ZORAN ČVOROVIĆ: IZBORI U RAZORENOM NARODU I NOVO PATRIOTSKO OKUPLjANjE

Novo patriotsko okupljanje mora da ima najširu nadstranačku osnovu koja može da objedini različite...

Novo patriotsko okupljanje mora da ima najširu nadstranačku osnovu koja može da objedini različite društvene grupe

Objektivna i politički upotrebljiva analiza martovskih parlamentarnih izbora trebalo bi da otpočne analizom političke volje birača koji su svoj glas dali koaliciji koju su po oprobanom metodu iz devedesetih godina evroatlantski centri moći okupili oko A. Vučića.

Između teorijskog obrasca i političke stvarnosti

Navedenoj tezi mogu da se stave ozbiljne primedbe, obzirom na kvalitativnu i kvantitativnu nereprezentativnost izabranog uzorka. Kvalitativna nereprezentativnost većinske biračke volje posledica je nesporne neregularnosti izbornog procesa u državi pod stranim protektoratom i sa urušenim ustavnopravnim poretkom. U neposrednoj vezi sa neregularnošću izbornog procesa je i nizak nivo političke obaveštenosti većine Srbijinih birača, kao posledica nepostojanja istinske slobode medija i istovremenog usiljenog propagiranja jednog sistema antivrednosti, u kome ne može da se izgradi politički i pravno svestan, građanski hrabar i ekonomski samostalan birač. Sledstveno, krajnje je upitna kvalitativna reprezentativnost političke volje građanina, koji je tokom decenija Brozovog totalitarizma i postbrozovske anarhije planski degradiran na nekadašnjeg rajetina (raja=stado). Kvantitativna nereprezentativnost izborne volje birača koji su svoj glas dali Vučićevoj koaliciji sadržana je u činjenici da je na osnovu podrške tek negde oko četvrtine biračkog tela, ova koalicija dobila skoro dve trećine poslaničkih mandata u republičkom parlamentu.

Argumenti koji relativizuju značaj analize sadržaja većinske biračke volje iskazane na tek završenim parlamentarnim izborima, pripadaju sistemu razmišljanja koji polazi od nekakvog idealnog, a ne stvarnog Srbijinog birača. Zato se idealni birač često traži u partijski i ideološki neidentifikovanom brojnom telu izbornih apstinenata. Žal za idealnim biračem potiče od pogrešnog ubeđenja da se politička sloboda isključivo osvaja na izborima. Suprotno, izbori predstavljaju samo meru prethodno zadobijene političke slobode u jednoj državi. Zato je predizborni politički rad sa biračima neuporedivo značajniji od izborne kampanje. Svođenje politike na čekanje izborne šanse i traganje za idealnim biračem neminovo se završava političkim autizmom.

Zato Srbijina patriotska scena u novoj fazi delovanja, koja organizaciono i programski treba da predstavlja potpuni raskid sa političkim nasleđem devedesetih, mora da uzme u obzir i volju birača koji su presudili ove izbore. Makar onoliko, koliko i volju onih koji su na ovim izborima apstinirali.

Uprošćena izborna retorika

Udarne teme Vučićevog izbornog nastupa po načinu na koji su propagandno predstavljene mogu da se smeste u samo dve reči – red i rad. Ovakvo uprošćavanje u potpunosti odgovara već decenijama brižljivo negovanom niskom nivou političke pismenosti prosečnog birača u Srbiji. Sledstveno, samo je u krajnje pojednostavljenim kategorijama reda i rada, takav birač mogao da intelektualno razume i voljno prihvati, primera radi, borbu protiv korupcije i evropske integracije kao glave teme Vučićeve izborne propagande. U redukovanoj političkoj i pravnoj svesti prosečnog Srbijinog birača niti se borba protiv korupcije obavezno dovodi u vezu sa uspostavljanjem zakonitosti i pravne jednakosti niti se proces evropskih integracija dovodi u nužnu vezu sa ispunjavanjem nametnutih EU standarda i njihovom ekonomskom, političkom, nacionalnom i moralnom cenom. Prosečni birač koji je dao svoj glas Vučiću od borbe protiv korupcije očekuje da uspostavi dvodedecenijski narušavanu ravnotežu u preraspodeli društvenog kapitala između pojedinih socijalnih redova, a od pridruživanja EU očekuje mir, sigurnost, posao i povećanje životnog standarda. Birač bez pravne svesti nije sposoban da borbu protiv korupcije poveže sa pravosnažnim presudama, kao što birač sa dugogodišnjim deficitom kućnog budžeta nije sposoban da sačini jednu ozbiljnu računicu evrointegracionih procesa.

Bez apetita za političkim slobodama

Tako se Vučićeva demagogija uspešno odazvala na zov revolucionarne pravde i san o zemlji dembeliji u jednom ekonomski uprpašćenom i duhovno obogaljenom narodu. Istovremeno, tu se i nalazi odgovor zašto prosečan birač u Srbiji kako onaj koji je glasao tako i onaj koji nije izašao na izbore nije mogao da prepozna značaj tzv. velikih državnih i nacionalnih tema kakve su Kosovo, ustav, političke slobode, ekonomska samostalnost, moral, prosveta. Nezainteresovanost prosečnog birača za ove teme samo je manjim delom bila uslovljena očigledno manjkavom ponudom na atomiziranoj patriotskoj strani stranačke scene u Srbiji. Najvećim delom ovakva nezaineteresovanost je posledica višedecenijskog planski izvedenog istorijski retrogradnog procesa razgradnje političke svesti srpskog naroda i njeno vraćanje na nivo iz vremena rađanja novovekovne srpske državnosti.

Pišući o ustavobraniteljskom režimu (1842-1858), S. Jovanović je isticao, kako su Srbi u Kneževini Srbiji posle tek izvojevane nacionalne slobode želeli samo zaštitu svojih privatnih prava – lična čast i imovina, koje je ugrožavala Miloševa samovolja, a kako se „apetit za političkom slobodom nije bio probudio”. „I nije se mogao probuditi”, nastavlja Jovanović, „trebalo je da se, prvo, jedna preča potreba, potreba za pravnom bezbednošću zadovolji”. (1) Zaista, borba za političkom slobodom, kako onom unutrašnjom, tako i spoljnom, nacionalnom, došla je u Srbiji tek kasnije, u drugoj polovini devetnaestog veka.

Posle Brozove diktature, nacionalnih poraza devedesetih, okupacije Kosova i Metohije i postpetoktobarskih protektoratskih režima, politički život u današnjoj Srbiji došao je do tačke u kojoj se politički život nalazio davne 1842. g. kada se uspostavljao ustavobraniteljski režim.

Demagogija i cezarizam

Tamo gde narod, Jovanovićevom rečju, nema apetit za političkom slobodom, caruje demagogija onih koji govore i vladaju u ime politički „maloletnog” naroda. Jednog seljačkog ustavobraniteljskog demagoga – Tomu Vučića Srbi su danas zamenili dvojicom, drugorazrednim ruralnim i prvorazrednim urbanim demagogom.

Međutim, karakter biračke podrške koju je dobio Vučić ukazuje da će Srbija pre dobiti jedan cezaristički režim, sličan onom koji je karakterisao vladavinu Luja Napoleona, nego oligarhijski kakav je, po svojoj prirodi, bio ustavobraniteljski režim. Naime, atmosfera sa tek završenih parlamentarnih izbora u Srbiji dobrim delom odgovara atmosferi plebiscita kojima se u Francuskoj od 1848. do 1852. služio Luj Napoleon da bi uz masovnu podršku naroda učvrstio svoju ličnu vlast: „Republici je sopstveno načelo došlo glave, ona je sudbinu zemlje poverila narodu koji za to nije bio pripremljen… Jednu za drugom on je oterao sa vlasti razne grupe:socijaliste, republikance, kad mu je beda koja nije prestajala otkrila da su ti ljudi nesposobni da savladaju krizu, onda se predao u ruke jednom spasiocu”. Ovaj „spasilac”, u čijim rukama su Francuzi dočekali ponižavajući poraz od Nemaca kod Sedana 1870. g., svoju ličnu vlast je zaogrtao u formu nadpartijske i nadklasne vladavine. (2)

Teme budućeg Vučićevog fijaska

Iz bonapartističkog pravnoistorijskog modela posmatrana, Vučićeva namera da na ministarska mesta dovede nekakve nadstranačke MMF stručnjake (K. Udovički) ili pojedince iz drugih evroatlantističkih stranaka, ne predstavlja ništa drugo do još jedan čin u procesu razvlašćivanja birača i predstavničkog tela i posledičnog uspostavljanja cezarističkog režim. Ovakav režim u XXI veku treba da u uslovima stvarne suspenzije političkih i ekonomskih prava, obezbedi sigurnost na balkanskom geopolitičkom čvorištu interesima NATO pakta i zapadnih multinacionalnih kompanija. To istovremeno znači da se očekivanja birača u pogledu uvođenja reda i otvaranja novih radnih mesta pod Vučićevim cezarističkim režimom neće ostvariti.

Dve osnovne poluge za uvođenje reda u jednoj državi su zakonodavstvo i sudstvo. Kao što je oligarhijski ustavobraniteljski režim davnih četrdesetih godina 19. veka, kao prvi srpski režim koji je krenuo putem vesternizacije, „više bio režim izdavanja zakona nego režim zakonitosti”, tako će i Vučićev cezaristički režim Srbiji doneti inflaciju zakona, praćenu devalvacijom načela zakonitosti. (3) Da bi se putem zakona uveo red u državi, neophodno je da zakoni odgovaraju mesnim prilikama i potrebama. Međutim, u novoj evrounijatskoj zakonodavnoj vesternizaciji Srbije, njeno zakonodavno telo imaće ulogu pukog aklamatora zakonskih tekstova koje sastavlja briselska administracija, isključivo prema interesima globalne plutokratije. Sa ovom gorkom istinom birači koji su predali mandat Vučiću suočiće se već krajem juna, kada treba da budu doneti osnovni ekonomski zakoni kao što su zakon o radu, stečaju i privatizaciji, čiji će sadržaj izdiktirati misija MMF. Ipak, najdrastičniji izraz pravnog uređenja Srbije po tuđoj meri predstavlja najavljeno donošenje novog ustava. Vučić i ne krije da inicijativa za promenu postojećeg Ustava Srbije potiče iz Brisela i da briselska birokratija ima konkretne zahteve u pogledu regulisanja pojedinih delova ustavne materije. Takvim donošenjem „ustava“. Srbija bi se u pogledu ustavotvorstva vratila na stanje od 1838, kada joj je kao Turskoj vazaliji sultan darovao (oktroisao) akt o untrašnjem uređenju – Hatišerif.

Što se sudstva tiče, već je dosadašnja tzv. borba protiv korupcije pokazala da je u zemlji kojom vlada jedna polukolonijalna uprava pravda selektivna, po meri stranih političkih i ekonomskih interesa. Istovremeno, radi očuvanja istih interesa sudstvo se nalazi u službi politike, nemilice trošeći na dnevnopolitičke potrebe svoj autoritet.

Novi evroatlantistički cezaristički režim ne samo da Srbiji neće doneti red, već ni tako željena radna mesta, jer poluge ekonmske politike neće imati u svojim rukama Vlada Srbije, već MMF i briselske institucije.

Svoj opstanak ovakav polukolonijalni cezarstički režim zasniva na inostranoj podršci i na ne postojanju unutrašnje socijalne kohezije koja može da rodi društveni bunt. Imajući to u vidu, novo patriotsko okupljanje mora da ima najširu nadstranačku osnovu koja može da objedini različite društvene grupe. Polazeći od stanja političke svesti prosečnog srpskog birača, takav nacionalni front mora najpre da otvori one teme koje su razumljive i onima koji su svoj glas dali novoj evroatlantskoj Vučićevoj koaliciji i na kojim ta koalicija može najbrže da doživi svoj fijasko. Pri tom ne sme da se zaboravi ključna istina da je većina Vučićevih birača glasala za red i rad, a za EU tek sasvim posredno u formi propagandno nametnute paradigme. Otuda evrounijate ponajmanje imaju prava da prisvajaju ove vrednosti. Uostalom one sve manje stanuju na Zapadu.

__________

Napomene:

(1) S. Jovanović, Ustavobranitelji i njihova vlada (1838-1858), Beograd, str. 7;

2) Istoriяgosudarstva i prava zarubežnыh stran, Tom 2, red. N. A. Krašeninnikova, Moskva, 2008, str. 208-209; Ž. Lefevr i dr., Istorija Francuske, knj. 2, Beograd, 1961, str. 343;

3) M. Pavlović, Srpska pravna istorija, Kragujevac, 2005, str. 284.

 

Izvor Fond strateške kulture, 11. 04. 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u