milossad

ODAKLE MOŽE DOĆI NOVAC ZA INDUSTRIJU SRBIJE?

ČASLAV KUZMANOVIĆ Svežeg novca ima na tri mesta: na Zapadu, Istoku i u domaćoj...

ČASLAV KUZMANOVIĆ

Svežeg novca ima na tri mesta: na Zapadu, Istoku i u domaćoj štednji. Izgledi da se on obezbedi krajnje su uzbudljivi

„Ako evropski kontinent ostane
ičim poznat u istoriji ove planete,
ostaće verovatno time što je umeo
da izmisli mnogobrojne probleme,
a nije bio u stanju da ni jedan
glavni problem reši u korist
svekolikog roda ljudskog. Tu spadaju,
na prvom mestu, takozvani socijalni
problemi.“
Justin Popović

Stari cilj nove srpske vlade ostaje privlačenje stranih i angažovanje domaćih ulaganja. Pored gole rasprodaje, to je jedini način da se poveća izvoz i ne raspadne lihvarsko-ropski perpetuum mobile, nametnut Srbiji dosadašnjim „razvojem“. Od ulaganja zavisi i hitno potrebna obnova industrije u Srbiji.

Svežeg novca ima na tri mesta: na Zapadu, Istoku i u domaćoj štednji. Izgledi da se bilo koji od njih obezbedi su sada krajnje uzbudljivi, kao što ćemo videti u ovoj analizi.

NOVI PRISTUP, STARI CILjEVI EU

Da krenemo od najmanje verovatnog izvora: novca iz EU. Srbija će od Evrounije u maju 2014. godine – umesto ulaganja – dobiti „specifične ekonomske preporuke“ u skladu sa novim pristupom proširenju. Težište je na ekonomskoj pripremi zemlje za članstvo, a ne na predpristupnim fondovima.

A preporuke jesu specifične. U okviru novog pristupa dresure, zemlje kandidati godišnje će dostavljati Evropskoj komisiji nacionalne programe ekonomskih reformi, a svake druge godine programe za konkurentnost i rast. Programi se odnose na oblasti od trgovine, tržišta rada, poslovnog ambijenta i privatizacije, do fiskalne politike. Majske preporuke će se najpre odnositi na tržište rada ili na javna preduzeća, s obzirom na to da predstavljaju opterećenje za budžet i konkurenciju – saopštio nam je 28. marta u Beogradu Frenk Janmat, šef sektora za evropske integracije u Delegaciji EU u Srbiji.

Mada se ovo oglašava kao „upravljanje ekonomijom“, radi se o staroj težnji EU za promenom vlasništva nad javnim preduzećima u Srbiji. Povodom efikasnosti poslovanja javnih preduzeća, namerno se zamagljuje odnos između vlasništva i upravljanja u korist (privatnog) vlasništva. I to neopravdano jer su vlasnička i upravljačka uloga davno razdvojene, pogotovo u velikim sistemima. Praktično, neracionalnost u radu javnih preduzeća može se otkloniti bez promene vlasništva.

Nas zapravo čeka ono što važi za porobljeni deo planete, kako ukazuju novi propisi EU i primer Nemačke, koja je nedavno osporila pravo na vodu za piće kao osnovno ljudsko pravo. Ogroman je pritisak kapitala na prirodne resurse, koji se doživljavaju samo kroz profit. Ne pomaže ni loše iskustvo sa delom privatizovanog vodovoda Berlina.

Janmat nas je sneveselio izjavom da Srbija ove godine neće dobiti ništa iz višegodišnjeg budžeta EU jer prvo mora da pripremi akcioni plan za upravljanje javnim finansijama. Inače, budući planovi moraće da uvaže uslove Evropske komisije koji se postave pred određene sektore. Ove uslove je lako pretpostaviti jer će EU sarađivati sa Svetskom bankom, EBRD i MMF u „podsticanju ekonomskog razvoja“ Srbije.

Čak su i poslanici Evropskog parlamenta, članovi Komiteta za zapošljavanje, početkom godine optužili čuvenu „Trojku“ da je izazvala socijalna razaranja prisiljavanjem zemalja evrozone koje su u krizi da ignorišu socijalnu zaštitu i socijalne standarde. Time krše i Evropsku socijalnu povelju i konvenciju o zapošljavanju koju je utvrdila Međunarodna organizacija rada UN. Poslanici tvrde da se bezobzirno krše evropski ugovori i izaziva „socijalni cunami“. Austrijski i francuski poslanik su pozvali na raspuštanje „Trojke“ zbog nedostatka nadzora nad njenim radom.

I Andreas Fišer-Leskano, profesor evropskog prava i politike Univerziteta u Bremenu, objavio je svoj izveštaj, govoreći kako su neke mere štednje u suprotnosti sa Poveljom EU o osnovnim pravima kojih se sva zakonodavstva ovoga bloka moraju pridržavati.“ (EUobserver, 10. januar 2014, sa engleskog Dušan Kovačev).

U uslovima kada imaju sopstvenih 26 miliona nezaposlenih građana, teško da će iz EU ulagati u srpsku industriju i otvaranje radnih mesta.

radnici

LIHVARSKA PLjAČKA ISTOKA

Da zlo bude veće, izveštaj o poslovanju Evropske centralne banke pokazuje da se dobro zarađuje na kamatama zemalja koje propadaju, tj. zemalja evrozone na „periferiji Evrope“. Zapadni kapital može doći samo radi kupovine neprivatizovanog perspektivnog dela postojeće srpske privrede. Taj proces će smanjiti broj zaposlenih. Smanjiće se i dobit koja ostaje u Srbiji.

Ako je verovati evrounijatima, podrška približavanju Srbije EU raste. Ako sve činjenice kod nas i u susedstvu svedoče o pogubnosti tog pravca, moramo se zapitati šta to srpski građani očekuju od parole da „EU nema alternativu“. Pedantni evrounijati kažu da građani očekuju da će lakše doći do posla i time do većeg standarda. Otkud to verovanje kada svaki dan gledamo proteste odbačenih radnika širom gradova EU?

Verodostojan odgovor bi moglo biti zapažanje F. M. Dostojevskog: „Čim moralno-religiozna ideja kod jednog naroda dođe do svoga kraja, iživi se, nastupa panična potreba da se ljudi ujedine radi ‘spasavanja stomaka’… Ali to spasavanje stomaka je najnemoćnija i najbednija ideja među svim idejama koje mogu da ujedine čovečanstvo.To je predosećanje kraja – početak kraja.“ (Dnevnik pisca 1877–1881, str. 471).

STANjE INDUSTRIJE SRBIJE

Deindustrijalizacija je jedan od glavnih instrumenata Zapada za uspostavljanje neokolonijalnog odnosa prema zemljama koje su voljno ili nevoljno postale mete pri širenju „tržišnih sloboda i demokratskih vrednosti“. Dovoljno je baciti pogled na zvanične podatke Eurostat-a za zemlje kao što su Bugarska, Mađarska, Rumunija i uveriti se u ovo.

Propadanje srpske industrije traje četvrt veka. Osmogodišnje sankcije, ratna razaranja i petokolonaški neoliberalni model privrednog „razvoja“ nakon promene društveno-ekonomskog sistema ubrzali su ovaj proces. Beskonačna banditska privatizacija ostavila je poseban pečat na uništenje brojnih velikih i manjih industrijskih sistema. Obećane reforme podrazumevaju skorašnji masakr onih preduzeća koja su sve ovo preživela i u kojima je zaposleno više od 50.000 radnika.

Rezultat dosadašnjeg odnosa prema industriji prepoznatljiv je u sledećim činjenicama. Ostvareni obim industrijske proizvodnje u 2013. godini iznosio je samo 48,9 odsto obima iz 1989. godine. Broj industrijskih radnika je pao sa milion, koliko ih je bilo 1989, na svega 287.000 u 2013. godini. Broj zaposlenih u prerađivačkoj industriji je prepolovljen a u strukturi prerađivačke industrije preovlađuju preduzeća niske (47 odsto) i srednje niske tehnološke intenzivnosti, što uslovljava malu tražnju za visokokvalifikovanim radnicima.

Očigledno da je industrijski sistem u Srbiji izgubio mnogo ljudskog potencijala u kvantitativnom smislu, a time i u kvalitativnom jer se umanjila sposobnost za upravljanje i obnovu poslovnih sistema na način koji zahteva globalno tržište. Tome je dodatno doprineo nizak nivo ulaganja u ljudske resurse, istraživanja i tehnološki razvoj. Nesporno je da Srbiji treba domaća industrija i nova industrijalizacija kao osnova razvojnog ciklusa. A novac?

nikolicputin01

NEDOSTUPNE SLAMARICE

Imovinsko raslojavanje u Srbiji se zahuktava. Brojni osiromašeni su sa jedne, a sa druge strane domaće štediše, na čije se račune prelilo više od sedam milijardi evra. Upošljavanje tog novca za razvoj domaće industrije bilo bi dragoceno, ali njegovi vlasnici nemaju mnogo poverenja u državu u kojoj su taj isti novac stekli. Zbog toga ga brižljivo čuvaju u stranim bankama.

Smatramo za veliku nepoznanicu da li će nova-stara vlast uspeti da ovaj novac izmami na svetlost dana. Razlozi su psihološko-kulturne prirode i leže u nacionalnoj razdrobljenosti Srba. Laici misle da stanje duhovnog jedinstva jednog naroda nema veze sa njegovom ekonomijom, ali su u realnom životu to dubinski i te kako povezane stvari.

Akademik Vasilije Đ. Krestić sa pravom upozorava da je duhovno jedinstvo jedno od najznačajnijih pitanja srpskog naroda. Pod jedinstvom on podrazumeva svest o istoj nacionalnoj, verskoj, kulturnoj i civilizacijskoj pripadnosti, svest o istim težnjama, ciljevima i interesima, bez obzira na geografske prostore na kojima Srbi žive i ideološku i partijsko-političku pripadnost.

Nije slučajno što od srpskog naroda traže promenu upravo ove svesti. Engleski kralj je davne 1629. godine poslao svome kolonisti u Americi Džonu Vintropu Povelju u kojoj ga ohrabruje u preobraćanju domorodačkog stanovništva, jer je to preobraćanje „principijelni kraj kolonizacije.“ (N. Čomski, Snovi i nadanja, 2013. str. 28.)

U želji da nas podstakne na sopstveno preispitivanje, Krestić zaključuje: „Ako Srbi ne reše suštinska pitanja koja se tiču njihovog duhovnog jedinstva, sa sigurnošću, se može reći da napretka neće biti, da im tada neće biti potrebni spoljašnji neprijatelji, već da će oni sami sebe dovoljno zavezati u nerazmrsivo klupko, iz kojeg neće uspeti da se ispetljaju u doglednoj budućnosti“ (Srpski duhovni prostor, Akademija nauka i umjetnosti Republike Srpske, 1999, e-izdanje Projekat Rastko).

REŠENjA IMA, ALI ISTOČNIJE

Ako se prizovemo sebi, postoji verovatnoća da će jedna od 171 strategije za privredni i industrijski razvoj, koje su trenutno u opticaju u Srbiji, biti izabrana i ostvarena. Tim pre ako se oslonimo na prave prijatelje. Možemo li ih prepoznati? Prihvatiti?

Povoljna cena i stabilno snabdevanje energentima, izvoz bez carine, saradnja sa jednom od najrazvijenijih namenskih industrija u svetu, povoljno finansiranje, teoretski su idealne pretpostavke za postepen oporavak zapuštene srpske industrije. Sve ovo nam istovremeno nudi samo Rusija.

I bez ovih ekonomsko savršenih uslova, argumenti su na strani Rusije, jer Srbija nema samo ekonomske i socijalne probleme. Postoje i problemi vezani za opstanak države i zaštitu elementarnih nacionalnih interesa, podseća nas Živadin Jovanović, nekadašnji šef diplomatije SRJ, predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih.

Rusija je očigledno spremna da pomogne ne samo u ekonomskom i infrastrukturnom razvoju nego jednako i u odbrani nacionalnih i državnih interesa.

Ostaje samo da se mi, Srbi, izjasnimo. Slobodna volja je čudo.

Fond strateške kulture

 

Ekonomija
Pratite nas na YouTube-u