ALEKSANDAR PAVIĆ
Nemački dokumenti o NATO agresiji na SRJ koji ukazuju da se ni stara ni nova vlast ne druži sa pravim Nemcima
Oni koji su bombardovali Srbiju na Vaskrs i na Duhove 1999. godine nemaju nikakvih problema da upravo tokom Strasne sedmice obilato dolivaju još benzina na ukrajinski požar. Na Veliki utorak su pale prve žrtve tzv. antiterorističke akcije, koju su na Lazarevu subotu i Cveti najavljivali kijevski pučisti protiv zagovornika federalizacije Ukrajine, dakle uoči najvažnije sedmice za hrišćane, koja se završava najvećim hrišćanskim praznikom. Praznikom, koji je možda mogao da bar za jedan dan ujedini sve koji tog dana slave, da ih navede na razmišljanje o tome šta im je zajedničko i koliko toga zajedničkog imaju sa onima koji ih, još od pre danajskog deljenja piroški po kijevskom Majdanu, u ovaj haos i guraju. Zato verovatno i žurba šefa CIA da poseti Kijev proteklog vikenda, ne bi li se i ta prilika za smirivanje situacije unapred onemogućila. Jer, čim je pala prva krv, stigle su i prve pohvale nobelovca iz Bele kuće na račun „odmerenosti“ vojne akcije kijevskih pučista. [1] Onaj čije se stradanje ove sedmice obeležava prineo je sebe na žrtvu, dok oni koji to stradanje ne poštuju prinose, po običaju, druge.
Ovih dana, tačnije 11. aprila, zvanični sajt NATO je lakonski, skoro uzgred, izvoleo obavestiti zainteresovanu javnost da je „NATO operacija Saveznička sila (protiv SRJ – prim. aut.) pokrenuta uprkos odsustvu odobrenja Saveta bezbednosti“. [2] Naravno, NATO ne bi bio NATO kada ne bi osiromašenim uranijumom ozračio, odnosno relativizovao i najmanji delić istine, tako da ostatak rečenice glasi: „…da bi sprečio obimna i konstantna kršenja ljudskih prava i ubijanje civila“. Ista NATO laž koja je korišćena da bi se opravdala agresija na SRJ, sada se koristi za moralno pranje agresora u njegovom podstrekivanju krvoprolića u Ukrajini, kao i za propratne pokušaje diskreditovanja ruskih reakcija na taj (najnoviji) zločin pred ruskim vratima. Stoga, pošto je ovo u Ukrajini ustvari samo nastavak rata koji je započet kod nas, što dokazuje i potreba NATO da se vraća 15 godina unazad (iako oni uvek gledaju samo napred), a u odsustvu ičega što liči na srpsku državu, potrebno je da se na tu novu-staru laž odgovori. Kao doprinos smanjenju budžetskog deficita – bez rasipanja novca poreskih obveznika. I, u duhu zvanične germanofilije, baš onako kako bi odgovorili, to jest već jesu odgovorili – Nemci.
ŠREDER, VIMER, NOJMAN
Opšte je poznato da je upravo nemački kancelar u doba NATO agresije Gerhard Šreder nedavno priznao da ta „intervencija“ ipak nije bila u skladu sa međunarodnim pravom. [3] (Ostavimo sad po strani to što Šrederu ne pada napamet da predloži poništavanje tog nelegalnog čina. Uostalom, zašto i bi kad to ne pada napamet ni vlastima u Srbiji.) Mnogi su čuli i za Vilija Vimera, nekadašnjeg potpredsednika Parlamentarne skupštine OEBS, i njegovo čuveno pismo Šrederu iz maja 2000. godine, koje je ustvari bilo izveštaj sa jednog zatvorenog bezbednosnog skupa zapadnog vojno-političkog establišmenta u Bratislavi. Ono sadrži dve ključne stavke za ovu temu:
„Rat protiv Savezne Republike Jugoslavije vođen da bi se ispravila pogrešna odluka generala Ajzenhauera iz doba Drugog svetskog rata. Zbog toga se iz strateških razloga tamo moraju stacionirati američki vojnici, te da se tako nadoknadi ono što je propušteno godine 1945“, i
„Tvrdnja da je NATO prilikom napada na SR Jugoslaviju prekršio sva međunarodna pravila, a naročito sve odgovarajuće odredbe međunarodnog prava – nije osporavana.“ [4]
U sklopu serijala Bi-bi-sija, 12. marta 2000. je prikazan intervju sa nemačkim generalom Nojmanom, jednim od ključnih učesnika u diplomatskim aktivnostima vezanim za kosmetsku krizu tokom 1998-1999. Sledeća razmena je indikativna:
„Bi-bi-si: Došli smo do poverljivih minuta Severnoatlantskog saveta, vladajućeg tela NATO. Govorilo se o tome da je OVK bio ‘glavni inicijator nasilja…. Pokrenuo je nešto što je ličilo na smišljenu kampanja provokacija.’ Tako je Vilijam Voker tada privatno izveštavao o situaciji…
General Nojman: Ambasador Voker je izjavio u Severnoatlantskom savetu da je OVK počinio većinu kršenja [Holbrukovog sporazuma].“ [5]
Nažalost, od šire domaće i međunarodne javnosti su ciljano sklonjeni zvanični nemački dokumenti iz 1998/99, koji izričito pobijaju tezu da je postojao čak i „humanitarni“ razlog za napad na SR Jugoslaviju. O tim dokumentima je u nedavnom intervjuu za Geopolitiku govorio Johen Šolc, potpukovnik nemačkog vazduhoplovstva u penziji i bivši oficir NATO. Vredi citirati nešto duži izvod iz tog intervjua:
„Paralelno sa neobjektivnim izveštajima sa Kosova, bilo je objektivnog informisanja iz istog Ministarstva odbrane, koje je prikupljeno iz izvora službe u inostranstvu, nemačkog vojnog atašea i Savezne obaveštajne službe, koje se ogledalo u jednonedeljnom informisanju Parlamenta, vođama frakcija u Bundestagu, odborima za odbranu i Odboru za spoljne poslove. Ti izveštaji su se bavili situacijom nemačke vojske u području konflikta i beležili su objektivnu sliku stanja na Kosovu. Oni su bili na najnižem nivou tajnosti, predviđeni samo za službenu upotrebu. Ja sam te izveštaje čitao nedeljno, kada je kriza na Kosovu došla do vrhunca. Nigde u njima nisam pročitao da je bilo govora o proterivanju, već o izbeglicama, što je fundamentalna razlika, i nikada nije bilo optužbi da se radi o etničkom čišćenju ili genocidu. Celokupno stanje se predstavljalo kao građanski rat, pod kojim sve etničke grupe podjednako pate, nije bilo jednostranih optužbi na račun Srba. Brigadni general Hajnc Lokuai, od 1995. do 2000. nemački vojni predstavnik pri OEBS u Beču, zbog kritike učešća Nemačke u ratu na Kosovu bio je opozvan od Rudolfa Šarpinga iako se OEBS založio da on dalje ostane u mandatu. General Lokuai citira u svojoj knjizi ‘Putevi u ratu koji se mogao izbeći’ procenu Kancelarije za obaveštajne poslove Bundesvera od 23. marta 1999, znači dan pre početka rata: ‘Na Kosovu još uvek nisu ustanovljene tendencije etničkog čišćenja. Nema ni govora!’“ [6]
JOŠ NEMAČKIH DOKUMENATA
Sa svoje strane, u jeku NATO agresije na SRJ, Međunarodno udruženje pravnika protiv nuklearnog oružja je sakupilo i objavilo nekoliko internih dokumenata nemačkog ministarstva spoljnih poslova, u kojima su tvrdnje o „etničkom čišćenju“, „progonima civila“ i sličnom takođe ubedljivo opovrgnute. Dokumenta su objavljena u nemačkom dnevnom listu Junge velt, 24. aprila 1999. [7] Evo nekoliko izvoda:
1. Mišljenje Višeg administrativnog suda u Minsteru, od 11.3.1999. (Az: 13A3894/94.A):
“Etnički Albanci na Kosovu niti su bili niti su sada izloženi regionalnom ili opštem teritorijalnim progonu na grupnoj osnovi u Saveznoj Republici Jugoslaviji (Teza 1).“
2. Obaveštajni izveštaj Ministarstva spoljnih poslova od 12.1.1999. Administrativnom sudu u Triru (Az: 514-516.80/32 426):
“Čak ni na Kosovu eksplicitni politički progoni na osnovu albanskog etniciteta se ne mogu verifikovati. Na istočnom Kosovu još uvek nema oružanih sukoba. Javni život u Prištini, Uroševcu, Gnjilanu itd. se tokom celog perioda sukoba odvijao na relativno normalan način. Akcije snaga bezbednosti nisu bile uperene protiv kosovskih Albanaca kao etnički definisane grupe, već kao vojnog protivnika i njegovih stvarnih ili navodnih pristalica.“
3. Obaveštajni izveštaj Ministarstva spoljnih poslova od 6. 1. 1999. Bavarskom administrativnom sudu u Ansbahu:
„Sada se unutar Savezne Republike Jugoslavije uočava rastuća težnja za povratak izbeglica svojim domovima… Uprkos bednoj ekonomskoj situaciji u SRJ (prema zvaničnim podacima SRJ, 700.000 izbeglica iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine je u zemlji našlo utočište), nisu zabeleženi slučajevi hronične neuhranjenosti ili neadekvatne medicinske nege među izbeglicama, kao ni značajan broj slučajeva beskućništva… Prema proceni Ministarstva spoljnih poslova, kosovski Albanci (i njihove uže porodice) još uvek imaju na raspolaganju određene mogućnosti naseljavanja onih delova Jugoslavije u kojima već žive njihovi sunarodnici ili prijatelji, a koji su spremni da ih prihvate i pomognu.“
Naravno, nisu ovo jedini izvori koji opovrgavaju NATO, pa čak ni jedini nemački. Daleko od toga. Ali su za prvu pomoć dovoljni. Da nam ukažu da se ni stare ni nove vlasti ne druže sa pravim Nemcima. I da nas podsete u Strasnu sedmicu na onog razbojnika na krstu koji se nije pokajao – niti namerava.
__________
Napomene:
[1] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2014&mm=04&dd=15&nav_category=78&nav_id=837076
[2] http://www.nato.int/cps/en/natolive/topics_109141.htm
[3] novosti.rs
[4] http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=10152&sid=82caa25697f34ed922c56bbe1d48a19d
[5] „MORAL COMBAT : NATO AT WAR, A BBC2 special,“ 9pm Sunday 12 March 2000. Reporter Allan Little. Transkript na http://news.bbc.co.uk/hi/english/static/events/panorama/transcripts/transcript_12_03_00.txt
[6] http://www.geopolitika.rs/index.php/sr/intervju/691-1999
