahvaljujući kombinaciji umeća diplomatije i političke volje, koja je omogućila da se na međunarodnoj pozornici igra uloga koja višestruko prevazilazi njene ekonomske mogućnosti.

Donedavne pobednike iritiralo je demonstrativno neprihvatanje Moskve mnogih najnovijih zapadnih vrednosti, čak je vođstvo Rusije, koje je donedavno ponizno prosilo milostinju i nudilo se za šegrta, sada to činilo s visoka. Želeli su da im „sabiju rogove”.

I, na kraju, postojala je i težnja da se osujeti ruski evroazijski projekat, koji se sastojao u tome da se preko potpuno vegetarijanske Carinske unije, a zatim i Evroazijskog ekonomskog saveza vaspostavi u novom prvenstveno ekonomskom obliku veći deo prostora Ruske imperije ili SSSR i da se na taj način ojačaju sopstvene konkurentne pozicije, kao i svojih partnera, u svetu koji se raspada na ekonomske blokove. Ujedno zalečivši, stalno potpirivani politikom Zapada, „vajmarski sindrom” većeg dela ruske elite i stanovništva.

UKRAJINSKA OTVORENA RANA

I ruski državnici i stručnjaci upozoravali su da pokušaj da se Ukrajina uvuče u zapadnu zonu uticaja preko Sporazuma o pridruživanju (a iza njega se ponovo nazire NATO), koji osuđuje njen narod na nesreću i žrtve, tim pre što je otpor Rusije u tom slučaju bio garantovan. Ali nisu slušali Ruse, trudili su se da produže inerciju prethodnih decenija, praveći od Ukrajinaca topovsko meso nove geopolitičke borbe.

Ponoviću: dubinski uzrok krize bila je nezavršenost hladnog rata, postojanje geopolitički „spornih” teritorija u centru Evrope. U prvom redu, Ukrajine, ali i Moldavije, kavkaskih zemalja. U Evropi je postojala otvorena rana, na koju su se lepile sve infekcije.

U Rusiji se Ukrajina, makar i nezavisna, smatrala neodvojivim delom ruskog istorijskog prostora, kolevkom naše državnosti i civilizacije. Značajan deo ukrajinskog stanovništva istorijski teži Rusiji. Za više od 20 godina posle raspada SSSR, u Ukrajini se nije formirala državotvorna elita. Teško zamislivi lopovluk i korupcija, siromaštvo i bezizlaznost nisu mogli da ne iritiraju većinu Ukrajinaca. I, kad su ih pozvali u Evropu, čak realno ne predlažući ništa, oni su želeli da poveruju da je to moguće. Uz to, ruski model i nivo razvoja bili su znatno manje privlačni.

Još jedan od njenih vladara – Viktor Janukovič – počeo je da igra na kartu koju su koristili svi njegovi prethodnici: da ucenjuje Evropu i Rusiju, pokušavajući da iznudi novu milostinju za demonstriranje „proruske” ili „proevropske” orijentacije. Ovaj put više je ponudila Rusija, i on je „ispalio” Evropsku uniju. Poniženi i ljuti građani izašli su na Majdan. Njima su se priključili spremni bojovnici. Ostalo je poznato. Sukob se pretvorio u krvavu klanicu. Ukrajina je još dublje upala u haos, koji izmiče svakoj kontroli, i ekonomski kolaps.

Pored otvorene rane, najvažniji uzrok dubine krize vezane za Ukrajinu, njene propagandne ostrašćenosti, bio je razvojni ćorsokak, u kom su se našli svi njeni učesnici. Evropljani su očigledno nesposobni da u postojećim ideološkim i institucionalnim okvirima izađu iz duboke kompleksne krize evropskog projekta. Kriza je izražena na drugi način, ali je očigledna i u SAD. Rusija već šest godina posle završetka perioda obnove ne može da formuliše ni strategiju razvoja ni nacionalni cilj. Postajalo je jasno da se pri postojećoj birokratiji, korupciji, raskolu elita, njihovom nepatriotizmu, smanjenju broja i pogoršanju kvaliteta ljudskog kapitala, funkcionalni model ne može obezbediti ne samo razvoj zemlje već ni očuvanje njenog dugoočekivanog suvereniteta.

rusijadonjeck

KRIZA KOJA JE TREBALA SVIMA

Izgleda da su spoljnog neprijatelja, podsticaj koji dolazi izvan krize, svesno ili nesvesno želeli svi. Tokom 2012–2013. zapadna propaganda postajala je sve negativnija, čak totalna. I spuštala se na gorko iskustvo prethodnih 20 godina. Vrhunac je bio na Olimpijadi.

Moj je utisak, a verujem i drugih mnogo zvaničnijih posmatrača, da se Zapad priprema za novu turu politike obuzdavanja i potiskivanja po modelu hladnog rata. I Rusija u toj situaciji zapravo nema šta da izgubi. Ne isključujem da takav zaključak održava tradicionalnu rusku idiosinkraziju u vezi sa spoljnom pretnjom.

Rusija se pripremila. Prvi rezultati su povoljni. Maestralno je pripojen Krim. Preuzeta je i čuva se inicijativa. Nije priznato rukovodstvo koje je na vlast došlo prevratom. Ostavljena je mogućnost nepriznavanja izbora ako oni (što je gotovo neizbežno) budu održani u uslovima bezakonja, pretnji naoružanih krajnjih desničara. Nije odbačena teoretska (ali potkrepljena odlukama parlamenta) mogućnost slanja u Ukrajinu oružanih snaga u slučaju masovnog i krvavog nasilja.

Moskva je izgleda ovaj put rešila da ne odstupa dok ne postigne cilj. Među ciljevima Rusije, nadam se i pretpostavljam, nije samo ponovno ujedinjenje sa Krimom, koje duhovno uzdiže i trenutno jača legitimnost vlasti. Osnovni cilj je završiti nezavršeni hladni rat, koji je Zapad de facto nastavio da vodi. I u optimalnoj varijanti – čak i zaključenje mirovnog sporazuma pod povoljnim uslovima.

Programski minimum je stvaranje uslova koji čine nemogućim ili neodrživo skupim dalje jednostrano širenje zone uticaja i kontrole Zapada na regione koje Moskva smatra životno važnim za svoju bezbednost. U ciljeve Moskve ulazi i očuvanje, koliko je moguće, celovite (ali bez Krima) federativne Ukrajine. Samo takvo uređenje omogućilo bi da se očuva bar formalna celovitost države s njenim jezičkim, kulturnim i ekonomskim različitostima, gotovo bez istorijskog sećanja na realnu državnost.

Nisam uveren u sposobnost ukrajinske države da preživi, čak i u njenim trenutnim granicama, malo okrnjenim odlaskom Krima. Njome upravlja nesposobna i neodgovorna elita, čija se obnova, sudeći po favoritima na predsedničkim izborima, ne očekuje. Ali raspad, naročito nasilni, nosi sa sobom ogroman rizik i troškove za sve Ukrajince, Ruse i druge Evropljane. Jer na teritoriji Ukrajine postoji 15 energetskih blokova atomskih centrala, mnogo fabrika sa opasnom proizvodnjom, osetljivih i maksimalno dotrajalih vodovoda, kanalizacije, gasovoda, električnih mreža…

POTREBA ZA REFORMAMA

Kod dela ruske elite verovatno postoji i programski maksimum — ujedinjenje u ovom ili onom obliku sa većim delom Ukrajine. Smatram da je on nerealističan i nedopustivo skup. U svakom slučaju, dok god Rusija ne postane bogata efikasna država i privlačno društvo, kojem će želeti da se pripoji veći deo građana Ukrajine. Zasad su, mislim, dovoljni i Krim, završetak hladnog rata u Evropi i konačno početak nove runde reformi, uključujući udarnu liberalizaciju uslova za male i srednje preduzetništvo, stvaranje nezavisnih sudova koji efikasno štite privatnu svojinu, najžešću borbu protiv korupcije, ulaganje u obrazovanje, mlade, stavljanje akcenta na poboljšanje kvaliteta ljudskog kapitala nacije, koji određuje konkurentnost zemalja i društava u svetu. Samo takav scenario će omogućiti da se efikasno iskoristi nova, legitimnost ruskog rukovodstva, stečena zahvaljujući krimskom usponu, i učiniće instrumentalno korisnom retoriku o neophodnosti borbe protiv „neprijateljskih snaga na Zapadu”.

Takav scenario obezbediće Rusiji de facto dominantan položaj na istoku i jugoistoku Ukrajine, a poluautonomiju zapadnim teritorijama. Ali on će postati moguć samo onda i ako Moskva i Berlin, Rusija i EU shvate besmislenost i kontraproduktivnost borbe sa nultom sumom. I onda kad prestanu da se bore za jednostrano uključivanje Kijeva u zonu svog uticaja.

Ako, obrnuto, počnu da zajednički spasavaju Ukrajinu, pretvarajući je, kao i druge slične teritorije, od jabuke razdora u sredstvo zbližavanja, to će biti humana misija. Elite zemalja za koje se vodila borba izgubiće mogućnost da, igrajući na kartu nesuglasica između Rusije i Zapada i proglašavajući čas „proruski”, čas „prozapadni” kurs, pljačkaju i ponižavaju svoje narode. Moraće konačno da se pozabave razvojem.

Za sada, naravno, u svetlu međusobnog vređanja i pretnji, moji snovi o Savezu Evrope, koji okončava hladni rat i polaže temelj spajanja meke i tehnološke snage Evrope i resursa, čvrste snage i volje Rusije, izgledaju romantično. Iako, objektivno i racionalno, takva integracija je korisna za Rusiju, ona će se boriti protiv njenog daljeg odvajanja od matične – evropske – civilizacije. Ona je korisna i za Evropsku uniju, koja nije sposobna da se bez novog cilja razvoja iščupa iz svoje unutrašnje krize, koja je osuđuje na međunarodnu trećerazrednost. I za svet – pojavio bi se treći, uz Kinu i SAD, stub budućeg svetskog poretka, koji ga čini znatno stabilnijim.

Možda će otrežnjenje doneti ukrajinski potres, koji je daleko od završetka i gotovo neizbežno nosi sa sobom nove dramatične obrte. Jasno je da je u doglednoj budućnosti Rusija odbacila nade za priključenje Zapadu. Ali, još nije načinila izbor ni na stranu anti-Zapada, tim pre, ni na stranu anti-evropejstva.

I ono što je najvažnije: neće biti međunarodna, već ruska drama, a možda i prava tragedija, ako kriza u odnosima sa Zapadom, koju je Rusija umnogome stvorila svesno, ne dovede do zauzimanja kursa ka ozbiljnim reformama, koje ubrzavaju razvoj i daju perspektivu zemlji i ljudima. Ili ako bavljenje Krimom odvuče od započetog ekonomskog okretanja ka Aziji preko novog istraživanja Sibira i Dalekog Istoka, koje zamire pred očima i kasni već deceniju. Rusija nije iskoristila za reforme krizu iz 2008–2009. godine. Biće veoma tužno ako propustimo i ovaj uspon patriotskih osećanja, legitimnosti i popularnosti rukovodstva zemlje. Biće opet tresla se gora, rodio se miš.

Autor je dekan Fakulteta svetske ekonomije i politike u Moskvi

Fakti

 

Svet
Pratite nas na YouTube-u