Nije dovoljno biti glavni protivnik globalističkog projekta koji promoviše anglosaksonska civilizacija
Rusija je danas slabija od Zapada – i na vojnom i na ekonomskom planu. Zato ne čudi što Zapad dolazi u iskušenje da izoluje Rusiju, nadajući se da će putem pritiska izdejstvovati da ona odustane od svoje samostalnosti i da se vrati u podređeni geopolitički položaj.
To uopšte ne čudi. Zapad je istorijski Rusiju uvek doživljavao kao protivnika i pretnju – nju je trebalo obuzdavati i onda kada je bila snažna i činiti sve da bude potčinjena (ili čak uništena – kao 1941. godine) kada je bila slaba.
Mi živimo u doba kada zemlja prelazi iz stanja slabosti u samostalnost – tako da je reakcija Zapada potpuno normalna. U istoriji smo više puta prolazili kroz ovakve periode. I možda je konačno došlo vreme da prekinemo da se iznenađujemo i da se vratimo ruskocentričnom doživljaju sveta, koji je jedini u stanju da obezbedi veliku budućnost naše civilizacije.
U svetu nema baš mnogo civilizacijskih projekata. To su kineski, islamski i atlantski. Sve ih objedinjuje jedan zajednički kvalitet: svi su uvereni da su centar sveta. I da sve se vrti oko njih.
To je maksimalno precizno izraženo kod Kineza, koji svoju zemlju zovu Centralnom imperijom Ispod Neba. Sve ostale zemlje i narodi su varvari i da na njih dejstvuju snaga i blagodat (De), koji ishode od kineskog imperatora jer se sve nalazi u orbiti i pod uticajem Kine.
Za muslimane je Meka centar sveta, a glavna džamija je obnova Kalifata (koji treba da postane svetski Kalifat).
A o atlantskoj civilizaciji i njenoj apsolutnoj uverenosti u svoju mesijansku ulogu da civilizuje ostatak čovečanstva i o njenom šovinizamu, ne treba ni govoriti – anglosaksonci su to mislili i pre Hitlera (koji je bio samo učenik njihove rasističke teorije). A sve to misle i danas, samo što su se maskirali i skrivaju iza fasade „univerzalnih vrednosti“.
A šta je sa nama?
Ruska pravoslavna civilizacija se uvek smatrala samodovoljnom. Ona nije imala želju da u svoju veru prevodi druge narode (kao što su to činili katolici i muslimani) i da svoje iskustvo širi na tuđe zemlje.
Šireći se na istok i jug, Rusi su potčinili mnoge narode, ali nisu slamali njihov poredak i religiju.
Kada smo stvorili najveću državu na svetu, pre sto godina, prešli smo na našu mesijansku ideju – komunizam. Ali, želja da se borimo za pravdu u planetarnim razmerama nije bila maskirana ekspanzionizmom – Rusija nije morala nigde da se širi, maksimalna „korist“ od komunističke ideje koju smo širili čitavim svetom bila je bezbednost naših granica (preko prijateljskih režima) i mogućnost da odgovaramo na pritisak svog večnog protivnika – Zapada – na svim poljima svetske šahovske table.
Kada smo odustali od komunizma, nismo se vratili ruskocentričnom mišljenju, već pokloništvu svemu što je strano i tako smo došli pod uticaj evropocentrične slike sveta.
Šta nas je omelo da odmah pronađemo sopstveni pogled na svet i sebe?
Sve je počelo još u XVIII veku. I sve se može objasniti trganjem iz nacionalnih korena dela elite i njenim zapadnjaštvom. Upravo su ovi ljudi u kasnom sovjetskom periodu došli na vlast. Njih nisu privukle samo zapadna kultura i ekonomija, niti samo tamošnji način života – oni su mislili da je sve ono što je dobro za Evropu dobro i za Rusiju. Smatrali su da su izgubljeno „koleno izrailjevo“ – da su deo evropske civilizacije.
Cena te zablude postao je liberalni eksperiment sa menjanjem ruskog nacionalnog koda i našeg načina života. Ali, mi smo uprkos tome opstali, preživeli i sačuvali samopoštovanje – i sada smo se našli u situaciji u kojoj smo se konačno uverili da ne možemo dalje gledati na svet kroz prizmu zapadnocentrizma, ali se još uvek nismo do kraja osvestili i obnovili sopstveni kod i principe.
Jer, iako smo shvatili da nismo ni Zapad ni Istok, nismo se postavili u centar svog pogleda na svet. Još uvek nismo izgradili ruskocentrični model.
Zato sada moramo da napravimo svoj geopolitički izbor: da razumemo da je postavljanje međa između nas i Zapada neminovno i bolno, a što je najvažnije – da će se to odigravati prilično brzo.
Zato moramo stvoriti svoj lik u svetu: predstaviti se onakvima kakvima želimo da nas dožive drugi narodi i civilizacije.
Da li glavne protivnike globalističkog projekta koji promoviše anglosaksonska civilizacija?
Da li kao pobornike očuvanja raznolikosti sveta, multipolarnog razvoja i podrške procesima formiranja velikih civilizacijskih blokova?
Ni jedno ni drugo nije loše, ali je to potpuno nedovoljno. Treba da razumemo za šta smo, a ne protiv čega smo.
Ako se naš civilizacijski poredak bude gradio na principima potrošačkog i hedonističkog kapitalizma, koji propovedaju anglosaksonci, to će značiti da pretendujemo da postanemo samostalni centar moći, ali u okviru njihovog globalnog projekta. To jest, nastavićemo da igramo tuđu igru u kojoj neće biti mesta ni našoj samostalnosti ni našoj suštini.
Međutim, našu civilizaciju odlikuje – težnja za pravdom, zajedničkim blagostanjem, istinom i blagodaću. To jest, ne određuje ljudski zakon dobro i loše, već kompas koji je Tvorac u nas ugradio i koji nam nepogrešivo ukazuje put istine.
Teže je živeti tako nego na osnovu dogovora između ljudi koji je napisan kao uputstvo za slepe i gluve. Ali, to je jedini put koji ruskog čoveka vodi spasenju.
Neuspeh komunističkog projekta (umnogome izazvan merkantilnošću njegove ideologije) nije uništio težnju Rusa ka zajedničkim stvarima i njihovu svest da je duhovno iznad materijalnog. Upravo to je odredilo krah zapadnjačkog liberalnog eksperimenta u Rusiji. A aktuelno okretanje od materijalističkog Zapada ka sopstvenom stvaralaštvu.
Rusija ne napušta SAD i ne ide prema Kini, ona ne menja Evropu za Aziju. Odsad ćemo graditi svoj poredak, svoju ekonomiju i svoju kulturu. Istina, uslediće ozbiljni zaokret od Zapada prema Istoku, ali tu nema ništa iznenađujuće.
Rusija se nalazi na severu i severoistoku Evroazije, u našoj istoriji smenjivali su se periodi – od naših tešnjih veza sa Istokom do onih sa Zapadom. Od XIII do XV veka bili smo više vezani za Istok, a od XVIII do XX veka za Zapad.
Odsad ćemo morati ispravljati krivine koje su nastale tokom poslednjih vekova – i okretati se Istoku.
Vladimir Putin nije u decembru prošle godine bio prvi koji je rekao da je neophodno da Rusija zauzme istočni i pacifički vektor razvoja – o tome je govorio i razmišljao još imperator Nikolaj Drugi, pre više do sto godina. Za to vreme uradili smo veliki posao utoliko što smo prebacili centar razvoja naše civilizacije u Sibir i na Daleki Istok.
Međutim, principijelni zaokret počinje tek sada i to pred našim očima. Obzirom da smo se otrgli od SAD i Zapada, a ne bacamo se u zagrljaj Kini – mi jednostavno treba da nastavimo da težište naše države prebacujemo na taj ogromni i neosvojeni deo, čiji nam razvoj obezbeđuje novi i kosmički prodor u život ruske civilizacije.
Uskoro će kosmodrom Vostočni i Rusko ostrvo biti simboli naše nove epohe.
Preveo Goran ŠIMPRAGA
Izvor Fakti, 12. 04. 2014.
