ALEKSEJ PLEŠANOV
Nepostojanje ljubavi prema sopstvenoj zemlji siguran je znak neuroze koju treba lečiti
Ortodoksna psihoanaliza smatra da neljubav prema domovini ima koren u psihopatologiji ličnosti i da suštinski predstavlja neurozu koju treba lečiti. Američki sledbenici Frojda smatraju da javni stalni negativni komentari o zemlji u kojoj se čovek rodio i o njenoj kulturi i istoriji predstavljaju oblik psihološke kompenzacije komplikovanih odnosa sa majkom u ranom periodu detinjstva „rodomrsca“.
Zanimljivo je da da u SAD, u zemlji psihoanalize koja je pobedila, ova vrsta neuroze spada u vrstu malo rasprostranjenih. Kod nas, to je sasvim druga priča… U Rusiji je virus neljubavi prema Domovini poprimio razmere pandemije, koje je teško objasniti psihoanalitičkim analizama.
„GDE NAM JE KRAJ RODNI, TU SMO I PRIGODNI“
Socijalni psiholozi znaju da kult domovine i tradicija uvažavanja sopstvene zemlje počinju od zavičaja, od mesta gde se čovek rodio, gde je proveo detinjstvo, gde su formirane njegove bazične vrednosti. Upravo sa zavičaja, male otadžbine, osećaj zahvalnosti se prenosi na „veliku“ Otadžbinu – od dela ka celini.
U prošlosti se kod sedelačkih naroda provođenje čitavog života na na jednom mestu, u zavičaju, maloj otadžbini, „otčini“, smatralo neophodnom normom. Dobrovoljni odlazak u tuđinu predstavljao je pravi socijalni izazov, dobrovoljno izgnanstvo. Po pravilu, u Rusiji se narod izmeštao sa dedovskih mesta samo po prinudi, u teškim godinama, pri čemu su ljudi migrirali u prilično velikim grupama i gotovo nikad kao pojedinci. To je omogućavalo da se domovina „prenese“ na novo mesto jer zavičaj su pre svega ljudi, srodnici i bliske osobe, a tek potom rodni predeli.
Tako su u XIX veku Rusi emigrirali u Novi Svet kao čitava sela, i upravo ta činjenica omogućila je ruskim zajednicama u Latinskoj Americi i Australiji da kroz nekoliko pokolenja sačuvaju ruski način života u apsolutno tuđinskom okruženju.
Danas se karakter migracija iz zavičaja u „Veliku Zemlju“ suštinski izmenio. Ljudi napuštaju rodni kraj ne zbog sušne godine, ne zbog prinude – oni teže „civilizaciji“, „novim mogućnostima realizacije“, lakoj zaradi, a uz to odlaze kao pojedinci, kao odmetnici, nezahvalni hohštapleri, dužnici koji nisu vratili ni najmanju česticu ljubavi svom zavičaju. Tako se narušava harmonija koja je tokom dugih vekova hranila ruski narod.
Na željenoj tuđinskoj zemlji oni ne uspevaju da se klimatizuju, nego postaju strana tela, ćelije koje se u najboljem slučaju svode na dobroćudni tumor.
Gradovi kao što je Moskva, kojima se „posrećilo“ da postanu pristanište, tranzitni čvorovi za nove „prosjake-potukače“, faktički su osuđeni na besplodni domski život: novi migranti nisu navikli da bilo šta pruže mestima na kojima se nalaze – oni umeju samo da uzimaju. Njima će uvek nešto nedostajati: kafić sa otvorenom terasom, mesta za parkiranje, biciklističkie staze itd., i svaki put će se njihov potrošački gnev sručiti na „nemarnu domovinu“.
„VREME JE DA SE KIDA!“
Ovaj poklič će se obavezno začuti od svakog dobrovoljnog nomada. Jer onaj ko je nesposoban da živi u skladu sa sopstvenom zemljom, sa živim predstavama detinjstva, sa istorijom svojih srodnika, nikad i nigde neće naći ravnotežu i smirenje, čak ni u najpovoljnijim uslovima. Nezadovoljstvo mestom stanovanja, permanentno „Vreme je da se kida odavde!“ pratiće otpadnike-dobrovoljce svuda, na svim usputnim mestima „kidanja“, dok se na kraju krajeva centripetalna sila neukorenjenosti ne oglasi alarmantnim pitanjem – o boravku na ovom svetu uopšte.
Psiholozi znaju da je, zarad rešavanja nekog okorelog psihološkog problema, nužno rekonstruisati situaciju u kojoj je taj problem ponikao. U slučaju naše neljubavi prema Domovini, neophodno je da se za početak vratimo u sopstveni Zavičaj i da tamo počnemo sa samorealizacijom.
Prevela Vera Horvat
