DRAGAN PETROVIĆ
Turčinov i vlast u Kijevu pokušavaju da benzinom gase požar rasplamsale ukrajinske krize
Kriza u Ukrajini ulazi u novu fazu, koja se razvija u poslednjih nedelju dana. Prethodno su protesti u jugoistočnom delu zemlje dobili novi zamah posle 16. marta i otcepljenja Krima. U Donjecku je tog dana demonstriralo svih sto hiljada ljudi a masovni protesti su održani i u Harkovu, Odesi i nizu drugih gradova Jugoistoka, s tim da su prvi put u velikom broju zapažene i u Dnjepropetrovsku.
Tokom sledećih dvadesetak dana umnožavaju se demonstracije i predstavljaju zahtevi za federalizacijom zemlje, vraćanjem statusa ruskom jeziku kao drugom državnom i za vanblokovski status Ukrjaine te razoružavanje i pacifikaciju militantinih desničarskih organizacija poput Desnog sektora. U tom periodu Rusija je javno zatražila od Kijeva federalizaciju zemlje kao mogućnost izlaska iz krize.
Nova vlast u Kijevu je, međutim, to odbijala, čak je pojačale represiju nad aktivistima demonstracija, pa smo u poslednjoj nedelji prisustvovali podizanju krize na jugoistoku u novu višu fazu. Nju odlikuje, sa jedne strane, prvi put viđeno organizovano delovanje proruskog jugoistoka, pre svega najistočnijih oblasti, za preuzimanje vlasti i pravljenja paralelnih institucija. Tokom marta su demonstranti u više navrata uspevali da skinu sa zgrada administrativnih uprava ukrajinske zastave i zamene ih ruskim, uz privremeno zauzimanje administrativnih objekata. Međutim, to je sve imalo stihijski i privremeni karakter. Po pravilu, demonstracije su imale najveću masovnost tokom vikenda, kada im se priključivao veliki broj zaposlenih i srednjoškolske omladine.
NA ŠTA BI LIČILI IZBORI U MAJU
Dan uoči prvog vikenda u aprilu službe bezbednosti Ukrajine objavile su da su uhapsile 15 ljudi za koje su tvrdile da pripremaju oružani ustanak u Luganskoj oblasti i da su kod njih pronašli oko 300 automatskih pušaka i drugog naoružanja. Kijevska vlada i predsedik, koji su na vlast došli pučem i izneveravanjen dugovora sa Viktorom Janukovičem, potpisanim posredstvom ministara zemalja EU, čine velike greške od samog početka, dolivajući ulje na vatru duboko rasplamsane krize.
Plan pučističke vlasti za rešavanje krize u zemlji bio je krajnje jednostavan: iako je dogovoreno održavanje predsedničkih izbora oko decembra, oni su zakazani za maj. Plan je bio da se na nabrzinu sprovedenim izborima, uz podršku posmatrača SAD i verovatno EU, dobije legitimitet za dalje vođenje zemlje, suprotno većinskom intersu njene jugoistočne polovine. Pitanje je na šta bi ličili ti predsednički izbori, kao i kasnije parlamentarni i regionalni, ako se pođe od toga da su u većini zapadnih oblasti sedišta Partije regiona i Kompartije provaljena i zapaljena, a negde su, poput Galicije, te stranke i zabranjene.
Političke stranke na jugoistoku su se u odnosu na predsedničke izbore različito ponele. Kompartija, najdirektnije izložena pogromu u zapadnom delu zemlje, pa i samom Kijevu, donela je odluku da ne priznaje izbore. Njen lider Pjotr Simonenko, koji je pre 14 godina tek u drugom krugu predsedničkih izbora izgubio od tadašnjeg predsednika Leonida Kučme, ne samo da je bio pre dva meseca otet i teško povređen već je na njega tokom izlaganja u Vrhovnoj radi nasrnula grupa poslanika neofašističke stranke Sloboda, koja čini deo aktuelne vlasti, što je dovelo do masovne tuče i lakše povređenih poslanika.
Najjača stranka u zemlji Partija regiona na svom nedavno održanom kongresu isključila je Janukoviča, Azarova i niz drugih funkcionera iz stranke, prihvatila da izađe na izbore u maju. Odredila je i svog kandidata – gubernatora Harkova Mihajla Dobkina. Dobkin, koji je etnički Rus, spada u solidne partijske kadrove, ali čini se da nema potrebnu harizmu da se suprotstavi zajedničkom kandidatu većeg dela sadašnje vlasti i zapadnoukrajinske opcije magnatu prehrambene industrije Pjotru Porošenku, kao i Juliji Timošenko, koja se takođe kandidovala. U manje napetim vremenima ukrajinske samostalnosti redovno je u drugi krug ulazio kandidat istočnoukrajinske opcije. Jedini izuzetak je bio 1999. godine, kad su oba kandidata u drugom krugu bili sa istoka – Kučma i Simonenko. Međutim, ovaj put moguće je da kandidat sa istoka uopšte ne uđe u drugi krug.
PREDSEDNIČKI KANDIDATI ISTOKA
Događaji koji slede potvrđuju ovakav scenario kao moguć. Sergej Tigipko, koji je debitovao u visokoj politici početkom 2010, kad je nastupio kao kandidat grupe građana na predsedničkim izborima i osvojio odlično treće mesto sa oko 17 odsto glasova, a potom ušao u Partiju regiona i vladu, bio je nezadovoljan što nije određen za predsedničkog kandidata. Zato se samostalno kandidovao za predsedničke izbore, na kojima mu daju veće šanse nego Dobkinu. Poreklom iz Dnjepropetrovska, Tigipko važi za političara istočnoukrajinskog koncepta, ali onog koji uvek drži pruženu ruku zapadnoj Ukrajini i samom Kijevu, tražeći kompromis. Mnogi na jugoistoku mu zameraju da je bio suviše popustljiv tokom majdanovskih demonstracija, ali Tigipko, školski drug i lični prijatelj Julije Timošenko, nastupa tražeči kompromis na sveukrajinskom nivou. Na jugoistoku je mladi poslanik Partije regiona Oleg Carjev stekao velike simpatije tokom proteklih godina, što je došlo do izražaja u poslednjih šest meseci krize, kada se beskompromisnije od većine drugih iz svoje stranke odnosio prema tekućim događajima. Partija regiona je ipak kandidovala Dobkina, što je navelo Carjeva da se kandiduje u ime grupe građana i napusti stranku. Iako istraživači javnog mnjenja najviše šansi od kandidata sa jugoistoka daju Carjevu i Tigipku, a znatno manje Dobkinu, velika je sumnja da se iko od njih može naći u drugom krugu pored na svaki način favorizovanih Porošenka i Timošenkove, čak i onda kad bi u Kijevu i zapadnom delu zemlje ti izbori bili iole fer, što je u postojećem odnosu snaga vrlo sumnjivo. Jer kako će Partija regiona, da se ne govori o Kompartiji, organizovati kontrolore u zapadnom delu zemlje, posebno u Galiciji, kada su te stranke tamo zabranjene, a u Lavovu i drugim mestima se ljudi prebijaju na ulici ako i nehotice progovore na ruskom jeziku.
Iz svega toga je jasno da su ti predsedniči izbori samo forma da se pučistička vlast u Kijevu zaodene legitimitetom, unapred računajući na Vašington i većinu drugih zapadnih centara. Rusija, sa druge strane, ne priznaje vlast u Kijevu, pa verovatno ne bi ni slala posmatrače na izbore.
Vlast u Kijevu nije se obazirala na sve masovnije demonstracije na jugoistoku zemlje. Ona je zauzimanja neke od administrativnih zgrada i isticanje ruskih zastava umesto ukrajinskih proglašavala ekstremističkim, hapseći antimajdanske aktiviste. Neretko je upotrebljavala policiju protiv demonstranata zaboravljajući da su i sami mnogo tvrđe demonstrirali protiv Janukoviča i Azarova, koji su imali mnoog više legitimiteta, i da sdu uličnim pučem uskočili u vladu i predsedničku palatu u Kijevu. Nova vlast se isključivo oslanja na činjenicu da će, šta god da bude i šta god da radi, moći da računa na podršku Vašingtona i većine drugih zapadnih centara moći.
ESKALACIJA TOKOM VIKENDA
Događaji protekle nedelje, posebno u dva poslednja vikenda, bitno su odredili odnose snaga i daljnju radikalizaciju krize. Nikad radikalniji bunt proruskog jugoistoka dobrim delom uzrokovan je spozajom o tretmanu pastorka u Kijevu i katastrofalnim potezima pučističke vlasti. Tako su u Nikolajevu, središtu oblasti i značajnoj luci, organizovane mirne demonstracije proruskog stanovništva, koje čini oko dve trećine populacije te oblasti. Demonstranti su se masovno skupljali preko dana, a i tokom noći je deo njih ostajao u šatorima postavljenim na trgu i parku oko sedišta administracije. Međutim, prošle nedelje organizovane su demonstracije mnogo malobrojnijih „majdanovaca“, koji su dobrim delom došli autobusima iz zapadnih delova zemlje. Taj dan je u poseti Nikolajevubio predsednički kandidat Carjev, koji se sastao i sa proruskim demonstrantima i skupljačima potpisa za federalizaciju zemlje. Posle manjih okršaja između „majdanovaca“ i „antimajdanovaca“ situacija se uz pomoć policije smirila. Te noći usledio je frontalni napad pripadnika Desnog sektora (proruska strana tvrdi da je među njima bilo prerušenih policijskih agenata iz Kijeva), koji su bacali šok bombe i pucali na kamp proruskih aktivista, povredili više njih i rasterali ih, a onda ništili sve šatore. Sutradan je policija, koja je došla sa zapada zemlje, blokirala trg i sprečavala okupljanja proruskih demonstranata. Oleg Carjev je napadnut u metežu prethodne večeri i nanete su mu lakše povrede, a slični incidenti su se ponavljali, naročito u primorskim oblastima oko ušća Dnjepra.
Za vikend 5. i 6. aprila zauzeta su u masovnim demonstracijama sedišta administrativnih oblasti i policijska sedišta u Donjecku, Lugansku i Harkovu. U Harkovu je policija posle par dana brutalno povratila sedište administracije, dovodeći policiju iz drugih delova zemlje i najavljujući otpuštanje većeg dela regionalnog policijskog sastava „zbog nedovoljnog zalaganja“. Postepenim uvođenjem policijskih snaga iz zapadnih delova Ukrajine na Jugoistok zaokružuje se okupacija tih regija, koje su ekonomski nadmoćne nad ostalim regijama zemlje.
Tu leži i energija za dalju radikalizaciju pokreta za federalizaciju Jugoistoka, posebno tokom nekoliko poslednjih dana, kada je u Lugansku i Donjecku stvorio paravojne snage, spremne da i silom odgovore na dalje pritiske iz Kijeva i kada je proglašena nezavisna republika Donjeck. Tokom vikenda 12. i 13. aprila zauzeta su praktično sva preostala mesta u Donjeckoj i Luganskoj oblasti. Desni sektor je proglasio mobilizaciju i poslao odrede u Harkov i Odesu, a upravo su tu usledili masovne demonstracije i sukobi, u kojima neofašisti izvukli deblji kraj. Još je značajnije to što su u Harkovu demonstranti zauzeli oblasno sedište, pošto su, slično kao u drugim delovima Luganske i Donjecke oblasti, regionalna policija i specijalci (Berkut) prešli na stranu demonstranata.
Kijevska vlast je poslale policiju iz zapadnih regija, koja se, zajedno sa vojskom, u nedelju. 13. aprila, u Slavjansku sukobila sa pobunjenicima, kada je palo nekoliko žrtava na obe strane. Iako je kijevski premijer Arsennij Jacenjuk prethodno najavio mogućnost prihvatanja dela zahteva pobunjenika, posle toga Oleksnadar Turčinov donosi novu pogrešnu i ekstremnu odluku da sa još većim snagama i tehnikom radikalno napadne ceo Jugoistok, odnosno tri oblasti koje su potpuno (Donjeck i Lugansk) ili delimično (Harkovska) u rukama pobunjenika. Tome treba dodati da su i u drugim proruskim oblastima jugoistoka zabeležene masovne manifestacije, praćene i sa sukobima sa Desnim sektorom (posebno u Odesi, potom u Zaporožju, a u manjoj meri i Hersonu, Nikolajevu, pa i Dnjepropetrovsku).
TRENUTAK ISTINE ZA KIJEV
Pučistički režim u Kijevu je sve karte bacio na pokušaj suzbijanja narodnog nezadovoljstva nasilnim policijskim, a možda i vojnim merama. Jugoistok traži referendume po oblastima za izražavanje volje za federalizacije zemlje, mada u poslednje vreme dolazi i do radikalizacije zahteva za punu nezavisnost. Vlast u Kijevuje u pat-poziciji jer ne kontroliše de iure istočne oblasti, a de facto ni južne, pored toga što je već otišao Krim. Zamisao Kijeva o dobijanju legitimiteta za puno preuzimanje vlasti na predsedničkim izborima u maju je dovedena u pitanje jer se ti izbori, čak ni za standarde američkih posmatrača, ne mogu prihvatiti kao iole legitimni i demokratski. Oni se zapravo u značajnom delu zemlje, kako stvari stoje, ne mogu ni organizovati.
Da li će Kijev izlaz potražiti u velikom krvoproliću i nasilju na Jugoistoku. To je veoma rizičan put, koji, pored teških žrtava, može označiti i kraj Ukrajine kao zemlje koju smo do sada znali. Jer, ako se u nemirima u Kijevu i zapadnim delovima zemlje tadašnja vlast ustručavala da upotrebi značajniju policijsku silu protiv agresivnih demonstranata, ako je distanca vojske bila potpuna, kako se sada ta sila može upotrebiti prema masovnim antivladinim demonstracijama protiv odluka vlasti u Kijevu. Uostalom, i učesnici demonstracija na Jugoistoku tvrde da su u podređenoj poziciji u današnjoj Ukrajini i da i zbog toga traže njenu federalizaciju, kao makar delimično sprečavanje daljeg prelivanja njihovog dohotka u Kijev i na severozapad.
Da li će razum pobediti i hoće li biti sklopljen kompromis? Rusija je više puta isticala da ne želi raspad Ukrajine i da se zalaže za federalizaciju zemlje. Vašignton je uporan u potpirivanju vlasti u Kijevu da ostane rigidna u odnosu na zahteve Jugoistoka za federalizaciju, kao i za ranija prava koja je imao. Zemlje EU, pre svega Nemačka, pa i Francuska i Italija, pokušavaju da nađu kompromis za prevazilaženje krize, a u tom pravcu gledaju i zemlje BRIKS (van Rusije) koje, uz određene simpatije prema stavovima i interesima Moskve, naginju traženju kompromisa.
Međutim, ako Turčinov i vlast u Kijevu istraju u opredeljenju za nasilno gušenje protesta na Jugoistoku i novoformirane Donjecke republike, to može da nepovratno radikalno eskalira sa nesagledivim posledicama po prilike u celoj Ukrajini, regiji, Evropi, pa i svetu.
