MILO LOMPAR
Povodom teksta Ko se boji Kiša još? (Politika, 29. marta 2014)
„I dostavljački stalež ima neku
svoju profesionalnu etiku – ni
dostavljač, naime, ne bi trebalo
da laže.“
Nikola Milošević
Kada je 8. marta 1982. godine, na tribini Kolarčevog narodnog univerziteta, organizovan razgovor o tek objavljenoj knjizi Dragana M. Jeremića Narcis bez lica, u kojoj je njen pisac nastojao da opovrgne tvrđenja iz knjige Čas anatomije Danila Kiša, sala je bila prepuna. Ako je verovati dokumentaciji organizatora, u maloj sali je bilo 395 duša. To odgovara čovekovim sećanjima na taj skup, jer se u sali nije samo sedelo nego i stajalo. Zoran Gavrilović, profesor univerziteta i jedan od učesnika razgovora, sa blagim podsmehom autentičnog gospodina i beogradskog kolenovića, beše primetio kako je ovolika posećenost istinska slika naših naravi. Jer, ljubav prema čegrstima nas pretvara u zainteresovane posmatrače, dok bi rasprava o preoblikovanju istorijske građe unutar umetničkog teksta jedva ispunila trećinu sedišta.
I dok su Nikola Milošević, kao bespoštedni branilac Kiša, i Dragan M. Jeremić, kao piščev bespoštedni osporavatelj, varničili u svakoj replici, nije im padalo na pamet da jedan na drugog nasrnu političkim i ideološkim optužbama. Sam Gavrilović, direktno upitan da se izjasni o tome da li je Kiš plagijator, beše odgovorio sa karakterističnom dvosmislenošću: „Plagijator nije, epigon jeste.“ Bilo je, dakle, nekih ljudi koji su imali snage da osporavaju Kišovu književnu vrednost: ne osvrnuvši se na neugodnu mogućnost da postanu predmet medijskog linča i političkog potkazivanja.
Takvi ljudi kao da su otišli u nepovrat. Na tribini KNU odbijaju da organizuju razgovor o knjizi Zar opet o Kišu? Nebojše Vasovića, dok SKC otkazuje zakazanu diskusiju. U isto vreme, u kulturnom dodatku Politike, od subote 29. marta 2014. godine, pojavljuje se tekst „Ko se boji Kiša još?“, rasprostrt preko čitave stranice, ukrašen jednom karikaturom i jednom fotografijom, koji neodoljivo podseća na tekstove kakve je u Politici pre tridesetak godina objavljivao Miloš I. Bandić. I on je bio profesor Filološkog fakulteta u Beogradu. Pisao je – sa naglašenom podrškom tadašnjih partijskih vlasti – čitave ideološko-političke optužnice protiv nekih srpskih pisaca. Na javnoj pozornici tih godina, pored dežurnog partijskog filozofa, važno mesto je imao i denuncijant sa maskom znanstvenika. Njegovi tekstovi izazivali su čak i protestne književne skupove, jer je tada u Beogradu postojala kritička javnost: na tim skupovima su jednodušno govorili Zoran Gavrilović i Nikola Milošević.
U tekstu Politike nije moguće naći istinski sadržaj knjige Nebojše Vasovića Zar opet o Kišu?, već samo pojednostavljivanje kritičkih argumenata koje donosi ova značajna knjiga. To pojednostavljivanje služi da se – u drugom delu teksta – iznese ideološka i politička optužnica o Vasovićevom antisemitizmu kao podlozi njegovog negativnog mišljenja o Kišu kao čoveku i piscu. U tom kontekstu navedena je jedna moja rečenica iz razgovora koji je vođen – na Drugom programu Radio-Beograda – povodom odlučivanja o nagradi Nikola Milošević. Tako sam – bez ikakvog ličnog udela – uveden u područje ove kulturno-političke akcije Politike.
Ne znam zašto sam se tu uopšte našao. Sasvim je moguće da se to dogodilo zbog poštovanja tradicije, po kojoj sam nekoliko puta na ovim stranicama Politike napadan zbog svog neodstupnog zagovaranja srpskog stanovišta u našoj kulturnoj politici. (Da li je na delu težnja da srpsko stanovište podvedemo pod antisemitizam?) Možda zbog toga što sam glasao za Vasovićevu knjigu, koja nije dobila nagradu Nikola Milošević. Možda zbog toga što nisam glasao za neku drugu knjigu. Da li bi to mogao biti razlog? Jer – kako je pisao Nikola Milošević – „većina naših javnih denuncijacija po pravilu je plod jednog idiličnog spoja ideoloških i ličnih pobuda“. Nema valjanih razloga sa stanovišta javnosti. Jer, rad samog žirija je potpuno javan, odlučivanje se odvija u direktnom radio-prenosu, dok je ovog puta i reč svakog člana žirija štampana u Srpskom književnom listu. Ako se neko spori sa mojim shvatanjem stvari, zašto to ne čini na mestu na kojem je javnost upoznata sa mojim mišljenjem nego premešta pozornicu u Politiku, čiji čitaoci ne znaju autentični kontekst?Zašto Politika podržava ovakvu nesolidnost? Prividna nemotivisanost u ponašanju Politike nam otkriva, međutim, kako funkcioniše mehanizam kulturne diskriminacije u nas.
Da li svaki žiri čije se mišljenje ne dopada kritičaru Politike mora da bude predmet javnog političkog potkazivanja? Zar nije i NIN-ov žiri pre nekoliko godina bio javno optuživan, jer se njegov način rada nije dopao ovom kritičaru Politike? Da li svako uvršćivanje u uži izbor treba da bude poslato njemu na odobrenje? (U ovoj godini to nikako nije bilo moguće, jer njegova knjiga nije uvršćena u uži izbor za nagradu Nikola Milošević. Da li je to razlog denuncijacije?) Da li treba stvoriti cenzorsku adresu za sve književne nagrade i uteloviti je u jednoj ličnosti? Da li to treba vremenski oročiti ili se prepustiti sudbinskom proticanju peščanog sata? Da li, dakle, denuncijant sa maskom znanstvenika treba da ima samo diktatorska ili čak despotska ovlašćenja u javnim poslovima?
Zar nije znakovito da mnoga apologija Kiša – i ona od pre trideset godina, i aktuelna – uvek podrazumeva političku osudu njegovih osporavatelja? Zar to nije saglasno sa saznanjem o Kišu koji je politički osuđivao one koji su obezvređivali njegovu književnost? Šta nam pokazuje ova podudarnost? Da Vasović s pravom tvrdi kako Kišovi apologeti uglavnom ponavljaju Kišove postupke i stavove o književnosti.
Kakav nam to pluralizam nudi Politika ako svakog ko ima pozitivno mišljenje o Vasovićevoj knjizi optužuje da je nadahnut ni manje ni više nego – antisemitizmom? Zar to ne nagoveštava sledeći korak: svako ko ne ceni Kišovu umetnost pod sumnjom je zbog antisemitizma? Koliko je takav način razmišljanja – razuman? Premda nije razuman, on je efikasan: ko bi se – posle takvih optužbi – uopšte mogao usuditi da javno razmišlja na drukčiji način o Kišu? Ko bi se usudio da se poziva na one koji su ozračeni takvim optužbama? U takvu nameru je položeno pominjanje predsednika žirija nagrade Nikola Milošević.To je večno aktuelni milje naše javne svesti: Kiš u njemu nije pisac nego ideologema.
Da bih to pokazao, predao sam u prijemnom odeljenju Politike, u utorak 1. aprila 2014. godine, sledeći podnesak:
„Politika. Beograd. Glavni i odgovorni urednik.
U kulturnom dodatku Politike od 29. marta 2014. godine, u tekstu ’Ko se boji Kiša još?’, u prikazu knjige Nebojše Vasovića, citirana je jedna moja rečenica iz teksta objavljenog u Srpskom književnom listu (broj 7/112, strana 15). Toj rečenici je promenjen kontekst, da bi njeno značenje bilo usmereno ka navodnom zastupanju antisemitizma. Kako sam u tekstu Politike apostrofiran kao ’predsednik žirija’ nagrade Nikola Milošević, onda krivotvorenje konteksta moje rečenice ima za cilj ruženje moje ličnosti. To je uobičajeno ponašanje Politike. No, sada se pojavljuje i ruženje same nagrade Nikola Milošević, jer se njen uži izbor vezuje za antisemitsko usmerenje. Od javnog je interesa – po mom sudu – da ova neistinita i politički motivisana optužba, dostojna davnih titoističkih dana Politike, bude opovrgnuta na mestu na kom se pojavila. U tu svrhu vam dostavljam svoj tekst. On može biti objavljen pod sledećim uslovima:
BEZ bilo kakvih izmena u samom tekstu.
Na ISTOM mestu na kojem je objavljena neistinita tvrdnja koju opovrgavam i sa ISTOM tehničkom opremom.
SAMO u narednom broju kulturnog dodatka Politike.
Ukoliko ovi uslovi nisu prihvatljivi za Politiku, NIJE DOZVOLjENO objavljivanje bilo kog dela mog teksta ili neke od rečenica u njemu.
Ne pozivam se na Zakon o informisanju.“
Ključno je u ovom pismu nepozivanje na zakonske imperative. Jer, tako ostaje sasvim očigledno da Politika bez bilo kakve prinude odlučuje o prirodi i učesnicima spora koji je pokrenula. Njena odluka – kakva god da bude – otkriva njen predumišljaj u samom pokretanju spora: u slučaju da objavi odgovor optužene strane, ona pokazuje da – makar formalno – poštuje načelo audiatur et altera pars; u slučaju da taj odgovor ne objavi, ona dokazuje da joj je namera vezana za ideološko-političko žigosanje ljudi.
U sredu, 2. aprila 2014. godine, u rano pre podne, telefonski me uznemirava urednik Kulturnog dodatka Politike. To je neka osoba koju nisam u životu upoznao. Uvek me iznova začuđuju ti ljudi koji organizuju obezvređivanje i ruženje čoveka u više navrata, da bi ga potom – sa nevinošću plaćenog ubice – telefonski uznemiravali bez ikakvog povoda. Šta oni jedu? Kakvi su im životi? Kome se raduju?
Tekst je – veli urednik – predugačak, pa bi ga trebalo skratiti. Sam zahtev je neuljudan i besmislen: neko ko poseže za optužbom za antisemitizam, višestruko nemotivisanom i lažnom, neko ko ciljano premešta književno-politički spor u policijsko područje, neko ko je stalni kritičar Politike, pa ima nesumnjivi monopol na stranicama lista, pojavljuje se odjednom kao osoba čija se prava štite od prekobrojnih slova u tekstu kojim se nevoljni optuženik – brani. Kako stoje stvari sa optuženim licem?Politički potkazan bez bilo kakvog povoda, čovek treba da unapred ograničava prostor svoje argumentacije, da skraćuje sopstveni tekst, kao da ne zna kako iza njegovog oglašavanja slede slapovi pripremljenih i naručenih tekstova. To je Politikina ravnopravnost: pet autora po pet stranica ravnopravno je sa jednim autorom kome skraćujete tekst, dodatno ga nacionalno dikriminišući u pismima čitalaca.
Tako izgleda svet u kome je za glavnog urednika Politike – u svim vladama naših nacionalnih stranaka, valjda kao garant nekih interesa značajnijih od stranačkih i nacionalnih – postavljena osoba lišena svesti o kulturi. Ona, pak, uz sasluženje naših nacionalnih autoriteta, potom postavlja za urednika kulturnog dodatka Politike sadašnjeg izvršioca radova: ako uporedimo njegovu biografiju sa istaknutim srpskim pesnikom, koji je pominjan kao mogući izbor, vidimo da odluka nije bila tek diletantska nego politički motivisana. Taj urednik, pak, donosi priloge koji vređaju obeležavanje pravoslavnog Božića, proglašavaju ljude u SKZ-u „oborom“ ili bivaju objavljivani latinicom u ćiriličnom listu. To je kulturna politika koja se sprovodi ispod prividne i površne nacionalne orijentacije naših stranaka.
Otud u današnjoj manipulativnoj javnosti nije prirodno da očekujemo bilo kakvo protivljenje aktuelnoj kulturnoj orijentaciji Politike. To ne treba da nas obeshrabri. Jer, nije proteklo ni celo desetljeće od pojave tekstova Miloša I. Bandića, a na naše oči se raspao čitav komunistički svet u čije ime je on ispisivao svoje poternice.
Ono što obeshrabruje jeste potpuna nespremnost ljudi da se odupru prozirnim postupcima manipulatora: malo ko je spreman da žrtvuje mogućnost sopstvenog pojavljivanja u medijima zbog nekog načela koje sledi. Tek bi značajan broj ljudi koji se organizovano i svrhovito odupiru manipulaciji bio podloga za nastanak kritičke javnosti. Njihovo odupiranje imalo bi oblik pasivnog otpora: to je otpor koji je neprestan, raznovrstan i vidljiv, jer nije pasivan u ispoljavanju nego je uvek nenasilan. Istina – kao i uvek – počinje da se svedoči kada joj priložimo veliku ili malu, ali uvek ličnu žrtvu. To je pripadalo ljudima koji su otišli u nepovrat.
Nema, dakle, ničeg ni ohrabrujućeg ni obeshrabrujućeg u aktuelnom pojavljivanju denuncijanta sa maskom znanstvenika. Jer – strogo uzev – nema u njegovoj pojavi ničeg: njegova rečenica o onome „šta zapravo zastupa i donosi ova knjiga” kao da je izravno pristigla iz kritičkih prikaza njegovog prethodnika. Okolnost da univerzitetski profesori raspisuju policijske poternice nije postojala u protekle tri decenije, ali ona pokazuje kako se neprestano modernizujemo u povratku titoizmu.
Šta nam, dakle, sugeriše ova pojava na kulturno-političkoj tabli Politike? Na šta ukazuje izglačani starišraf u vladajućem kulturnom mehanizmu? Da je na delu konstanta naše kulturne politike: ime Miloša I. Bandića nosi ulica u kojoj je stanovao u Zemunu, dok nema ulice koja u Beogradu nosi ime Nikole Miloševića. On izgleda da nije nigde živeo.
(Tekst Mila Lompara koji je Politika odbila da objavi – sutra)
