MILE MILOŠEVIĆ
Izgubljeni dar nećemo naći ni u starim dobrim vremenima ni u budućim ako se potraga ne sastoji od otkrivanja života
Možda je to nekad i bio sukob dijalektičke prirode između stvaranja i otkrivanja dok nam nisu došapnuli prividnu istinu o našim mračnim tajnama. Možda smo pre toga i imali neke šanse, tako da se kod života pokvario svodeći civilizaciju na kalkulantski um.
Tako je danas ekonomija prva među naukama, dok su životni ritmovi pokvareni u stvaralačkom grču, u miltonovskoj luciferijanskoj groznici, gde okončavaju kao jalovost. Na sceni je nihilistički prazan privid života u kiču pomodnosti i banalnosti medijalizovanog spektakla sveta umesto života u učaurenoj imaginativnosti svesti. Jer od slika sveta samo 10 odsto uočava vid oka, a onih 90 je eidetski tehnološko-kalkulantski medijalizovani vid svesti. Paradigmatski kod koji se pokvario jeste virus kalkulantskog uma.
MIGRACIJE, PROMENE SVESTI, NOVO
Zato svetsko postaje unakaženo, bez boje, ukusa, antiseptičko, dizajnirano tako da se i ne razlikuju kuhinje, kupatila, dnevne sobe, laboratorije, čekaonice u minimalizmu ove nove standardizacije, dok po obodima sve truli. Trulež je tu odmah ispod tankog sloja tih mnogih zapadnih gradova i onih koji pokušavaju da u globalizujućoj groznici liče na njih. Da imaju svoj Hard rok kafe, svoj Gep, sve to ujednačavajuće u pojednostavljenom bezosećajnom ljudskom umu, koji neumereno kalkuliše, stalno pomerajući zapete, zbog koda koji je pokvaren, nesposoban da dovrši dijalektiku u iznova otkrivanju života. Pri tome se ne može opozvati.
Vladaju migracije, koje uvek po delić nas ostavljaju iza sebe, u promeni svesti da više nikad ne stignu u stalno novom. Tako izgleda lanac uzroka i posledica, koji je doskora izgledao kao da se ne može prekinuti. Da je nezamislivo izgubiti redosled ili njegov privid – naviku uma.
Današnji čovek živi samo sa mračnim tajnama svojih želja i kalkuliše jer su – (a) sve želje postale mračne; (b) preovlađujuće banalne – one su mračni predmeti slabosti ljudskog jer se ne mogu podeliti s drugim. Jer nisu društvene, još manje životne. Naprosto, to su samo male prljave tajne kojih se čovečanstvo oduvek stidelo, čak i kad je postupalo bez savesti, bez saznanja o sopstvenoj celovitosti neotkrivanja života i gubitka savesti.
Malo je reći – frojdistički, fukoovski, lakanovski – da je današnje čovečanstvo poludelo jer je društvo, što je urbanije, po sebi više patološki skup koji ne traži prezdravljenje. Koji se po sebi muči umesto da živi. Koji se stalno izgovara, samo što nema samobičovanja, već je otkriveno iznova do bestidnosti pod veštačkim suncem, koje je gordo uzdiglo iznova iznad sebe. Prkosi, nespreman da više ikad otkrije život i kosmos.
I sve to čini pomerivši granicu tako da svi ljudi mogu nestati u obećanju smisla, koji se može ispuniti samo ako ljudi nestanu; ne pomislivši ni jednog trenutka u stanju pokvarenog koda da je samo reč o iluziji. Ne misliti samo na sebe, ne snivati ostvarenje svojih mračnih želja, ne kalulisati ih, ma koliko savremeni život iziskivao sposobnost kalkulisanja. Ko može s tim da se iznese i da mu ponovo puknu vidici. Da se ne iščitavaju iz izveštaja, tabela, kataloga, te-vea. Da se opet otkriva i tako očuva dijalektika ljudskog postojanja.
Uostalom, ta dva pogleda na svet – čovek sam stvara, i čovek samo otkriva – su neodrživa bez svoje dijalektičke napetosti. Inače je besmisleni zadah velikog arhitekte. Lučonošina pounutrašnjena halucinacija – fantazija u našim očima. Gordost naivnog i nezrelog koji stigne samo da se u svojoj zaigranosti pokvari ako ne sačeka otkrivanje života u bilo kom stvaralaštvu i na svakom mestu.
Izgubljeni dar – sa time se zapravo susrećemo. I jedino je sigurno da ga podjednako nećemo naći ni u starim dobrim vremenima ni u nepoznatim budućim ako se potraga ne sastoji od strpljivog otkrivanja života, bez odgovora na pitanje da li je to živo i za mene i za drugog. Bez tog sećanja ostajemo bez zavičaja, a onda nam je mali i ceo svet.
