JEDAN RADIKALNI RUSKI POGLED ILI VIŠE NEMA NAZAD

IGOR BOJKOV Nema povratka na pređašnje stanje laganog izumiranja, koje su režimski ideolozi nazivali...

IGOR BOJKOV

Nema povratka na pređašnje stanje laganog izumiranja, koje su režimski ideolozi nazivali epohom ustajanja sa kolena

Promene koje očekuju naše društvo u doglednoj budućnosti, sudeći prema mnogim skorašnjim naznakama, mogu se pokazati toliko krupnim i značajnim da nam je sada čak teško predstaviti njihov mogući razmah. Zavisno od usmerenja, one su kadre da odvedu zemlju ka novom istorijskom trijumfu (prvi korak u tom pravcu – povratak Krima – već je načinjen!), ali i da je spletom određenih činilaca konačno survaju u katastrofu pogibije i raspada.

Za sada se sa velikom sigurnošću može tvrditi jedno: nema povratka na pređašnje stanje laganog izumiranja, koje su režimski ideolozi tokom većeg dela „nultih“ godina nazivali epohom stabilnosti i „ustajanja sa kolena“. Sam režim bi to itekako hteo, moguće je da o tome i mašta, ali je to već objektivno nemoguće. Hod istorijskog procesa, po svoj prilici, neočekivano i mimo njihove želje, grunuo je u leđa našeg vrhovništa, godinama naviklog da se bezvoljno batrga na ivici provalije, dok im se tlo pod nogama sve brže osipa. I danas, kad tragični primeri Egipta, Libije, Sirije i sada evo Ukrajine – zemalja koje je Zapad rastrgao na komade – u dušama naših sugrađana (računajući tu i one na visokim položajima), čini se, počinje da sve jače odjekuje glas ako ne baš razuma, ono bar elementarnog životnog instinkta samoodržanja. U današnjim pak uslovima on bi trebalo da priziva samo jednome: hitnoj mobilizaciji za za skoru borbu s neprijateljem, kako spoljnim, tako i unutrašnjim.

Zapravo, svest o ovoj nespornoj činjenici polako prodire u društvo i veoma je neprijatna za mnoge zaglupljivane i uljuljkivane dvadesetogodišnjom liberalnom propagandom. Razumljivo je da se prihvatanju već očevidnog najviše opiru oni (ne mali broj njih) koji su se lepo uklopili u društveno-politički sistem u kome im se lako da na kredit kupiti strani automobil ili odmorati po stranim banjama i poznatim letovalištima, a ostati čak umereni opozicionar i skeptik prema sistemu. Neophodni zaokret, međutim, koji rečeni uvid sa sobom neminovno povlači, preti im rušenjem njihove životne udobnosti, dostizanje koje je u suštini i bilo jedini realni „nacionalni projekt“ putinovske Rusije. Za pretpostaviti je da se sve to što se sada zbiva mnogo dramatičnije prima i prihvata u vladajućem sloju. Taj sloj je neuporedivo jače od prosečnog prestoničkog malograđanina vezan za političke i ekonomsko-finansijske institucije Zapada. I, koliko god se razmetali delatnici tipa Surkova, ili braće Rotenberg, tvrdeći da zapadne sankcije protiv njih doživljavaju kao priznanje za zasluge u služenju Rusiji, svima je očigledno da to nije tako, te da je sadašnji preokret za njih u najmanju ruku užasna drama. Ta nisu se oni sve ove godine uspinjali ka vrhovima vlasti samo da bi zemlji služili. Pogotovo ne da bi se revanširali Zapadu u narednom sukobu s njim. Kiseo izraz lica čelnika vlade u Georgijevskoj sali (misli se na Dmitrija Medvedeva; prim. prev.), u trenutku kada je predsednik Putin objavio istorijsko ujedinjenje Rusije i Krima, jasnije od svakih reči svedoči o nastrojenju naše „elite“ u ovom sudbonosnom trenutku.

medvedevobama0

NOVA FAZA HLADNOG RATA

U suštini, naša vlast je morala, makar i nerado, da prizna novu fazu hladnog rata, koji se u odnosima Zapada prema Rusiji nije ni prekidao. To gorko priznanje izrečeno je kroz zube. Jer potpuno uvlačenje u njega već u bliskoj perspektivi donosi odricanje od gotovo svega što je tokom svih ovih godina bilo predmet kolektivne žudnje ruskih vrhova: sticanje nekretnina u inostranstvu, putovanja na bezbrojne samite i ostale VIP-skupove, upis dece na evropske fakultete, članstvo u elitnim klubovima itd. I sve to, ili skoro sve, uskoro može da ode dođavola.

S druge strane, čelnici Ruske Federacije shvataju da im nije ostavljena nikakva mogućnost da časno izbegnu grubo i direktno u lice bačenu rukavicu agresivnog izazova. Oni bi se najradije, kao i ranije, ograničili na dežurno „trešenje vazduha“ bez silaska sa „visokih puteva civilizacije“, bezube proteste i ostale vidove suštinskog nečinjenja. Ovog puta je sam Zapad, potpuno raspojasan nekažnjivošću, nesvesno razdrmao svoje dojučerašnje miljenike uselivši smrtni strah u njihove duše. Tragične sudbine Miloševića i Mubaraka te žalosni završetak političke karijere Janukoviča razvejali su poslednje iluzije, čak i među onima koji su doskoro verovali da je grabljivu zver moguće umilostivati redovnim i izdašnim poklonima. Međutim, praksa je pokazala da ni spoljnopolitički ustupci, pa ni otvorena kapitulacija, nisu zalog očuvanja slobode, bogatstva, čak ni golog života. Štaviše, na žrtve koje prestaju da pružaju makar i pasivan otpor grabljivac se baca sa naročitom ostrvljenošću.

O uzrocima koji su nagnali zapadne političare, pre svega američke, da počnu tako uporno da guraju svet ka najkrupnijem ratnom sukobu posle Drugog svetskog rata može se raspredati naširoko. U ovom pak tekstu beležimo kao datost: u uslovima sve većeg zaoštravanja svetske socijalno-ekonomske krize pretpostavke za takav sukob sve su izraženije i usaglašenije. Posle faktičkog obesmišljavanja sa strane Zapada sistema međunarodnog prava, svet se u suštini vratio ne u 30-te godine prošlog veka, već u 19. vek – vek oružanih upada i otvorenih kolonijalnih zahvata. Zapravo, događaji iz „arapskog proleća“ i metež u Ukrajini, ako se zdravo razmisli, potpuno se uklapaju u kontekst epohe novih glabalnih preraspodela. Izlivi oduševljenja Hilari Klinton prilikom prikazivanja kadrova sa mrtvim Gadafijem i podela keksa zapadnjačkim izgrednicima na kijevskom Majdanu od strane Viktorije Nuland samo su njena najmrskija i najočiglednija ispoljavanja.

POVRETAK NA VREME PRE PERESTROJKE

Podsetimo da su kolonijalni zahvati u prošlosti počivali na gruboj vojnoj sili, tojest na ogromnoj vojno-tehničkoj nadmoći Zapada nad zemljama Azije, Afrike i Latinske Amerike, samim tim osuđenim da budu žrtve. Upravo na toj istoj gruboj sili, mnogostruko uvećanoj rušilačkom moći prefinjenih tehnologija informaciono-psihološkog rata, i danas počiva spoljašnja politika vođa zapadnog sveta. Posle našeg oslobođenja Krima, čime je pobeda Zapada u Ukrajini samo delom dovedena u pitanje, ne treba sumnjati da će njegov uzvratni udarac ubrzo uslediti.

Faktički, naše se društvo posle dvadeset i više godina vratilo na ono od čega je, započinjući u svoje vreme perestrojku, svim silama nastojalo da umakne: na neophodnost suprotstavljanja i odbijanje napada iskonskog istorijskog neprijatelja – Zapada. U bezuslovnom priznavanju date očiglednosti ogleda se još jedan važan rezultat našeg iznuđenog mešanja u ukrajinsku krizu – mi počinjemo da se vraćamo realnosti. No, za razliku od sredine 80-ih godina, polazne pozicije sa kojih danas valja krenuti u boj neuporedivo su slabije i ranjivije.

Pre svega, izgubili smo značajne teritorije, čija je važnost sa geopolitičke i ekonomske tačke gledišta daleko od male. Vladanje tim teritorijama doprinosilo je povećanju moći naše države, a sada – moći neprijatelja.

Ne možemo se pohvaliti ni etnopolitičkim rezultatom budući da sve republike nekadašnjeg SSSR, kao i u periodu 1990-1991. nastavljaju da na Rusiju i ruski narod gledaju sa netrpeljivošću, čak i sa mržnjom, premda se mnoge od njih, poput srednjeazijskih, nimalo ne ustručavaju da pri tome žive na naš račun. Kao što smo se mogli uveriti na hiljadama primera, raspad„imperije nije ohladio usijanost rusofobskih strasti na postsovjetskom prostoru, već obrnuto – pojačao ih je još više (o tome pak koliko bi one narasle u slučaju da današnja Rusija doživi sudbinu SSSR, možemo se lako dosetiti). Istresati se na nama, poraženim u hladnom ratu, postalo je navika mnogih bivših članica „bratske porodice naroda“.

rusijaliberali

BEZ SAVEZNIKA, SLABA ARMIJA

Štaviše, Rusija je u savremenom svetu praktično bez saveznika. U njih danas možemo ubrojati Siriju, iznemoglu u borbi, i Belorusiju, sa kojom ipak nisu uspeli da nas posvađaju bez obzira na sva nastojanja spoljnjih i unutrašnjih neprijatelja. U gotovo svim državama nekadašnjeg Varšavskog dogovora danas vladaju otvoreno nam neprijateljski režimi, spremni da odigraju ulogu pešadije u narednom Drang nach Osten. Te zemlje, uključujući i tri pribaltičke republike, još 90-tih godina glavačke su pojurile ka Severnoatlanskoj alijansi, čije granice već prolaze pored Pskova i Novgoroda.

Ruska armija je slaba u smislu da nema nikakav vojni paritet prema NATO. Neprijateljski blok danas je, praktično po svim pokazateljima, višestruko jači od nas, i jedino ga prisustvo neuništenih i nerashodovanih nuklearnih bojevih glava sprečava da sa nama progovori jezikom kojim je opštio sa Miloševićem i Gadafijem. Stoga je, u slučaju neposrednog vojnog sudara sa Zapadom, primena nuklearnog oružja naša jedina šansa da izbegnemo brzi i potpuni slom. No hoće li u sadašnjim vladarima Rusije biti dovoljno srčanosti da u odlučujućem trenutku pritisnu crveno dugme?

Sankcije koje nam „međunarodna zajednica“ već uvodi izvesno će pogoditi Rusku Federaciju neuporedivo bolnije no što bi se one odrazile na Sovjetski Savez. Ta mi smo se gotovo potpuno lišili moćne industrijsko-proizvodne osnove, koja je bila zalog stabilnog i postepenog razvoja, bez obzira i na tadašnju delimičnu izolaciju. A, posle uvođenja „bolonjskog sistema“ u obrazovanje i reforme Ruske akedemije nauka, faktički smo osudili sebe na brzo gubljenje ostataka intelektualnog i naučnog potencijala, preostalih od sovjetskih vremena.

Još gore, mi smo očigledno neslobodni i u duhovno-vrednosnoj sferi. Lavovski udeo u formulisanju smisla našeg postojanja i životnoh ciljeva kojima treba da težimo ima taj isti Zapad preko svojih agenata uticaja. Posle raspada SSSR naša zemlja i narod faktički su izgubili te više ideale, bez vere u koje je nemoguće dugotrajno se suprotstavljati jakom, veštom i surovom protivniku. Protivniku koji, za razliku od nas, svoju ideologiju nije izvrgao ruglu.

Struktura vlasti, koja nekako održava jedinstvo ruske države, nestabilna je i klimava. Ta toliko izvikana „vertikala vlasti“ ustvari nije nikakva vertikala, već nekako slepljena piramida od peska, koji se neprestano osipa. „Zid je to, ali avaj, truo; gurni ga i – razvaliće se“, govorio je o sličnim tvorevinama Lenjin. Treba li podsećati na to koliko će ih, sad kad smo vratili Krim, i u zemlji i u svetu željno dočekati da ga gurnu?

Ruska „elita“ uglavnom je nastrojena antinacionalno i savršeno ne želi da se opterećuje nikakvom borbom osim borbe za uvećanje svojih nekretnina i bankovnih računa. Nema sumnje da će se u kritičnoj situaciji njen najveći deo poneti poput saboraca Viktora Janukoviča iz Partije regiona. Tojest, razbežaće se brzo i kukavički.

SHVATAJU LI U KREMLjU?

U našoj pozadini, pre svega u velikim gradovima, otvoreno i sa neskrivenom i izazivačkom drskošću vršlja neprijateljska peta kolona. I, premda se preko podložnih joj „slobodnih medija“ kao što je Eho Moskve (prozapadni radio; prim prir.) razležu vapaji o policijskoj represiji kojoj je ona podvrgnuta, u stvarnosti to nije tako (zapravo represiji su izloženi „nenarandžasti“ opozicionari). A peta kolona gotovo i ne skriva svoj cilj – u pogodnom trenutku izazvati metež u zemlji.

Takva je u glavnim crtama pozicija Rusije.

Shvataju li ovo oni u Kremlju, koji su makar i iznuđeno, i sa oprezom, našli u sebi snage da na vrhuncu ukrajinske krize adekvatno odgovore zapadnom neprijatelju? Nadamo se da shvataju. Ako i ne sve, onda barem osnovno. A, ako shvataju, moraju i da delaju makar rukovođeni porivom spasavanja sopstvenih života. Ne založe li se svojski i neodložno na poslu hitnog jačanje države, ona će se pod mnogostruko naraslim spoljnim i unutrašnjim pritiscima brzo urušiti.

Uviđa li i naše društvo da i od njega, od njegove principijalne građanske pozicije u datom trenutku, zavisi takođe mnogo? Zavisi – recimo i, ne bojeći se gromkih reči – budućnost Rusije. Pokaže li se to društvo kao zajednica svesnih, odgovornih i patriotskih građana, a ne kao beslovesna gomila tupavih potrošača, neprijatelj, koji se već ustremio na Rusiju, moraće da odstupi. Baš kao što uzmiče svaki put kad naiđe na društvo iznutra objedinjeno i psihološki spremno za borbu. Svetao primer toga je Kina.

Davno je već vreme da se odbaci pogubni stav iščekivanja da neko drugi počne da nas okuplja, bio to Putin, Jedinstvena Rusija, oligarsi, kod kojih je „sve pod kontrolom“, ili predstavnici vojno-političkih struktura koji grme na raznim paradama. Jer vlast, pod uslovom da to hoće, realno može odlučno delovati tek kad oseti odgovarajuće raspoloženje i stremljenje naroda. Da su žitelji Sevastopolja i drugih krimskih gradova ostali ravnodušni prema kijevskom prevratu te da nisu njih na desetine hiljada izašli na ulice, nesumnjivo je da se nikakvi „ljubazni ljudi u vojnoj uniformi“ ne bi pojavili da posete organe vlasti u kolebanju i iščekivanju i ukrajinske vojne jedinice bazirane na Krimu. Teško je da bi se išta zbilo od onoga što je tome sledovalo. Kao što se nije ni do danas zbilo u gradovima jugoistoka Ukrajine gde, u poređenju s Krimom, ruska istupanja imaju mnogo slabiji i sporadičniji karakter.

Zadatak odbijanja spoljnje i unutrašnje agresije nije samo zadatak vlasti. To je pre svega zadatak građana, zadatak svakog od nas. I, koliko god da su nam još od vremena perestrojke utuvljivali u glave suprotno, to je upravo tako i nikako drugačije.

Preveli Dejan Stevanović i Filip Rake Vukajlović

Zavtra.ru

 

Svet
Pratite nas na YouTube-u