TATJANA PARHALINA: RUSKA POLITIČKA KLASA VIŠE NE ŽELI DA SE INTEGRIŠE SA EVROPOM

Zapad i sav svet već su progutali Krim. Sada je glavno pitanje da li...

Zapad i sav svet već su progutali Krim. Sada je glavno pitanje da li će Rusija ući na jugoistok Ukrajine

Tatjana Parhalina je direktor Centra evropske bezbednosti, osnovanog u vreme uspostavljanja saradnje sa NATO i u skladu sa dokumentima o toj saradnji. Prvi naziv centra bio je Dokumentarni centar NATO, i on se od osnivanja bavi saradnjom Rusije sa severnoatlantskom alijansom sa idejom da nema alternative strateškom partnerstvu Rusije sa Zapadom. Gospođa Parhalina je i predsednik ruske Organizacije za evroatlantsku saradnju i naglašava da ona i njeni saradnici „ne idealizujući Zapad”, smatraju da je on glavni strateški partner, najprihvatljiviji za Rusiju sa kulturnog, civilizacijskog i ekonomskog stanovišta, kao i sa tačke gledišta neophodnosti modernizacije zemlje i investicija. Institut koji funkcioniše u okviru Ruske akademije nauka, izdaje časopis „Aktuelni problemi Evrope” i bilten „NATO – činjenice i komentari”.

Pitamo je kako je moguće da posle ogromnih napora koje ulažu i Rusija i evroatlantske zemlje u stvaranje partnerskih odnosa, dođemo iznenada u situaciju da se govori o novom hladnom ratu.

— Za stručnjake, to nije odjednom, to se samo sa strane moglo učiniti da je tako, zato što je evroatlantika očigledno verovala da će se posle okončanja hladnog rata Rusija ranije ili kasnije integrisati u ujedinjeni Zapad. Istovremeno, na veliku žalost, nisu čuli signale koji su godinama, a pogotovu posle 2000. dolazili iz Moskve. A Moskva je, pošto se ekonomska situacija popravila, slala poruke kroz sva konceptualna dokumenta koja su se ticala ruske spoljne politike. Od tog vremena se u svim dokumentima – i onima koji se odnose na spoljnu politiku, i odbranu, i nacionalnu bezbednost, može videti da Rusija više neće da učestvuje u igri čija pravila organizuju drugi, već hoće ravnopravno da učestvuje u izradi pravila igre.

Potom je Putin šokirao Zapad govorom u Minhenu. Rusija je 2007. izašla iz Dogovora o konvencionalnom oružju, zato što je ona u skladu s tim dogovorom, povukla svoje baze iz Gruzije, a zapadne zemlje nisu htele ni da ga ratifikuju. Iste godine održan je i Bukureštanski samit NATO, poznat po velikim pritisku SAD na Evropu da objavi mapu ulaska evropskih zemalja u alijansu. Tada je rečeno da će pre ili kasnije i Gruzija i Ukrajina postati članice alijanse. Ali Rusija nije više bila Rusija devedesetih godina, slaba, dužna i bespomoćna. Ona je slala signale: „Postsovjetski prostor je zona naših nacionalnih interesa, zadnje dvorište, ne ulazite!” Ovde nećete vi određivati pravila igre, u krajnjem slučaju, možemo ih određivati zajedno. Tada su Putin i Lavrov izjavili da će Rusija upotrebiti sve mere da spreči ulazak Gruzije i Ukrajine u NATO. Opet Zapad nije čuo. I Rusija je izašla iz režima sankcija protiv Abhazije, počela je da popravlja prugu koja vodi tamo (ta pruga je korišćena u avgustu 2008) Kavkaski rat je pokazao svetu da je Rusija spremna da uradi sve što je obećala.

Vaš institut godinama ima tesnu saradnju sa severnoatlantskom alijansom, zar im vi niste nikad rekli da oni, zapravo, ne razumeju Rusiju?

— Ništa oni ne razumeju. Često razgovaram sa diplomatama iz zapadnih zemalja, i mogu da potvrdim da oni zaista ništa ne razumeju.

Pa šta onda ovde rade?

— Ja sam ih to isto pitala. A imaju ogromne ambasade, sa ogromnim analitičkim službama. Mislili su da će poruke koje im Rusija šalje prosto biti zaboravljene, kao što su zaboravljane devedesetih godina. Oni ne žele da vide da se Rusija izmenila. To se u socijalnoj psihologiji naziva kognitivna disonanca. Ljudi žive u toj realnosti, ali ne žele da je vide. Oni pokušavaju da shvate Rusiju sa tačke gledišta logike svojih zemalja, a ne Rusije.

Problem je u tome što Rusija nije integrisana u sistem evropske bezbednosti. I predlog gospodina Medvedeva o zajedničkom sistemu bezbednosti, iako je u nekim delovima za Zapad bio neprihvatljiv, bio je još jedan pokušaj RF da se integriše u evroatlantski sistem. I opet oni, na veliku žalost, nisu hteli da čuju. I kad se Putin ponovo vratio u Kremlj, promenio je spoljnu politiku – pre toga su svi pokušaji bili usmereni na integraciju sa evroatlantskim zemljama, a od tog trenutka, Rusija se okreće evroazijskom prostranstvu i traženju alternative. Ruska politička klasa više ne želi da se integriše sa Evropom, osećajući se uvređenom, neshvaćenom…

A problem Ukrajine?

— Sve do samita u Viljnusu, Rusija je slala poruke – dajte da zajedno rešavamo probleme. Opet je nisu čuli. A onda su, nažalost, obe strane, i EU i Rusija, tražili od Ukrajine da se opredeli – kao kad se od deteta traži da kaže da li više voli mamu ili tatu. Takvo pitanje nije smelo da se postavi. Zemlja koja ima jedno lice okrenuto Rusiji, a drugo Evropi, mora imati alternativu. To je bila velika greška! I moram vam reći da me je veoma iznenadilo kad se Zapad iznenadio. Krim je za njih bio šok koji nisu očekivali. I kad sam pitala zapadne kolege, kako nisu očekivali kad im je 2008. Rusija ne samo rekla nego i pokazala kako će reagovati. Zapad je bio šokiran i zato što je Rusija ignorisala postojeću koncepciju saradnje i partnerstva. Sada vidimo da se nešto menja u evroatlantskoj bezbednosti koja je kako-tako postojala u ovom regionu, posle hladnog rata. Rusija je drugi put izašla iz teritorijalnog statusa kvo uslovljenog raspadom SSSR. Mislim da su i Zapad i sav svet već progutali Krim. Sada je glavno pitanje da li će Rusija ući na jugoistok Ukrajine.

Hoće li?

— Postavljate mi teško pitanje, i moje mišljenje o tome se menja nekoliko puta dnevno. Situacija se toliko brzo menja da je vrlo teško predvideti šta će biti.

Zar bi Rusiji odgovaralo da se Ukrajina podeli i da NATO dođe u njen zapadni deo – upravo u njeno „dvorište”, tamo gde Putin ne želi da ih pusti?

— Izvinite, ali vi sada rezonujete zapadnom, racionalnom logikom. Ali ovo je Rusija, ovde se razmišlja drugačije. Sada je Putinov rejting toliki da će mu narod sve oprostiti, ma šta uradio. I u slučaju, eventualne aneksije dela Ukrajine, on bi u očima naroda bio ujedinitelj, za razliku od Jeljcina i Gorbačova koji su bili rušioci. On nastavlja proces koji je počela Katarina Velika, i to se ovde smatra misionarstvom, i narod će to pozdraviti, ma koliko koštalo. Isto kao što se niko nije pitao koja je cena prisajedinjenja Krima. A Zapad to ne razume. Henri Kisindžer im je jasno objasnio šta se dogodilo, ali oni nekad ne slušaju čak ni svoje stručnjake. Slušaju samo ono što žele da čuju.

Možda zato što Amerika ne želi da prihvati da nije jedini gospodar sveta? Zato tolika buka i bes?

— Da, SAD i dalje smatraju sebe najjačom i najvažnijom zemljom, iako odavno ne živimo u jednopolarnom svetu. Sigurna sam da će taj sindrom najjače države još dugo trajati.

Otuda potiču i pretnje žestokim sankcijama?

— Čini mi se da Rusija ne veruje da će biti uvedene ozbiljne sankcije, jer od ovoga što se sada dogodilo, niko nije imao ozbiljne štete. Smatra se da „Zapad neće da puca sebi u nogu”, kako govore Amerikanci. Ali, ako Rusija bude podsticala podelu Ukrajine, a oko 20 miliona ljudi živi u proruskom delu, onda će posledice biti teške. Naša ekonomija već neko vreme stagnira i ekonomisti prosto počinju da vrište. Naravno, gvozdene zavese, kakva je bila u vreme Staljina, neće biti jer je Rusija integrisana u svetsku ekonomiju, ali ona više neće biti punopravni učesnik za pregovaračkim stolom u mnogim međunarodnim procesima, i naći će se u ozbiljnoj izolaciji.

Zar rusko prisustvo u međunarodnim institucijama nije jednako potrebno Zapadu, koliko i Rusiji?

— Mislim da je to potrebno svima. Najbolji primer je Avganistan, situacija u Centralnoj Aziji je veoma napeta. A Pakistan? A Bliski istok? Mnogo je takvih situacija. Rusija je stalni član Saveta bezbednosti OUN. Mnogo je problema koje ne može da reši ni Zapad bez Rusije, ni Rusija bez Zapada. Mi smo osuđeni jedni na druge, i zato smatram da moramo da sarađujemo.

Svi se slažu da posle Ukrajine, svet više neće biti isti. Kakav će biti odnos prema Rusiji?

— Odnosi će morati da se menjaju i to će biti posao novog generalnog sekretara NATO. Tako je bilo posle svake krize. Zapad mora imati u vidu da je Rusija strateški nezavisna. To je jedno, drugo – Rusija ne može biti integrisana u evroatlantski prostor kao na primer Slovenija ili Estonija (ne želim nikoga time da uvredim, ali Rusija je ogromna zemlja). Rusija ne može da se ponaša kao male i srednje zemlje. Obe strane treba da nauče da slušaju jedna drugu. Ovde je drugačije shvatanje vlasti, vrednosti ljudskog života, principa podele vlasti, demokratske kontrole vlasti… Sve je drugačije, a to stanovništvo smatra normalnim.

Odnosi će se uspostaviti, te razlike će i dalje postojati. Rusije će se bojati, ali će je malo više poštovati.

Ima li Putin keca u rukavu

— Kada analiziram delatnost Putina moram da priznam da on ume da rizikuje, ali je i veoma oprezan i uvek, u svim ranijim situacijama, kad bi naši odnosi sa Zapadom dolazili do tačke ključanja, on je mogao ne samo da se zaustavi nego i da predloži varijantu koja bi sve zadovoljila. Ima mnogo takvih primera, a Sirija je poslednji. Reklo bi se da uvek ima keca u rukavu. Ipak, čak i na takvog kralja kao Putin, utiče okruženje. Postoje i interesi klanova, i interesi finansijskih grupa, među kojima ima onih koji misle da nam nikakvi odnosi sa Zapadom nisu potrebni… i postoji slučaj kad se situacija otme kontroli onih koji je kontrolišu. Toga se treba bojati.

Krim

— Situacija sa Krimom je jasna, to je teritorija koja je još od vremena kneza Potjomkina, koji je uzgred rečeno, takođe koristio slabost Porte da je osvoji, bila ruska. Većina stanovništva je ruska, govore ruski i ja se sećam da su, čak i sedamdesetih godina veoma patili što nisu u republici Rusiji, nego u Ukrajini. A svi smo bili deo SSSR. Hruščovljov poklon Ukrajini nikad nisu shvatili. To se može smatrati ispravljanjem istorijske nepravde, makar i sa narušavanjem nekih normi. Ali mislim da bi se ovde trebalo zaustaviti.

 

Autor Ljubinka Milinčić

Izvor Politika, 19. 04. 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u