DEDA, UNUK I FEJSBUK

MILAN DAMJANAC Ništa lično, unuče, javi se kad se vratiš sa te robije, neka...

MILAN DAMJANAC

Ništa lično, unuče, javi se kad se vratiš sa te robije, neka te dobro prevaspitaju tamo i da ne klikćeš na ono na šta ne treba

„Nemoj deda, tako ti Boga, ne pipaj ništa, nemoj slučajno da si nešto lajkovao!“

„Ne vidi deda sine, jel’ ovo ona reklama za kosmodisk?“

„Da vidim šta si to… Kuku! Katastrofa, pa ti si lajkovao status koji je stavio ovaj kog su uhapsili, i to ni manje ni više nego si lajkovao onaj spisak. Sad mi ništa ne vredi i da skinem lajk, ako je neko samo video, samo zabeležio ovo, gotov sam. Ne gine mi 30 dana plus suđenje. Pa dobro, bre, deda, zašto? Vidiš li šta mi napravi?“

„Ništa te ja ne razumem, kakav spisak, kakav lajk, ja, bre, video onog proćelavog k’o sa reklame za kosmodisk, i reko’ da se približim, ne vide moje oči više dobro k’o ranije, ne razumem ni šta sam…“

„Jao, deda, zakopa me tvoja senilnost. I gde baš od svih spiskova taj da lajkuješ, vidiš li šta se sve događa u zemlji, neću da robijam, neću… Što, bre, nisi lajkovao spisak onih Srba koji usporavaju put Srbije ka EU, a ne ovaj fašistički spisak… Deda, deda…“

„Ne razumem, sinko, za šta da robijaš? Pa ništa nisi uradio, ime dedino, ništa deda ne razume“.

„Ne razumeš, vidim da ne razumeš. Deda, ti si svojim lajkom…“

„Šta ti je to lajk?“

„To ti je, deda, kad javno kažeš da ti se nešto sviđa. E ti si tim lajkom podržao…“

„Ama šta sam podržao kad ništa i nikog ne vidim?“

„Nisi ti nego ja! Ja! Misliće da sam ja, razumeš, gotov sam, hapsiće me kao teroristu“.

„Ama, sinko, zašto da te hapse, ništa te ja opet ne razumem“.

„Vidiš, deda, ne samo što se sad ide u zatvor zbog onoga što kažeš i napišeš već i zbog toga što si javno podržao onog koji govori“.

dabar

„Ma to je idiotski. Sad ću ja da zovem mog starog prijatelja, on ti je bog i batina u državi, on će ti pomoći, pa ne mogu oni tako, nije moj unuk Staljinov simpatizer… Gde sam beše zabeležio broj Mike Špiljka… Ili beše Kardelj, ne, Krcun mi treba, tu je negde…“

„Jao, deda, šta mi radiš. Ti si potpuno posenilio. ‘Alo, deda, prošla su ta vremena, nije ovo komunizam, nema Sovjeta, nema druga Tite, ovo je demokratija, ej! Sad je 2014, nije, bre, ovo deda to, ovo je govor mržnje, diskriminacija…“

„Ma znam, sinko, sad razumem, tako su onomad i komšiju Milisava prijavili kad je spominj’o Tita na svadbi, a on siroma’ popio neku, pa nije pazio, odma mu odredili pritvor, još ga slali na neko ostrvo, to ti je država bila… ozbiljna“.

„Deda, šta ja s tobom da radim. Probudi se, pusti Milisava, nije to to vreme, nije ti ovo politički, već prekršaj druge vrste, ovo je ugrožavanje tuđe slobode i prava na…“

„Znam, znam, tako je bilo i onomad kad je Dragutin psov’o onog člana komiteta što mu je ukr’o traktor, nije znao jadnik da ga ovaj prijavio. To ti je bila reakcija, bio je protiv revolucije, kažu, a nije, ja znam, i onda i njegovog brata uhapsiše što ga podržav’o…“

„Deda, slušaj me, nije ovo to vreme, sad je drugo vreme. Sada idemo u Evropu, nije ovo jednopartijski sistem, nije ovo komunizam, deda… Slušaj ti mene, ti ćeš samo reći, ako dođu, da si ti slučajno kliknuo i neće mi moći ništa, ni tebi ni meni, ti si star i senilan i sve okej. Dogovoreno?“

„Aj, unuče moje, ako tebi nešto znači“.

„Au, deda, čuješ li, lupaju na vrata, to su oni. Došla policija, Bog te, pazi šta pričaš“.

„Ništa ti ne brini, već otvaraj vrata, nemoj da čekaju, ne valja to“.

„Dobro veče… Nisam ja, kunem se, moj deda je… slučajno… On je star, znate, senilan, ne zna on to ni da koristi, uostalom ja to nikad ne bih ni podržavao, ja se gnušam tih ljudi koji sastavljaju spiskove… Mislim te spiskove, ne one druge… Tu je deda, tu je, evo ga, sad će da vam kaže… Deda, je li tako bilo?“

„Ništa ja, drugovi, ne znam. Ovaj ovde, moj unuk, se davno odrodio od porodice, sve što radi radi na svoju ruku. Pokušali smo mi da mu pomognemo ali ništa… Vidim ga ja ovde, sinovče, kako nešto lupeta, te ovaj je ovakav, te onakav, te sve ih treba ovako i onako, i ja kažem, neka, sine, nemoj, nije čovečanski…“

„Ama, deda, šta to pričaš! Deda!“

„Ali ne haje on, samo priča protiv države, protiv sistema, protiv ovi’ dobri’ ljudi što nas vode i što nam ’lebac daju, i klikće na to čudo, đavo bi ga znao… I sve nešto psuje, đavo neki uš’o u njega, ništa ga više ne prepoznajem“.

„Crkni, deda, kako si mogao? Zašto?“

„E, sinko, zna deda dobro sve ovo, jes’, isto me pit’o Milisav, ‘aj ti, kaže, reci istinu. Jes’, pa da zaglavim zajedno s tobom. Ja sam tad sve isprič’o k’o sad: radio je protiv države, pričao protiv druga Tita, ne zanima mene… Ja gledam svoja posla. Ništa lično, unuče, javi se kad se vratiš sa te robije, neka te dobro prevaspitaju tamo i da ne klikćeš na ono na šta ne treba. I, molim te, ako vidiš Milisava, pozdravi mi ga, kaži ništa lično… A, ako je umro, onda šta ja znam, gledaj da gasiš nabuduće ta čuda gde klikćeš da ne završiš k’o on…“

Politika
Pratite nas na YouTube-u