„PRIPITOMLjAVANjE“ SRPSKE CRKVE (1)

VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ Posle 2006. došlo je do radikalnog obračuna sa onima koji su u...

VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ

Posle 2006. došlo je do radikalnog obračuna sa onima koji su u SPC bili protiv nametanja volje Imperije na KiM

U Strasnoj sedmici svako od nas treba da misli o Stradanju Gospodnjem i o ranama koje je naneo Hristu u svom dotadašnjem životu. Otac Serafim Rouz od nas traži da se setimo i svojih osobina po kojima bismo, ne daj Bože, mogli postati Jude. Jer, ne zaboravimo, Juda je počeo od jedne naizgled dobre pomisli, a to je da bi on bolje darivao novac siromasima od Hrista. Počeo je da zavlači ruku u blagajnu, da on raspoređuje i deli a na kraju da krade. I otišao je da uzme trideset srebrnika za izdaju verujući da će on uzeti pare, a da će se Hristos, kao i mnogo puta do tada, „izvući“.

Dakle, svako od nas treba da razmišlja: čime ja, ovakav kakav sam, mogu izdati Gospoda moga? Ovo je pitanje za svakoga u Crkvi Božjoj, laika i klirika. A sveštenici treba da misle i o još jednom: kako je bilo moguće da arhijereji Starog Zaveta razapnu obećanog Mesiju? Zar Njega, koji im je došao kao Spasitelj, da ubiju kao neprijatelja?

Čitava Crkva Božja dužna je Strasne sedmice da gleda u svoju nutrinu i da se pita: koliko smo verni Hristu?

Jedna od ključnih uloga Srbske Crkve vekovima bila je da u Gospodu čuva identitet srbskoga roda. Da se ne odrekne Krsta časnog i Slobode zlatne i kada se svi vođi odreknu i pokleknu. Da diže zastavu Božju kad izgleda da je ceo svet ustao protiv nas jer smo sa Bogom i Nebeskom Srbijom. Da odgoni strah kad se svi plaše. Jednom rečju, da čuva Kosovski zavet, utemeljen Svetim Savom, a krvlju Lazara i njegovih vitezova zapečaćen. Na opštu nesreću, u današnje vreme narod srbski ne oseća da vrh SPC ima snage i volje da ga vodi kroz mrčave antihristovskog globalizma, koji preti da nam pojede utrobu.

Ovaj tekst je razmišljanje o tome, usred Strasne sedmice, na dan kad se sećamo Judinog „dila“ sa arhijerejima Starog zaveta.

Da se oglednemo, da vidimo gde smo, i hoćemo li putem Petrovim, pokajničkim, ili, ne daj Bože, onim drugim, koji okončava pri Njivi lončarevoj.

artemijeprogon

90-TE GODINE I DANAŠNjICA

Devedesetih godina dvadesetog veka, Srbska Pravoslavna Crkva bila je veoma aktivna u borbi za očuvanje životnih interesa svog naroda, što nije nimalo čudno: ona je uvek bila narodna Crkva, lišena klerokratskih tenedencija zapadnog tipa. Tako je časopis Srpske Patrijaršije Pravoslavlje 1. novembra 1991. objavio pismo patrijarha Pavla lordu Karingtonu, predsedniku Međunarodne mirovne konferenicije u Hagu. Podsećajući ga da su Srbi na teritoriji NDH u Drugom svetskom ratu preživeli najstrašniji genocid, patrijarh Pavle je objasnio razloge zbog kojih se Crkva zanima za sudbinu svog naroda: “Kao vekovni čuvar srpske duhovnosti i srpskog nacionalnog i kulturno-istorijskog identiteta, SPC je posebno zabrinuta za sudbinu srpskog naroda u ovom prelomnom času. Po drugi put u ovom veku srpski narod je suočen sa genocidom i izgonom sa  teritorija na kojima je vekovima živeo (…) Teritorije na kojima je srpski narod vekovima živeo i na kojima je aprila 1941. imao etničku većinu pre genocida izvršenog nad njim od strane hrvatskih kvislinških vlasti, ne mogu ostati u sastavu bilo kakve nezavisne Hrvatske, već se moraju naći pod zajedničkim državnim krovom sa današnjom Srbijom i svim srpskim krajinama. (…) Onima koji su vekovima unijatili i pokrštavali, a u Drugom svetskom ratu i fizički zatirali Srbe samo zbog toga što su Srbi i pravoslavni, više se ne može verovati (…) SPC se zalaže za poštovanje interesa hrvatskog naroda, ali da se na isti način uvažavaju i životni interesi srpskog naroda“. A 5. jula 1994. episkopi SPC su poručili da ne mogu da ostanu „bez svojih: Žitomislića na Neretvi, ili Saborne crkve u Mostaru, ili crkve Sopotnice na Drini, manastira Krke ili Krupe u Dalmaciji, Ozrena ili Vozuće u Bosni, Prebilovaca u Hercegovini ili Jasenovca u Slavoniji“ – postojala je, dakle, svojevrsna „mistička geopolitika“ Srbstva, iza koje je SPC stajala svim svojim bićem. Naši neprijatelji su, naravno, znali koliko je bitno da se Crkva spreči da vodi narodnu brigu. I krenuo je pritisak, koji je posle dve decenije urodio konačnom pacifikacijom klira negda svetosavske Crkve, spremnog da ćutke (uz nekoliko „maskiranih“ inače mlakih sinodskih reakcija) pređe preko izdajničkih Briselskih sporazuma, čiji su potpisnici domaće sluge Vašingterne na vlasti u Beogradu, kojima se Kosovo i Metohija predaju na milost i nemilost NATO i šiptarskim teroristima, poput Čekua, Haradinaja, Tačija… Štaviše, klovnokrate „najzaslužnije“ za predaju Svete Zemlje postaju nosioci crkvenih odlikovanja – Ordena Svetog cara Konstantina, Mileševskog anđela, pa čak i Ordena Svetog Save…

Kako je to postalo moguće?

monasiprogon

HAŠKI PRITISAK

Od početka 21. veka, na vrh SPC je izvršen snažan „haški pritisak“. Recimo, sagovornik veoma blizak Haškom tribunalu dao je 26. decembra 2003. izjavu dnevnom listu Kurir da se, prema saznanjima Karle del Ponte, Radovan Karadžić krije u Ostrogu i Mileševi. Milovan Bjelica, Srbin iz Republike Srbske koga je SFOR uhapsio i mesec dana nezakonito držao u nekoj zapadnoj bazi u Bosni, u intervjuu Nedeljnom telegrafu (30. jun 2004) pričao je o tome kako ga je saslušavao agent CIA koji se predstavio kao Rik, insistirajući na činjenici da Crkva „krije Karadžića“: “Agent me je pitao zašto mi Srbi, a posebno ja, podižemo crkve i groblja širom Bosne. Rekao sam mu da smo groblje u Sokocu podigli za 1.500 mladih ljudi ubijenih u Sarajevu, koje su njihovi bližnji, kad su izbegli iz Sarajeva, izbegli sa sobom. Podigli smo i hram, da se molimo za duše tih stradalnika, a i Bogu za blagoslov. To agent CIA nije prihvatio, on smatra da su sve naše crkve tajna skloništa za ratne zločince. Pomenuo je manastire Ostrog i Moraču kao mesta gde se skriva Radovan, a otvoreno je sumnjao da ima zemunicu na groblju u Sokocu. Pitao me i za hram Svete Bogorodice u Trebinju, koji je podigao Branko Tupanjac iz Amerike, zašto je podignut i da li se u njemu skriva Karadžić? Bio sam zaprepašćen činjenicom da su srpski doušnici takvu priču ‘prodali’ Amerikancima i da oni u nju veruju”.

U martu 2004. SFOR na Palama teško premlaćuje sveštenika Jeremiju Starovlaha i njegovog sina Aleksandra (skoro da su ih ubili), navodno tražeći Radovana Karadžića koji se „skriva u parohijskom domu“. Cilj je očito bio da se pokaže crkvenim delatnicima šta ih čeka ako ne budu respektovali ključnu ustanovu Novog poretka za preoblikovanje istorije bivših jugoslovenskih prostora.

Da je haški pritisak na ugledne delatnike SPC bio veoma ozbiljan, saznali smo i iz svedočenja Kosare Gavrilović, ugledne pripadnice srbske dijaspore, koja je svojevremeno bila prevodilac vladike Artemija. Ona je, najavljujući progon usmeren protiv vladike, još u septembru 2009. u svom predavanju održanom pred vernicima ruskog hrama u Vašingtonu, izjavila: “Lično poznajem dva arhijereja Srpske pravoslavne crkve koje je Stejt department jednostavno ucenio tvrdeći da su ratni zločinci i da američka vlada ima neoborive dokaze o tome, zbog čega bi njih dvojica u svakom trenutku mogli da se nađu u Hagu. Ali Stejt department smatra da će za Ameriku biti korisnije i da će joj više odgovarati da episkopi ostanu na svojim mestima i sarađuju s njom. Vladike su se uplašile, ostale na svojim mestima i počele pokorno da sarađuju“ (cit. prema Kosara Gavrilović: Odgovor vladici Atanasiju, Čuvar vere je narod/ Istina o slučaju vladike Artemija 2, str. 243).

O mogućim haškim optužnicama protiv pojednih delatnika SPC bile su obaveštene i najekstremnije antisrbske nevladine organizacije, neposredni izvršioci volje Imperije na prostoru Srbije. Jedna od takvih organizacija Beogradski ženski lobi krajem 1999. i 2000. godine ustala je protiv stavova SPC o abortusu kao grehu utrobnog čedomorstva. U svom apelu (Žene bez poštovanja) optužile su vrh SPC da navode žene na rađanje da bi bilo što više „topovskog mesa“ za Miloševićev režim koji stalno ratuje, i izjavile: “Trgovina između SPC i režima je belodana. Trgujte, gospodo popovi, ali nemojte se iznenaditi kad se sutra i vi nađete na haškim spiskovima…“ (cit. prema Abortus je ubistvo / Stav Crkve Pravoslavne crkve o utrobnom čedomorstvu, Žički blagovesnik, maj 2000, str. 45). Očito je da je priča o slanju u Hag „ratnohuškačkih episkopa“ bila korišćena za ucennjivanje vrha SPC da „omekša“ svoje „tvrde stavove“ o srbskom nacionalnom pitanju.

bajdendecani

NEVLADINE ORGANIZACIJE O SPC

Nastojeći da vrh SPC uplaše i pasiviziraju u borbi za državotvornu budućnost Srbije i Srba, međunarodne i domaće NVO pod nazorom Imperije pokretale su velike kampanje u tom pravcu. Soroševa Međunarodna krizna grupa, koja je po Beogradu mešetarila do sredine prve decenije 21. veka (na čelu joj je bio Džejms Lajon) u izveštaju o stanju u Srbiji posle smrti Zorana Đinđića (Izveštaj sa Balkana br. 141, 18. mart 2003) ističe da se „srpsko društvo danas može okarakterisati kao duboko konzervativno (…) Najjasnije se uočava jačanje SPC i rast kleronacionalizma (…) Crkva je visokokonzervativno nacionalno telo (…) Njeni stavovi su često vrlo antizapadnjački, izolacionistički i defanzivni (…) Najvećim delom njen sadašnji način razmišljanja ishodi iz pisanja dva antisemitski nastrojena klirika desnog krila aktivnih tokom Drugog svetskog rata: episkopa Nikolaja Velimirovića (…) i arhimandrita Justina Popovića (…) Trebalo bi ohrabriti liberalnije autokefalne crkve, pogotovu Ekumensku Patrijaršiju i Rumunsku pravoslavnu crkvu, da se pozitivno angažuju oko onih koji odbijaju da prilagode modernom svetu crkvene strukture i praksu, koji datiraju još iz otomanskog i komunističkog perioda“ (cit. prema Episkop Atanasije Jevtić: Treći krug napada Vladiku Nikolaja, u zborniku Sveti vladika ohridski i žički Nikolaj (priredio episkop Atanasije), Manastir Žiča, 2003, str. 566-567).

Ovom saopštenju Međunarodne krizne grupe prethodilo je oglašavanje Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, koji je povratak SPC na javnu scenu povezao sa Miloševićevim režimom. Vladika Nikolaj je centralna figura njene ideologije, čije su „temeljne odrednice antizapadnjaštvo u najširem smislu i nacionalizam s elementima fašizma“. Njegove mošti su iz Amerike, gde se upokojio, prenete u Srbiju u skladu s Miloševićevim nastojanjem da „izvrši što efikasniju mobilizaciju nacionalističke euforije i proratnog raspoloženja“. Vrednosti SPC se odlikuju „krajnjom arhaičnošću, kolektivizmom, antizapadnjaštvom i ksenofobijom“, a Crkva ih propagira „netolerantno i agresivno“. Njen patrijarh priča o pravu, čak i sveštenika, na oružanu odbranu naroda… Crkva nije priznavala unutrašnje granice u Jugoslaviji, tvrdili su Sonja Biserko i sardanici; SPC sarađuje s vojskom; SPC sarađuje sa snagama koje ne dozvoljavaju da se Srbija suoči sa nedavnom prošlošću (to jest, sa srbskim „udruženim zločinačkim poduhvatom“ iz doba rata za nasleđe SFRJ); mitropolit Amfilohije širi „govor mržnje“ a episkop bački Irinej sarađuje sa nacionalističkim pokretom „Svetozar Miletić“. SPC negira „Makedonsku i Crnogorsku crkvu“, u čemu je podržava ruski patrijarh. Ali ono što je najvažnije: “SPC je izbegla pitanje sopstvene odgovornosti za rat i zločine koji su u njemu počinjeni“ (nav. prema Vladimir Dimitrijević: Palanka filosofije / Knjiga o govoru mržnje na sve što je srpsko, Dveri srpske 4/2004, str. 8).

AMBASADA SAD O UTICAJU SPC

Ambasada SAD u Srbiji poslala je 26. decembra 2006. izveštaj centrali pod naslovom Religija i politika u Srbiji – politička uloga SP Crkve“. Osnovna teza je da SPC sarađuje s konzervativnim i nacionalističkim snagama u društvu, ometa saradnju s Hagom, podržava čvrstu liniju oko Kosova. Međutim, nada se izvestilac, Majkl Polt, da bi „umereni glasovi u Crkvi mogli da istupe napred ako reformisti budu predvodili sledeću koalicionu vladu, posle parlamentarnih izbora 21. januara“ (cit. prema Vojislav Šešelj: Vikiliks mi javlja – prvi deo, Srpska radikalna stranka, Beograd, 2012., str. 313).

U kratkoj istoriji SPC Polt naglašava da je u doba ropstva pod Turcima „crkva bila blisko povezana sa srpskim otporom, a preko njega i sa srpskim nacionalnim identiteom i kasnije srpskom monarhijom“ (isto), što joj je bilo onemogućeno u doba Tita, da bi u doba Miloševića njena moć rasla. U ratovima devedestih ona je slala „protivrečne signale“: s jedne strane, bila je za mir, a, s druge, se zalagala da „Srbija zadrži osvojene teritorije, naročito u Bosni i Hercegovini“ (isto), pri čemu su „pojedine vladike čak išle toliko daleko da su davale blagoslov vojnicima neposredno uoči važnih bitaka (kao što je prikazano na zloglasnom video snimku Škorpioni iz Srebrenice (isto) – što je, naravno, čista laž – nijedan vladika nije blagosiljao „zloglasne Škorpione“).

Posle 2006, a naročito posle uklanjanja s vlasti Vojislava Koštunice i pravljenja „EUrotičarske“ koalicije između Tadića i Dačića, došlo je do radikalnog obračuna sa onima koji su u SPC bili protiv nametanja volje Imperije kad je Kosovo i Metohija u pitanju. Uklonjen je vladika raško-prizrenski Artemije, a kormilo SPC preuzeli su ljudi spremni na svaku vrstu kompromisa, čak i nacionalno štetnog, samo da očuvaju nakaznu „simfoniju“ sa izdajničkim vlastima – tako je od 2008. do 2014, a, očito je, biće tako i dalje. Danas, sto godina posle Prvog svetskog rata, kad je malena Srbija odbila ultimatum Beča čuvajući svoje dostojanstvo, ova zemlja je pod okupacijom, kojoj, avaj, svojim činjenjem (manji broj) ili nečinjenjem (veći broj) obol daje i episkopat SPC. To je sada „mirna“, “pacifikovana“ Crkva, koja „gleda svoja posla“, kao u vreme Josipa Broza Tita. Na nju se rodoljubi više ne mogu osloniti (osim na časne, retke pojedince, koji su uglavnom – ili će biti – ućutkani i sabijeni u mišje rupe). Zato mi, koji vidimo (ne sve, ne sasvim, ne apsolutno, ali ipak nešto, a ostalo neka dopune okatiji) danas i ovde moramo podsećati na stvarno stanje. Da ne odemo odavde sa ustima iskrivljenim od laži, kako je govorio Osip Mandeljštam.

Za kraj, donosim i tekst koji sam, maja 2008, objavio u Geopolitici. Čitalac će moći i sam da se uveri da li je on bio pisan tako da ukaže na činjenice i da li se nešto od pisanog ostvarilo (počev od rata Zapada protiv Rusije). Nismo proroci, ali nam Predanje Crkve jasno kaže šta je i kako je. Dovoljno ga je samo uposliti da bismo sagledali stvari iz perspektive koja nije žablja.

(Nastaviće se)

Borba za veru

 

Politika
Pratite nas na YouTube-u