PUTIN PRED KIJEVOM

DUŠAN PROROKOVIĆ Putinu verovatno neće trebati vojna intervencija u jugoistočnoj Ukrajini, ali hoće da...

DUŠAN PROROKOVIĆ

Putinu verovatno neće trebati vojna intervencija u jugoistočnoj Ukrajini, ali hoće da stabilizuje stanje u Kijevu

Neizmerno sam zahvalan profesoru Džozefu Naju. Svojim poslednjim člankom (Danas, 15. april) on je zapravo potvrdio moje prošlomesečne zaključke da je Vladimir Putin „održao lekciju iz realpolitike“ u Ukrajini (Fond strateške kulture, 02. mart). Međutim, pošto sve ovo konstatuje sa izvesnim zakašnjenjem, profesor Naj propušta da sagleda i nove okolnosti u Ukrajini. Putinova „krimska pobeda“, koju je lako bio nazreti još pre mesec dana, samo je prva trećina ukrajinske krize. Trenutno smo u drugoj trećini. I u njoj, sve na to ukazuje, Putin stoji još bolje. U dobroj meri to mu omogućavaju i SAD svojim neverovatno trapavim potezima. Koraci koje preduzima Vašington su predvidljivi i po nekoliko nedelja unapred. Ali da krenemo redom.

Sve do jutra 15. aprila postojale su šanse da se ukrajinska kriza reši pretežno političkim pregovorima. I u takvom razvoju situacije bi dolazilo do sporadičnog sukobljavanja i raznih obračuna, ali bi ovi potezi bili u funkciji boljeg zauzimanja pregovaračke (političke) pozicije. Posle upućivanja svega što je od ukrajinske vojske ostalo na istok zemlje, kijevske vlasti su praktično odlučile da će se kriza rešavati pretežno vojnim sredstvima. Zapravo to je bila odluka SAD. Ne treba uopšte gajiti iluzije da je Aleksandar Turčinov nešto samostalno odlučivao. Mada, je „ludilo“ kijevskih političara dobro došlo Amerikancima. Da je neko razumniji i smireniji u poziciji da odlučuje, pitanje je kako bi se sve odvijalo. Zamislite samo kako su dva proruska kandidata na raspisanim ukrajinskim predsedničkim izborima – Oleg Carjov i Mihail Dobkin – u istom danu pretučena u centru Kijeva. Racionalan izbor bi bio da se potpomogne njihovo učešće na izborima raspisanim za 25. maj i da tako proruski kandidati daju legitimitet celom procesu. Ionako, već ove podele u taboru Partije regiona nagoveštavaju da nijedan od njih dvojice ne bi mogao da bude izabran za predsednika zemlje u postojećim okolnostima. Dakle, za kijevsku vlast rizik je nikakav, a korist višestruka. Ali njima proruski kandidati nisu potrebni na izborima, oni su upali u svoje „ludilo“, sposobni su samo da čuju sami sebe i nikakvog prostora za dijalog i dogovore nema. Zato nastavljaju da preduzimaju sve ono na šta ih američki jastrebovi podstiču, čime radikalizuju stanje do krajnjih granica.

rusiistok000

SAD U UKRAJINI IZGUBITI SVE

Do akcije upravo i dolazi svega nekoliko dana posle posete šefa CIA Kijevu, zahteva Džona Mekekjna da SAD snabdeju ukrajinsku vojsku oružjem i u trenutku kada razarač američke mornarice pokušava da uplovi u Odesu. SAD su jedna od dve strane u konfliktu, one stoje nasuprot Rusiji, a nesrećnici koji se zaklinju na „odbranu Ukrajine“ nisu ništa drugo do jeftino sredstvo u rukama Vašingtona. Cela strategija SAD svela se na to da ne žele da dozvole da jugoistok Ukrajine potpadne pod geopolitičku kontrolu Rusije bez ijednog ispaljenog metka. Mora se proliti krv i destabilizovati Rusija. Srednjeročno, na pameti im je da ubrzaju „kroatizaciju Ukrajine“ i stvaranjem „Velike Galicije“ što dublje ka unutrašnjosti zemlje pomere „civilizacijsku granicu“.

Vreme će pokazati, ali moguće je da se poslednja šansa za koliko-toliko mirno razrešenje konflikta propustila u noći 14. aprila tokom telefonskog razgovora dva predsednika – Putina i Obame. Vladimir Vladimirovič je tada direktno tražio da američki kolega utiče na „sprečavanje krvoprolića“. I – američki kolega nije reagovao. Nastavio je da dodaje gas i ispituje granicu ruskog strpljenja. Time je Obama doneo još jednu pogrešnu odluku i verovatno odlazi u istoriju kao najgori američki predsednik posle Drugog svetskog rata. Da je pristao na rusku ponudu, Obama je mogao da sačuva pod suštinskom američkom kontrolom trećinu do polovine Ukrajine. Galiciju svakako, a vremenom verovatno i oblasti zemlje oko glavnog grada.

Ovako, sada će SAD u Ukrajini izgubiti sve. Sve dokle Rusi budu želeli da uzmu. A to će već Rusija procenjivati na osnovu sopstvenih interesa i kalkulacija. Ukoliko im u interesu bude da preuzmu geopolitičku kontrolu nad celom Ukrajinom, i to će moći. Ko će im se suprotstaviti? Ostaci ostataka ukrajinske vojske nisu sposobni za tako nešto, zemlja je faktički već bankrotirala, na pragu je hiperinflacije, bez energenata, sa stanjem javne bezbednosti koje podseća na centralnoafričke države.

Neuspeh takozvane „antiterorističke akcije“ na istoku zemlje samo će ubrzati potpuni raspad onoga što se danas naziva vlastima u Kijevu. Već se pokazalo da je moral pripadnika oružanih snaga na niskom nivou, veliki je broj onih koji prelaze na stranu „narodne odbrane“, opremljenost je još gora, a komandanti su zbunjeni i neodlučni. Pri tome, očigledno je i da više niko ne može ni da pretpostavi koliko je „ruskih spavača“ u ovim strukturama. U takvoj situaciji od male je pomoći i prisustvo pripadnika raznih privatnih vojski koji su prethodnih nedelja ubacivani u Ukrajinu, kao i ubrzana obuka pristalica desničarskih pokreta o čemu je Si-En-En već izveštavao.

rusidonjeck00

OPASNOST OD AMERIČKOG PORAZA

Vojna akcija je propala, pokazala slabost vlasti u Kijevu i ubrzala njihov konačan pad. Posledica svega biće svađe i obračuni koji će se rasplamsati među dosadašnjim saveznicima. Ni do sada oni nisu bili u ljubavi, a sada sve dobija novu dimenziju. Jacenjuk će udariti na Jaroša, Jaroš na Turčinova, Tjagnibok na Timošenkovu, a neonacisti na sve njih zajedno. Juče se pretukli Carjova i Dobkina, već koliko sutra potući će se između sebe. Od ljudi koji su sposobni da slušaju samo sebe i žive u „sopstvenom ludilu“ ništa drugo se nije moglo ni očekivati. I šta se u tom metežu može drugo dogoditi osim haosa. Haosa u koji će postepeno, tokom narednih meseci tonuti Kijev i severozapadni delovi Ukrajine.

Iz sadašnje perspektive posmatrano, Putinu verovatno neće trebati vojna intervencija da odbrani ruske interese u jugoistočnoj Ukrajini. Međutim, Putinu će verovatno trebati vojna intervencija da stabilizuje stanje u Kijevu i severozapadnim delovina Ukrajine. I, ma koliko paradoksalno zvučalo, sasvim je moguće da ga za to zamole pojedine evropske zemlje. Ili će mu u najmanju ruku biti zahvalne za takvu akciju. Pokušaj proizvodnje haosa u jugoistočnoj Ukrajini vraća se režiserima ovog projekta kao bumerang i preti da ugrozi ne samo Ukrajinu već i da destabilizuje značajno širi region Istočne Evrope. Otprilike, celo ono područje između Baltika i Crnog mora koje su poljski teoretičari između dva svetska rata označavali kao „Međumorje“. A destabilizacijom Međumorja u današnjoj Evropi se destabilizuje i cela EU. Zato je kontinentalnoj Evropi jeftinije i lakše da se pomiri sa gubitkom geopolitičke kontrole nad Kijevom nego sa destabilizacijom širih razmera.

Ostaje samo pitanje kako će na sve to gledati Amerika. Ili, tačnije rečeno, današnja politička elita u Vašingtonu. Oni će ovakav razvoj situacije shvatiti kao težak poraz, i to je velika opasnost. Opasnost je da se opet ne organizuje neki slučaj Račak ili pokuša sa pravljenjem kontrakrize u Moldaviji ili možda podstaknu teroristi u Dagestanu da naprave kakav veći teroristički akt. To bi bio uvod u destabilizaciju širih razmera, na globalnom nivou.

Zbog ovoga se, kao jedna od ključnih stvari narednih meseci, koju zapadni intelektualci moraju da urade, nameće – objašnjavanje američkim stratezima da je „pad Kijeva“ pod rusku geopolitičku kontrolu isključivo njihova krivica. Svet će odahnuti ako oni to shvate. Ukrajinska kriza nikome nije trebala – ni Rusiji, ni Evropi, a ponajmanje samoj Ukrajini. Bilo bi dobro da nešto i o tome napiše neko ko ima autoritet i ugled kao Džozef Naj. Što se to pre shvati u samom Vašingtonu, pre ćemo izaći iz haosa i košmara. Za svet je bolje da se administracija Baraka Obame što je moguće pre pomiri sa porazom. Bez obzira koliko neverovatno zvučalo, i to je odluka po kojoj može ostati pozitivno zapamćen u istoriji.

Fond strateške kulture

 

Svet
Pratite nas na YouTube-u