DANIJEL CVJETIĆANIN
Hoće li Srbiju, kako god da se vlada opredeli između Rusije i Zapada, čekati ista teška sudbina
Ogroman broj zabrinutih građana očajava što je srpska vlada kobajagi dovedena u položaj Buridanovog magarca, koji treba da se povodom ukrajinske krize opredeli između Evropske unije i Rusije. U takvoj situaciji nije loše da se svako od nas zapita šta o položaju takvog magarca misle u evroatlantskom svetu, a šta u Rusiji? Nećete biti iznenađeni ako utvrdite da lideri Rusije i Evroatlantske unije, pa i naši lideri, ocenjuju položaj Srbije – na sličan način.
I jedni i drugi (i treći) saglasiće se sa činjenicom da je Srbija relativno mala zemlja, ekonomski i vojnički nejaka, a strateški ne preterano značajna, ma šta mi o sebi samolaskavo mislili. Osim toga, ni za jedne ni za druge (pa ni za treće) nije tajna da je ogroman deo srpske elite već uveliko korumpiran evroatlantskim kapitalom, koji se decenijama ulaže u domaće aktiviste. Istina je da takvih aktivista nema preterano mnogo (broje se stotinama hiljada), ali su odlično raspoređeni i praktično drže poluge svih vrsta vlasti u Srbiji – političke, finansijske, medijske i kulturne. Ipak, svakome je jasno da će, u slučaju eventualnog svetskog konflikta (rata), srpski narod biti uz Rusiju pošto u takvim uslovima neće biti moguće privoleti najšire mase da se pridruže borbi ujedinjene Evrope na istoku.
Nezavisno od toga kako se srpska vlada opredeli, a na kraju će ipak morati nekako da se opredeli, Srbiju verovatno čeka ista sudbina. Ako se oduševljeno prikloni zapadnoj alijansi, evroatlantski prijatelji neće videti nijedan razlog zbog kojeg ne bi nastavili sa komadanjem srpske teritorije i sa daljom destrukcijom srpske privrede – program koji se sa velikim uspehom sprovodi poslednjih godina. S druge strane, ako izričito podrži rusku stranu, Rusija očigledno nema snage da spreči evroatlantske partnere (EU i SAD) da u Srbiji, uz pomoć već dobro ukorenjenih domaćih aktivista, ne završe započeti posao komadanja zemlje i preuzimanja privrednih resursa.
Naravno, u slučaju da se Vlada nekim čudom, u nekom iznenadnom napadu nacionalnog samopoštovanja, opredeli za Rusiju, domaći evroatlantski aktivisti bili bi značajno oštećeni pošto bi njihovi prihodi (apanaže, honorari, dnevnice…) koji se formiraju iz srpskog budžeta i inostranih kredita, bili ugroženi. Takođe, mnogobrojni inostrani savetnici i instruktori, udobno ustoličeni u vladi i ministarstvima, ali i u drugim institucijama (NBS, vojska, agencije, saveti, komisije, javni servisi…) koji su od oktobra 2000 pomagali u vođenju proaktivne evropske politike, ostali bi takođe bez svojih privilegija.
Ne mogu da poverujem da bi evroatlantska zajednica mogla da dozvoli našoj vladi da se okrene Rusiji. Uveren sam da bi, u tom slučaju, Evropa i SAD bez po muke i u Srbiji podstakle politički i ekonomski haos, sličan ukrajinskom ili libijskom.
Naravno, ćutljiva većina, koja se ništa ne pita, verovatno bi više volela da se Srbija privoli ruskoj strani i tako sačuva deo nacionalnog dostojanstva ako je već prinuđena da transparentno pljune na sopstveni ustav a sve preostale resurse da prepusti evroatlantskim usrećiteljima, ne zbog Evrope, nego zbog nas.
Autor je profesor na Univerzitetu Singidunum u Beogradu
