MILjAN JOKIĆ
Ne znam da li je postojala mogućnost u zadnje vreme čuti bilo šta drugo osim da će u Srbiji biti bolje tek pošto joj bude gore?
102 Southampton row, Bloomsbury
London
11/04/2014
Atmosferske prilike iznad Srbije i Ujedinjenog Kraljevstva kao da su nekom čudnom igrom sudbine zamenile mesta. Kiša i zahlađenje koje je zahvatilo Balkansko poluostrvo bi mnogo bolje priličili Ostrvu sa druge strane Lamanša. Za to vreme, nad Londonom su se sunčani dani smenjivali jedan za drugim, sa temperaturama stabilno pozicioniranim oko petnaestog podeoka celzijusove skale.
Tomas Lorens, šef MI6 za Balkan, danas nije bio u sedištu tajne službe, već je ceo dan proveo u svom domu u Blumsberiju. Prehlada sa kojom se borio tokom nedelje naterala ga je da konačno odustane od odlaska na posao i na taj način mu, mimo njegove volje, produžila predstojeći vikend. Nije bio pobornik korišćenja blagodeti moderne medicine više nego što je to bilo neophodno, tako da je samo udvostručio svoje standardno uživanje u ispijanju čaja uz dodatak soka od ceđene limete i konzumiranje veće količine mandarina. Pomisao da su ljudi u jugoistočnoj Aziji počeli da sade citruse još 4000 godina pre nove ere utvrdi ga u uverenju da se još tada veoma dobro znalo za njihova blagorodna svojstva i da su Azijati i te kako znali šta rade.
KO JE POBEDIO U WW2?
Pošto je jutros ispratio suprugu na posao a ćerke u školu, Lorens je pokušavo da nađe načina da prekrati vreme. Za početak, rešio je da ne uključuje računar i da ipak ne preteruje u praćenju dnevnih aktuelnosti osim gledanja udarnih vesti na BBC. Odlično je znao da će, u slučaju bilo kakve hitne situacije, biti istog trenutka kontaktiran, a i on sam je preduzeo mere predostrožnosti u skladu sa reputacijom čoveka koji ništa ne prepušta slučaju. Naime, svom vozaču i ličnom telohranitelju Nilu Krejgu je dao slobodan dan, uz uslov da ne napušta London. Zadovoljan što je sve pod kontrolom, odlučio je da na nekoliko poznatih TV kanala potraži emisije koje su se bavila zanimljivim istorijiskim događajima. Bliži se Dan pobede nad fašizmom, verovatno su krenuli sa emitovanjem odgovarajućih serijala, prođe pomisao Lorensu kroz glavu dok je zauzimao poziciju ispred televizora. Međutim, nakon izvesnog vremena, suočio se sa problemom koji ga je prosto terao da odustane od svog plana. Za ime Boga, skoro ljutito pomisli, kada bi neko sudio o Drugom svetskom ratu samo na osnovu ovih emisija, pomislio bi da su ga Nemci dobili! Komplimenti upućeni poznatim nemačkim generalima, pohvale nemačkoj ratnoj tehnici i posebne emisije o vođi Trećeg rajha i njegovim poslednim danima su se smenjivale kao na pokretnoj traci. Ne mogu da se setim da sam skorije video emisiju o tome kako su morali da potpišu kapitulaciju i na kraju Prvog i na kraju Drugog svetskog rata, postavi sebi pitanje Lorens? Pogotovo bi bila zanimljiva emisija o tome kako su ovu poslednju morali tri puta da potpisuju – prvo Montgomeriju, drugi put Ajzenhaueru u francuskom gradu Remsu gde su se sa kao pobednici našli Rusi, Francuzi i Amerikanci a treći put u Berlinu jer Staljin nije bio zadovoljan time što je kapitulacija potpisana van teritorije Nemačke i zato što je smatrao da su Rusi podneli najveći teret rata, te stoga kapitulacija mora biti potpisana pred Vrhovnom komandom svih savezničkih zemalja. Čast da ovaj put bude komandant parade je pripala maršalu Žukovu, koji se odlično snašao i u ovoj ulozi. Nonšalantno ostavljajući daljinski upravljač, Lorens se nekako nevoljno uputi ka računaru u radnoj sobi rešen da vidi o čemu pišu srpski mediji.
Pošto je proveo tridesetak minuta posećujući najpoznatije srpske portale kao i internet sajtove dnevnih novina, Lorens je morao priznati sebi da se našao u za njega jednoj novoj i pomalo neočekivanoj situaciji. Osim standardnih estradnih vesti i pitanja vezanih za personalni sastav vlade, nije očekivao ništa preterano zanimljivo. Međutim, jedan opšti utisak nije izmakao njegovom analitičkom umu i nadilazio je sve ostale takvom snagom da je bukvalno terao Lorensa da mu se posveti. Radilo se o pesimizmu i strahu koji je bio toliko prisutan da se mogao skoro dodirnuti. Bio je više nego naviknut na rečnik i saopštenja najjače srpske stranke, ali ovo je prevazilazilo sve do sada. Kada je pročitao najavu njih samih da će se nova vlast vrlo brzo suočiti sa protestima za koje nije kriva, Lorens se u blagoj neverici i uz odrično klimanje glavom odmakao od monitora, polako odšetao do prozora i počeo da slaže mozaik. Bilo mu je neverovatno da neko ko još nije ni preuzeo vlast već najavljuje kako će je izgubiti vrlo brzo? Nije mogao da nađe nijedan sličan primer, a pamćenje ga je odlično služilo. Zar nisu bile date izjave posle izbora da će nova vlada mirno upravljati zemljom u naredne četiri godine zahvaljujući lagodnoj većini u parlamentu? Šta se promenilo u ovih nekoliko dana? Zašto bi vlast koja radi za dobrobit građana bila izložena protestima kada su joj građani dali masovnu podršku? Ugao usana mu se razvuče u blagi osmeh nakon ovog zadnjeg pitanja. On je bar odlično znao kako i na koji način građani mogu da se pobune i protiv najbolje vlasti. Međutim, za sada tako nešto nije bilo predviđeno za Srbiju u okviru plana A. Da ne znaju oni u Srbiji nešto što njemu nije poznato? Odbaci tu ideju kao nemoguću jer, ako postoji neko upućen u zbivanja u Srbiji, to je on. Prvi bi ne samo za to saznao nego bi lično i time rukovodio. Jednostavno, nema potrebe za takvim merama dok je situacija pod kontrolom.
DA NISU RUSI?
Nešto drugo je ovde u pitanju, zamisli se Lorens. Da nije možda to što su i Rusi podigli ulog i zaoštrili igru? Zid na Istoku, zid na Zapadu, sve se zatvorilo oko buduće vlasti. U tom trenutku Lorensu ponovo neverovatnom brzinom dođe misao koja ga natera da hitrim korakom ode do svoje kućne biblioteke. Sve mu se razbistri u trenutku i bi prosto preneražen svojom iznenadnom spoznajom.
Lorensova biblioteka je bila skup knjiga najrazličitijih autora sa veoma raznolikim izborom tema. Na polici sa omiljenim delima srpskih književnika, u tvrdom povezu sa zlatotiskom, nalazila se knjiga u izdanju Srpske knjževne zadruge. Brzo je skide sa police i nestrpljivo okrenu nekoliko strana:
A ja što ću, ali sa kime ću?
Malo rukah, malena i snaga,
jedna slamka među vihorove,
sirak tužni bez nigđe nikoga…
Moje pleme snom mrtvijem spava,
suza moja nema roditelja,
nada mnom je nebo zatvoreno,
ne prima mi ni plača ni molitve;
u ad mi se svijet pretvorio,
a svi ljudi pakleni duhovi.
Crni dane, a crna sudbino!
Znao je da Srbi često sami nipodnaštavaju svoju istoriju, da je sami zaboravljaju, ali da, kada dođu teški dani, umeju da se sete svojih velikih predaka i časnih uzora. A i samog Boga. Zar se i najveći ateista ne obraća Tvorcu kada postane izvesno da se avion ruši? Da li je poželjno povlačiti istorijiske paralele između prošlosti i sadašnjosti u ovom momentu? Lorens je smatrao da je tačna ona mudrost da je onaj ko ne zna svoju istoriju neumitno osuđen na to da je ponavlja. Još uvek iznenađen saznanjem da se setio stihova iz Gorskog vijenca, remek dela Petra Drugog Petrovića Njegoša, dodatno iznenađen time kako je povezao tužbalicu vladike Danila nad svojom i sudbinom Crne Gore sa aktuelnim trenutkom u Srbiji, Lorens dođe do stihova Vuka Mićunovića:
Ne, vladiko, ako Boga znadeš!
Kakva te je spopala nesreća
teno kukaš kao kukavica
i topiš se u srpske nesreće?
(…)
Turi takve razgovore crne!
Ljudi trpe, a žene nariču;
nema posla u plaha glavara!
ČITA LI NEKO U SRBIJI NjEGOŠA?
Na srpsku žalost, zadovoljno konstatova Lorens, ne vidim da trenutno imaju savetnika kao što je Vuk Mićunović. Nigde ničega pozitivnog, nikoga da ih ohrabri. Ne znam da li je postojala mogućnost u zadnje vreme čuti bilo šta drugo osim da će u Srbiji biti bolje tek pošto joj bude gore? Svakako Srbima danas ne trebaju savetnici koji ih samo plaše bolnim odlukama, dubokim rezovima, otpuštanjima i mukom. Očekujem da će uskoro konferencije vlade počinjati rečenicom portparola da smo, nažalost, svi smrtni i da se tu ništa ne može promeniti, nastavi Lorens da sam sebe zasmejava. Nije mogao da propusti da se ne seti svog omiljenog ekonomiste Džona Majnarda Kejnza i čuvene rečenice koju je izrekao kritikujući kolege koji su se bavili samo dugoročnim prognozama: “In the long run we are all dead”. Naravno da Srbiji ne trebaju ni jeftini politički trikovi i nebulozne priče kako će odmah biti bolje, ali veoma je teško ujediniti i prikupiti narod za realizaciju bilo koje ozbiljne ideje ako je ona zasnovana isključivo na pesimizmu, nastavi Lorens da analizira trenutnu situaciju postavljajući se kao Srbin, istovremeno se podsećajući teških trenutaka iz bliske engleske prošlosti. Imperija je retko kada bila u težoj situaciji od one pošto je Hitler osvojio Francusku a saveznici doživeli težak poraz u Norveškoj. U takvim okolnostima, ser Vinston Čerčil postaje premijer i drži svoj čuveni govor u engleskom parlamentu 4. juna 1940. godine:
„Nikada nećemo malaksati ni popustiti. Ići ćemo do kraja, ma kakva cena bila; borićemo se na plažama; borićemo se na poljima i na ulicama; borićemo se u brdima; nikada se nećemo predati…“
Lorens nastavi da čita stihove iz Gorskog vijenca, još uvek stojeći pored prozora, sve do trenutka kada shvati da je našao sjajan način da iskoristi dan koji će provesti kući. Vrati se u dnevnu sobu, udobno se smesti u svoju omiljenu fotelju i nastavi sa čitanjem. Nema sumnje da se mnogo može naučiti iz ovog Njegoševog vanvremenskog dela, zadovoljno pomisli. Na trenutak ne izdrža da se ne zapita da li i srpski političari traže inspiraciju u nekim starim stihovima ili istorijiskim knjigama? Ne, ta misao ga brzo napusti. Nekako nije imao osećaj da im takve knjige spadaju u omiljenu literaturu. Ipak, nikad ne reci nikad, održa Lorens na visokom nivou svoju urođenu opreznost i još pažljivije nastavi sa čitanjem.
Ko na brdo, ak’ i mâlô, stoji
više vidi no onaj pod brdom;
ja poviše nešto od vas vidim –
to je sreća dala al’ nesreća.
